Сећања на занат ТВ критичара на примеру Олге Божичковић и Моме Капора: Да ли би све било другачије да је „Црни снег“ пао у уторак?

Овогодишња прослава Дана државности Србије разликовала се од досадашњих обележавања нашег највећег државног празника по бројности свечаних скупова. Збор у Орашцу, одавање поште Вожду у Тополи, Сретењска академија у Крагујевцу и додела одликовања у Београду низали су се током дана у директном преносу на првом програму Јавнога сервиса. Свој врхунац овај целодневни празнични ТВ програм достигао је у двадесет часова, када су гледаоци могли да виде како се ватромет распрскава на ведроме небу над нашом престоницом и неколико већих градова у Србији и Републици Српској.

Некоме се овакав програм допао, некоме није, али су и похвале и критике углавном завршиле у коментарима на друштвеним мрежама.

А пре шездесет година, када су се нерадни дани са данима викенда спајали крајем новембра, ТВ програм на Дан републике је „свестрано прикaзао све области делатности које је досад развила и које негује наша телевизија“.

Овим речима је чувена новинарка Олга Божичковић (1921-2004) почела текст „Велики празник на малом екрану“ који је у њеној сталној рубрици посвећеној телевизијским садржајима објављен у „Политици“ 3. децембра 1963. године.

„Дан је почео преносом са свечане седнице у Дому синдиката“, пише даље Олга Божичковић. „Дакле, оним видом који телевизији обезбеђује дејство значајног друштвеног чиниоца као посредника између удаљеног гледаоца и догађаја у самом тренутку његовог збивања.“

Потом набраја емисије које су испуниле програмску шему тог, сада већ тако далеког, новембарског дана. Међу информативним, забавним и играним програмима нашли су се магнетоскопски снимци два балета са репертоара београдског Народног позоришта.

Ни са оволике временске дистанце није тешко замислити просечног самоуправљача како након свињокоља и празничног ручка дрема на каучу док на малом екрану плешу лабудови, а након „Дневника“ и празничне вечере ужива у ТВ драми „Приче о јунацима“ Бранка Ћопића. ТВ адаптацију три Ћопићеве приче за ту прилику урадила је Вера Црвенчанин, супруга Скендера Куленовића, а драму је режирао Здравко Шотра. Улоге су, између осталих, тумачили Рахела Ферари, Милан Ајваз, Љуба Тадић, Славко Симић и Властимир Ђуза Стојиљковић.

 „Као превасходни хуморист“, оцењује Олга Божичковић, „Ћопић посматра партизанске борце оком шаљивчине. Они су готово по правилу увек у сукобу са самим собом, са моћима сопственог спорог расуђивања о новим људским односима, о новим погледима на свет. Ретко кад писани текст о њима безболно пређе у изговорену реч њих самих о њима самима.“

Седам дана касније, „Политикина“ ТВ критичарка пише о драми Мирослава Крлеже „Адам и Ева“, коју су, у оквиру обележавања пишчевог седамдесетог рођендана, за ТВ адаптирали и режирали Јован Коњовић и Јелашин Синовец. Почиње констатацијом да је реч о једној од најбољих драмских емисија на нашим малим екранима, да би неколико редова касније написала како су Јован Коњовић и Јелашин Синовец убедили и њу и гледаоце да поверују „да је Крлежа, пишући 'Адама и Еву' пре четири деценије предодредио своју митску параболу за телевизијско извођење“.

Ни обе ове ТВ драме, као ни многи други телевизијски програми о којима је Олга Божичковић писала на страницама „Политике“ и „Дуге“ од 1959. до 1985. нису сачувани. Или су у самоме почетку редовног емитовања ТВ програма реализовани уживо, или су готово систематски брисани са трака. И да нема њених текстова, цео један део нашег културног идентитета био би заувек изгубљен у постојаној тами колективног заборава.

Све до недавно, ова драгоцена грађа чекала је на свој повратак у будућност у комплетима старих бројева „Политике“ и „Дуге“ у депоу Народне библиотеке Србије. Захваљујући РТС Издаваштву и Удружењу драмских писаца Србије, сада је добар део новинских ТВ критика Олге Божичковић објављен у књизи „Мали екран на текућој траци“, коју је за штампу приредио Марко Мисирача.

Пред нама је стотину текстова посвећених програмима Телевизије Београд, а према приређивачевим речима, од текстова посвећених емисијама других студија ЈРТ и страних ТВ центара могла би да се састави једнако обимна књига.

Сем што је одабрао текстове, а потом их хронолошки поређао и распоредио по програмским целинама на које се односе, вредни приређивач је у ово изузетно вредно издање уврстио и исцрпан регистар имена, те комплетне библиографије ТВ критика које је Олга Божичковић током три и по деценије објавила већином у „Политици“, а пред крај свога ангажмана и у „Дуги“.

Од претензије културе преко културе без претензија до...

Тако смо добили књигу која се може листати као калеидоскоп ишчезлог света или читати као што се гледао „Трезор“ Бојане Андрић. Сабране на једном месту, телевизијске критике Олге Божичковић представљају и поуздани водич кроз подугачак списак имена свих писаца, редитеља, глумаца који су својим делањем оставили (не)избрисив траг у историји не само нашег малог екрана већ културе уопште. Тако ћемо, сем Владимира Петрића, Новака Новака, Радивоја Лоле Ђукића, Здравка Шотре, Александра Поповића, Павла Угринова, Јована Коњовића, Бранка Плеше, Ивана Хетриха, Мире Ступице, Чкаље, Мије Алексића, Милене Дравић, Слободана Цице Перовића, Неде Спасојевић, Соје Јовановић, Слободана Стојановића, Срђана Ђиђе Карановића и многих других „редовних имена“ са одјавних шпица ТВ емисија у „Малом екрану на текућој траци“ срести и Данила Киша, Мирка Ковача и Давида Албахарија, који су, судећи према оцени Олге Божичковић, и више него испунили своје „телевизијске задатке“.

Па ипак, највећа вредност ових текстова јесте управо њихова критичност и доследност. Од првог до последњег реда готово да је опипљива она кључна тачка у којој се сусрећу, сударају или мимоилазе високо постављени стандарди критичарског очекивања и садржаја приказаног на малом екрану. А оно што је Олга Божичковић готово захтевала од ТВ програма може се упоредити са критеријумима по којима је о писцима и њиховим књигама судио Скерлић. Телевизија је, дакле, сматрана за простор који у сваком тренутку има једну једину обавезу: да ни по коју цену не одустаје од културе. А Олга Божичковић је управо инсистирала на култури и у таквој доследности грешила баш попут Скерлића.

Тако је, без иједне речи оклевања, што би Матош рекао, опатрнула ТВ драму „Извињавамо се, много се извињавамо“, а потом и ТВ серије „Дипломци“, „Читав живот за годину дана“, „Љубав на сеоски начин“, „Осма офанзива“, „Камионџије“ и „Врућ ветар“. Једноставно, хумор коме се данас дивимо и жалимо што га више нема био је испод задатог друштвеног и естетског нивоа.

Упоредо са исписивањем уметничких и етичких лествица гледљивости, скретала је пажњу и на техничке карактеристике новог медија.

Тако је, на пример, у тексту „Култура без претензија и претензија културе“, посвећеном ТВ адаптацији романа Ф. М. Достојевског „Село Степанчиково“, написала и како је ова драмска емисија потврдила „једно проверено правило: телевизијски екран не подноси више од три личности у једном кадру“.

На самоме почетку истога текста Олга Божичковић у контексту разноликости ТВ програма помиње тада актуелну хумористичко-забавну емисију „Музеј воштаних фигура“:

 „На једном је крају тежња за освајањем  највишег културног израза, на другом вид сценске забаве, такозваног лаког и површног, односно, према изјави самих аутора, непретенциозног карактера. Како, међутим, сваки облик сценског израза спада у у категорију културе, поставља се одмах и питање да ли је то одустајање од претензија, односно преведено на наш језик – од полагања право на нешто, уопште прихватљиво када се ради о – култури. Не претвара ли се тај рад без претензија у култури у нешто што несвесно одмах постаје непожељни привезак културе? Такав посао постаје још опаснији кад преузме једну изразиту претензију: да суди култури.“

Читајући ове редове данас, када је култури већ одавно пресуђено, можемо да се запитамо како се то уместо балета, већ средином осамдесетих, на Дан републике, у истоименој песми „Забрањеног пушења“ на телевизији појавила Лепа Брена. Много ће, међутим, бити занимљивије препознати тренутак који је наговестио извесност ове неумитне предаје. 

... буве као катарзе

Листајући књигу ТВ критика Олге Божичковић стиже се до сасвим неочекивано брзог и необичног одговора.

Испоставља се да културне претензије нашој телевизији није почео да одузима неки лаки, непрентециозни програм, већ изразито амбициозни пројекат једног од највећих југословенских телевизијских стваралаца Радивоје Лоле Ђукића!

Реч је о телевизијској серији „Црни снег“, коју је Лола Ђукић написао и режирао. Десет једночасовних епизода премијерно је емитовано од 26. фебруара до 28. маја 1966. године. Насловну песму певао је Арсен Дедић, а у серији су, између осталих, играли Миодраг Петровић Чкаља, Драгутин Добричанин, Стево Жигон, Павле Минчић, Олга Ивановић, Бата Паскаљевић...

Сачувано је пет епизода „Црног снега“, а 2002. године сценарио свих десет епизода објављен је у истоименој књизи. Ово је једина серија Лоле Ђукића која није искључиво хумористичко-сатирична, а по оквирној причи умногоме подсећа на Бокачов „Декамерон“.

Двадесет људи из једног аутобуса, завејаног у планини, склања се у некакав полуразрушени замак. Ту остају затрпани десет дана. Сваки дан је друга прича и нова емисија. У овој серији направљен је необичан драматуршки експеримент: свака емисија припада другом драмском жанру, од комедије ситуације до трагедије.

У тексту „Где је забављач“ Олга Божичковић управо и замера аутору што „суботом увече више не забавља поклонике малог екрана. Он се решио да их суботом увече потресе, да им приређује драме“.

Ван ове основне замерке, строга критичарка готово да нема приговора, али на самом крају текста каже како остаје „да чекамо следеће емисије и следеће приче о личним судбинама осталих Ђукићевих јунака, да бисмо употпунили први, чудан утисак“.

Иако је уобичавала да у неком од наредних текстова потврди негативан суд о некој серији која јој се и на први поглед не би свидела, Олга Божичковић се потрази за забављачем више није враћала.

Али зато је о „Црном снегу“ писао Момо Капор, који је у то време писао ТВ критике за „Књижевне новине“. Сабрани у књизи „Мали екран“, који су 2012. објавили РТС и издавачка кућа Танеси, Капорови текстови посвећени телевизијском програму средином шездесетих и раних седамдесетих потврђују непролазну вредност његове у знању утемељене ноншаланције.

Духовит и расписан, Капор кроз извештаје о свом гледалачком стажу открива другу страну критичарске медаље. Сатиричном деконструкцијом улога критичара, стваралаца и гледалаца он заправо задире дубље у суштину проблема. Као да му џинс који носи даје више слободе да у својој критици буде оштрији и далекосежнији и од саме Олге Божичковић, која је, без обзира на задатак да буде строги критичар, ипак део малоекранског естаблишмента.

У тексту „ТВ цврчак на огњишту“ Капор се бави самим феноменом новог медија:

„Замените реч мескалин речју телевизија и имаћете исто тако опасан експеримент, можда и опаснији, због тога што се мескалин не узима сваке вечери сем уторка, као што се узима дрога звана телевизија.“

Те 1966. ТВ програм још увек није емитован уторком, па се Капор боји да се уторак „неће штампати у календарима. Уторком нећемо живети. Уторком нећемо седети у мраку с рукама на крилу. Јер неће бити никога да нам каже шта треба да радимо. Али ја се не дам – када је чувени хумориста наредио да у своје чаше наспемо вино, ја сам заинат попио ракију“.

Сва је прилика да је тај хумориста био управо Радивоје Лола Ђукић! Истина, Капор у тексту „Серијо, љубави моја“ има капоровског разумевања за писце серија:

 „Погледајте шта остаје од једног југословенског писца телевизијске серије на крају његовог посла“, почиње Капор и одговара. „Ништа. Умор. Сан. Утученост. Пореска пријава. Свађа са свима онима који пишу телевизијску критику.“

У случају „Црног снега“, свађу са Лолом Ђукићем, након тек једне али кључне примедбе Олге Божичковић, наставља управо Момо Капор.

Текст „Бува као катарза“ почиње Капоровим извињењем читаоцима „што једну овако малу и овако скромну рубрику испуњавам једним тако великим уметником као што је Лола Ђукић“.

Ако оног истинског, дубинског, управо суштински културног хумора нема у „Црном снегу“, нема га ни до краја Капоровог текста у ком, на једном месту каже:

„Ове редове пишем због тога, што једнога дана, када неко отвори комплете старих новина и потражи глас из епохе Лоле Ђукића, не смем да ризикујем, а да му не оставим траг о томе шта сам видео у тој серији.“

Лоли Ђукићу прво замера што се пре емитовања сваке епизоде појављује као какав уводничар и гледаоцима објашњава шта ће наредних сат времена гледати. Потом следи суштина проблема који је, и по Моми Капору и по Олги Божичковић, ненадано разоткривен баш овом серијом и није разрешен до данас.

„Плашим се да ћемо добити плејаду младих писаца васпитаваних на 'Црном снегу' – што значи на примерима телевизије 'типа Мир-Јам'“, каже Капор и додаје како би радо правио вицеве на рачун серије „Црни снег“, али то не чини јер га цела ствар „и сувише растужује“:

„Плашим се за наша мерила, која када је реч о телевизији увек употребљавају анкету. Зашто се плашим? Због тога што најлепши Шекспиров стих пада пред судом бројних телевизијских гледалаца, када се пореди са генијалном секвенцом Лоле Ђукића, у којој Чкаља, проналазећи буву у врату лепушкасте сељанке, каже: 'Немој никад да седиш поред Жику!' Анкетирајте суботње гледаоце и уверићете се – велики број волеће више пронађену буву, као катарзу, од најлепшег Антигониног стиха.“

Капор пише како је свестан да изриче тежак суд, али ипак поставља питање да ли смишљено треба „подилазити укусу милионске публике у земљи која се налази међу првима по броју неписмених у Европи, или покушати ту публику подићи на један озбиљан ниво, пружајући јој дела истинске уметности“.

„Да ли у име слатких суботњих вечери, у име празног смеха над једном бувом, стеченом 'од Жику', стварати стил који све више прети да постане једини, искључиви телевизијски стил, проглашен неком страшном заблудом, за народни, за срдачан, за искрен и за још много моћних епитета?“

Одговор нам је одавно познат и у њему ипак успевамо да живимо, чак и у уторцима. Можда би баш током неких од пет наредних уторака РТС на једном од бројних канала могао да репризира пет сачуваних епизода „Црног снега“ Радивоја Лоле Ђукића.

Иако је баш та ТВ серија препозната као далека најава свега онога што ће нам се на малим екранима заиста десити, данас је не можемо гледати другачије него као вредан и аутентичан налаз једне културе коју ни по коју цену не смемо заборавити.