Медицина је толико напредовала да више нико није здрав: Здраво тело, болесно друштво štampaj

Као студенти на престижној École Normale Supérieure у Паризу 1920-их година, Жан-Пол Сартр и колеге имали су преча посла од здраве хране. Читање тешких књига пратило је обиље кафе, цигарета и алкохола. Свет опхрван апсурдима није остављао места за усавршавање тела. Бити студент је, у Сартрово време, значило читати, писати и размишљати – а не бројати калорије.

Данас, амерички бруцоши потписују велнес уговоре. Тако се студент који потпише Campus Wellness Contract на универзитету у Масачусетсу обавезује на одржавање „животног стила лишеног алкохола и дроге“, на „позитиван допринос заједници“ као и на „усклађивање с филозофијом велнес заједнице“. Тако стерилисани и здрави, студенти вероватно заобилазе људе попут Сартра и све мање промишљају алтернативе или природу односа моћи.

Наведени пример не односи се само на универзитет у Масачусетсу, нити на оне у Денверу, Сијетлу, Флориди и другде, који нуде програме друштвеног, емотивног и спиритуалног велнеса, чланство у фитнес клубовима, курсеве нутриционизма и сл. Здравље постаје општи захтев: као запослени, упућени смо на тренинге које плаћају фирме; као потрошачи, подстакнути смо да пазимо на килажу и изглед.

И најобичније, рутинске радње (једење, шетање, спавање) постају прилика за самооптимизацију и пораст продуктивности. Све теже је знати је ли наша потера за здрављем аутентична или индукована споља.

Велнес се дефинише као активна тежња животним стиловима који воде холистичком здрављу. То обухвата тржишне сегменте попут фитнес и спа центара, опреме за вежбање, јоге и индивидуалних тренинга; таблета за мршављење и услуга састављања дијета; конзумацију органских и безглутенских производа, додатака исхрани али и фармацеутске производе као што су витамини, минерали и сл. Тржиште свега овога, према Светском институту за велнес, премашује 5,6 билиона долара.

Моје височанство тело

Опседнутост личним здрављем пренаглашава тело и одлучивање своди на императив – уносити добро, избегавати лоше. Део тога је и опсесија тиме шта стављамо у уста. То је познато као orthorexia – поремећај који одликује самонаметање стриктних правила. Од ње пате особе које сатима проучавају нутритивни састав хране, држе се строгог тајминга обедовања и припремају по неколико оброка унапред.

Још озбиљнија когнитивна дисторзија – orthorexia nervosa – праћена је избегавањем читавих група намирница, места на којима се са њима може доћи у додир и нетолеранцијом према назорима других особа о исхрани. Тада тело одлучује како живимо, где се крећемо и са ким проводимо време. Свако сагрешење (опуштање уз сладолед, пиво после посла) рађа кривицу. То угрожава психичко здравље и друштвену функционалност појединца.

Ради се о тренду чији утицај расте са коришћењем интернета, којим се шири култура лепоте и здравља. Студије су показале да од варијанти орторексије пати и до десет одсто опште популације, а у сегментима као што су пратиоци велнес профила на мрежама и до 90%. Ипак, помама за здравом исхраном оптерећена је заблудама.

Иако маркетинг подилази нашој жељи да су суплементи корисни, мало је методолошки исправних студија које то потврђују. Лекар и епидемиолог Тим Спектор оспорава логику која природне витамине поистовећује са онима из капсуле. „Људи мисле да ће, зато што је показано повољно дејство уношења воћа, поврћа или рибе, унос неких њихових хемијских компоненти у виду суплемената донети исте здравствене користи. Данас знамо да то није тачно“, пише у својој књизи „На кашику“.

Ово се односи и на планетарно популарну безглутенску исхрану. Како Спектор наводи, истинска алергија на глутен веома је ретка: „Осим ако немате медицински потврђену дијагнозу целијачне болести, избегавање глутена ће вам донети више штете него користи.“

Ни органска храна – глобални бизнис вредан готово 200 милијарди долара – не стоји боље. Премда је богатија неким нутријентима од обичне, још увек нема доказа да је свеукупно здравија.

Синдром здравља

Ово није само индивидуални проблем, јер траћимо време и новац на праксе чија је учинковитост упитна. Постаје и колективни проблем, што показује третман према људима који не гаје здрав животни стил. Прећутно или директно, демонизовани су као лењи и недисциплиновани.

„Дебели, запуштени и млохави су нездрави“ – писао је социолог и психијатар Џонатан Мецл у књизи Against Health – „не због болести, него јер не теже здрављу као остали.“ Када здравље постане идеологија, гојазнима прети самостигма, осуда или дискриминација, као да су још једна рањива група.

Многи послодавци на Западу су, пре петнаестак година, са забране пушења у службеним просторијама прешли на забрану пушача. Ни пре ни после посла цигарета није толерисана, док пушаче нерадо запошљавају. Тако се са медицинске тврдње да је пушење штетно по здравље прешло на општу тврдњу да је пушење штетно, из које следи да су сами пушачи штетни.

То се коси са духом слободе избора и личне одговорности, на коме данашње друштво толико инсистира. Такође, поставља преседан након кога би се људи могли процењивати на основу других аспеката, попут друштвеног или сексуалног живота.

Сведочимо расту својеврсне био-моралности због које оно што је некада била ствар индивидуалног понашања постаје морални предзнак. Све смо склонији да верујемо да је здравље скуп свесних избора на тржишту: да ћемо ојачати имунитет куповином витамина, више се кретати куповином паметног сата или боље разумети своје тело страственим мерењем корака, калорија и других параметара.

Ово није спорно само зато што не функционише, чему је истраживачка новинарка и доктор ћелијске имунологије Барбара Еренрајт посветила књиге Natural Causes и Smile or Die. Нити зато што други профитирају од нашег апликативног самонадзора. Већи проблем је у томе што здравље, када постане морални императив, истискује остале вредности. Све мање верујемо политичарима, а све више познатим куварима, нутриционистима и лајф коучевима.

Мислим позитивно, дакле, постојим

Идеја да на живот пресудно утичу лични избори допринела је успону концепта самопомоћи. Процењује се да је од 1972. до 2000. године чак 50% Американаца купило барем једну књигу из овог жанра. Његова популарност буја у периоду 1991-1996, када број објављених наслова из самопомоћи расте за безмало 100%. Приметивши да људи желе да промене сопствени живот читањем књига које пишу други, Џорџ Карлин, чувени амерички комичар,  рекао је: „То није самопомоћ, то је помоћ.“

Ако је помоћ, ко помаже? Популарност самопомоћи прати тржиште лајф коучинга које је у САД процењено на 1,4 милијарде долара, уз раст од готово пет одсто. Тражњу за овим услугама чине појединци и корпорације које желе својим запосленима да помогну да побољшају своје интерперсоналне способности и остваре равнотежу између рада и слободног времена. Другим речима, да постану продуктивнији.

Срж коучинга је у концепту позитивног размишљања, чија је суштина обећање успеха. Иако корени ове идеје сежу до калвинизма и његових начела самоиспитивања и преданог рада, ренесанса позитивног размишљања наступа са успоном неолиберализма 1980-их.

У повремено флексибилном понашању нема ничег лошег, али је споран приступ лајф коучинга. Док полази од тога да је узрок проблема особе у недостатку воље и самопоуздања, он жели да је прилагоди и тако реинтегрише у постојеће обрасце производње и потрошње, иако у њима најчешће и јесте проблем.

Ову комбинацију магијског мишљења („мисли позитивно и небо је граница“) и наглашавања личне одговорности („ако не успеш, ниси се довољно потрудио“) нико није представио као Вероника Реј у књизи „Choosing Happiness“. За њу, срећа је избор – спиритуално стање ума очишћено од антагонизама.

Ово је важно. Зашто, у свету пуном антагонизама, тежити стању ума које не препознаје противречности и проблеме?

Велнес као класна анестезија

Незадовољство послом у савременом свету је масовно, али све мање букти колективно (штрајк), а све више тиња индивидуално, као мешавина апатије и хроничних здравствених проблема.

Према „Галуповом“ извештају за 2023. годину, глобално се чак 62% запослених не ангажује на послу, a 15% се „активно не залаже“. То се огледа у честом одсуствовању, долажењу ради пуког присуства или избегавању радних обавеза. Ово светску привреду кошта готово девет билиона долара годишње. Истовремено, према Светској здравственој организацији, осмина светске популације пати од неког менталног поремећаја.

Цена незадовољства постала је превелика да би се игнорисала. Ваљда се зато све више компанија одлучује да проблеме запослених, уместо бољим условима рада, реши – директорима за срећу, тј. корпоративним лајф коучевима. Као и обичним лајф коучевима, њихов циљ је да радник узроке незадовољства пронађе у себи, па их тако из економских преведе у психолошке.

Управо је то разлог, према Вилијаму Дејвису, професору политичке економије на универзитету у Лондону, што су нам корпорације „продале“ срећу. Како наводи у својој књизи „Индустрија среће“, све важнији задатак постаје да се стрес, очајање и болест замене опуштањем, срећом и здрављем. Зато су ове категорије, које се могу уочити, измерити и побољшати, постале део механизма управљања.

„Ако се послодавац 'позабави' целокупном личношћу радника, његовим физичким и менталним здрављем, рад може постати највећа сврха у животу, а опасност од индустријског немира биће искорењена“, пише Дејвис.

Здраво тело, болесно друштво

Шта ће се десити када бољи живот, од питања јавне политике, постане ствар личне среће? Шта ће бити са сиромашнијом већином, ускраћеном за органски смути и годишњи fit pass?

Иако су зравље и срећа важне вредности, оне нису узрок него последица бољег живота. Ово је све теже уочити јер колективну акцију, неопходну да би се приступ овим вредностима омогућио свима, спречава повлачење оних који тај приступ већ имају. Наше дијете, удобна спортска опрема, апликације и индивидуални тренинзи нас окрећу ка унутра, па тело постаје прва и последња брига релативно имућних.

Ово мења начин на који се односимо једни према другима. Ко заостане у велнес култури, остаће на маргини. Опашће способност за расправу и емпатију. Кад солидарност занемоћа, одумреће политички захтеви. Све ређе ћемо добијати прилику да утичемо на одлуке које нас се тичу, док ће кључна политичка питања, попут неједнакости или екоцида, постати претешка („не оптерећујем се“). То су идеални услови за одржање статуса кво.

Управо таква претња расте.