Капитализам у романима Чарлса Дикенса: Неједнакости, дечији рад и други нерешени проблеми štampaj

Када нечије дело доживи преводе на више од сто педесет језика, преко четиристо адаптација на филму, телевизији и у позоришту и дословно никада не престане да се штампа, не треба га нарочито представљати. Чарлс Дикенс (1812-1870) написао је преко двадесет романа и много прича, у којима се бави судбином појединаца и неправдама унутар индустријског друштва у настајању.

У Дикенсовом делу ужива се и због бритког хумора и стила који радњу чини брзом и сликовитом, али он нема статус класика само због тога, већ због ванвременских поука које је пружао.

Није Дикенс једини описивао економски живот 19. века. Од Онореа де Балзака и Џејн Остин па све до Золе и Толстоја, класици су откривали власничке и индустријске односе, као и компромисе које прати поход ка статусу и богатству. Дикенс је ипак другачији, јер су његови описи односа појединаца према свету, али и света према њима, како бисмо данас рекли – мултидисциплинарни.

Индустрија и њени вирови

Само тако могуће је разумети зашто Томас Гредграјнд, богати трговац и власник школе из романа „Тешка времена“ синовима даје имена Малтус и Адам Смит, по родоначелницима статистике и политичке економије. У роману из 1854. године, Дикенс описује живот у време индустријског успона Енглеске. Главни друштвени задатак био је пораст производње, због чега су примењивана и најновија знања из математике, статистике и других наука.

Све је требало сазнати, све је требало измерити. Процветао је утилитаризам, према коме је вредно само оно што је корисно; позитивизам, учење које се ослањало на квантификацију и прецизност, као и рационализам, који пренаглашава разум науштрб природе. Ново време тражило је новог човека, неоптерећеног осећањима. Такав је био Гредграјнд, за кога је разум једино чему образовање треба да се обраћа.

„Желим само чињенице. Подучите ове дечаке и девојчице само чињеницама. Једино се оне траже у животу“, говорио је Гредграјнд који је децу васпитавао да буду прорачуната и емотивно непробојна. Треба их, као бокалчиће, до врха напунити чињеницама.

Да су ови редови писани данас, упозоравали би да и даље кружи баук продуктивизма. Он се огледа у друштвеној опсесији економским растом и личној потери за срећом. И данас све треба сазнати и мерити: од стопе раста БДП-а и учинковитости на послу, до личног здравља. Затрпавамо се апликацијама и направама како би нам помогле, али живот и људски односи нису сводиви на бројке.

Врли јунаци, индустријалци

„Није постојао крхкији порцелан“, писао је Дикенс, „од оног од кога су саздани капиталисти. Распали би се у трену, ако им се не би указала крајња друштвена брига. Пропали би када би морали да школују децу својих радника, или када би их каква инспекција проверила и посумњала у оправдања за сецкање људи у њиховим машинама. Спаса им не би било када би им се предочило да не морају баш толико да загађују.

Кад год би неки од њих сматрао да трпи неправду – што ће рећи, да га држава регулише или држи одговорним за било који од његових поступака – запретио би да ће 'све што има радије зафрљачити у Атлантик'. Међутим, сви су они били родољуби, јер још ниједан није све што има зафрљачио у Атлантик. Напротив. Све су брижно чували, увећавали и умножавали...“

Премало се тога променило до данас, када слушамо о слободном тржишту и „инвестиционом амбијенту“ као суштини економског развоја, а о минималној заради као „оптерећењу привреде“. Прича о некадашњим капиталистима – који су од шест пенија направили шездесет хиљада фунти, чудећи се како то не умеју и други – прича је о овим данашњим који су, преко трња, досегли звезде.

Критична према лажној меритократији, Дикенсова проза нас опомиње на сумњу у бајке о успеху са десет прстију. У житија богаташа која постају бестселери, а прећуткују да се нико од њих није обогатио сам, него на раменима претходних предузетника, радника и пореских обвезника. Економија је колективан и кумулативан процес, а не споменар појединаца.

Живот „испод палубе“

Како изгледа наличје раног индустријског друштва можда најбоље видимо у роману „Оливер Твист“ из 1838. године. Ту је описан живот у радним домовима, свратиштима којa су заправо била радионице и службе за преваспитавање. У то време незапослени и бескућници су усељавани у раднe домове и присиљавани на тежак рад, како би преживели.

Десетогодишње сироче Оливер станује у таквом дому, одакле бежи тек да би био увучен у џепарошку дружину где, барем, није пребијан. Ту се Дикенс бави криминалитетом као алтернативним системом у коме су сиромашни, без других средстава за преживљавање, приморани да учествују. Сто тридесет година касније, утицајни чикашки економиста Гери Бекер ће криминално понашање моделирати као понашање коме се прибегава јер доноси већу „граничну корист“ него следећа доступна алтернатива. Другим речима – као ствар избора.

Лик Стивена Блекпула, сиромашног радника из „Тешких времена“, симбол је људске цене индустријализације. Милиони људи не морају да читају Дикенса, јер га живе и данас. Зато би израз „постиндустријско друштво“ можда требало одбацити, јер сугерише да су богате земље и корпорације превазишле прљаву индустрију, дечији и робовски рад. А нису: преместиле су их у сиромашне земље.

Дикенс нам посредно говори и да развијене земље нису такве због „институција“ и поштеног система у коме највише имају најбољи. Оне су богате због система, али превасходно колонијалног – колико год се улепшавао причом о глобализацији, међуповезаности и слободном кретању робе и капитала.

Правда као сервис богатих

Чарлс Дикенс се залагао за право деце на образовање, одраслих на достојанствени рад и друге друштвене промене, не скривајући одбојност према елити. Његово саосећање је искуствено, јер је као дечак морао да напусти школу и запосли се, о чему пише у аутобиографском роману „Дејвид Коперфилд“ из 1850. године.

И сâм пред разводом, Дикенс је Блекпула представио као очајника који размишља о самоубиству јер као сиромашан не може да се разведе. Тако је поновио критику енглеског правосуђа, што је била тема и „Суморне куће“ из 1852. године. У роману надахнутом стварним судским процесом који је трајао дуже од пола века, Дикенс описује спрегу између правног система и економске неједнакости.

Спор око наследства Џарндајс против Џарндајса, који се развлачи генерацијама, постаје симбол неефикасности и корупције која немоћне држи у вртлогу бирократског угњетавања. Тако је млади Ричард, који се нада наследству, увучен у спор који без веза и новца не може да добије. Обједињујући комедију, фарсу и трагедију, Дикенс показује да закон често не сужава, већ одржава неједнакости и отежава друштвену покретљивост.

Искушења меритократије  

Дикенс је многе ствари назирао, али данас више знамо о утицају живота у тржишном друштву на наш карактер, психичко здравље и међусобне односе. Све је јасније да систем у коме је такмичење предуслов опстанка подстиче специфично размишљање, док добростојећи појединци свој положај објашњавају готово искључиво чиниоцима које могу контролисати – талентом, образовањем или радном етиком.

Када нечији успех објашњавамо искључиво нечијим особинама, он постаје прихватљив. Проблем с таквим виђењем није само у томе што прецењује везу између залагања и успеха. Све чешће се мисли и то да, ако у систему успевају само најбољи, онда они други не успевају са разлогом. Тако туђи неуспех такође постаје прихватљив и управо се тако нормализују неједнакости.

То је Дикенс приказао у „Божићној бајци“ кроз лик Ебенезера Скруџа, намргођеног и шкртог послодавца. Када му сестрић затражи хуманитарни прилог за сиромашне, он одбија јер они који „нису ни за шта“ треба да су у затвору или радном дому. Немајући времена да „увесељава беспосличаре“, објаснио је да он помаже тако што подржава ове установе, које већ пуно коштају.

Тиме Дикенс као да најављује идеју Макса Вебера из 1904. године да капитализам васпитава и ствара субјекте по својој мери. Какви су то субјекти, наговештава скорашње истраживање ставова људи из најбогатије десетине становништва у Уједињеном Краљевству, Ирској, Шведској и Шпанији. Показало се да добростојећи нагињу економској десници. То значи слабу подршку јавним добрима и прерасподели, мишљење да већ плаћају довољно пореза, као и да држава треба да условљава исплату социјалне помоћи.  Другим речима, да помогне људима да „сами себи помогну“.

Онда не чуди што се гледишта релативно привилегованих артикулишу неолибералним политикама попут смањења социјалних давања, како би се „забушанти“ натерали да раде.

Не добија свако оно што заслужује

„Божићна бајка“ има срећан крај, јер Скруџ доживљава катарзу и постаје дружељубив и великодушан, чиме се поручује да богатство носи обавезу да се помогне онима који су имали мање среће. Не добија свако оно што заслужује, јер над животом немамо пуну контролу.

Ову идеју Дикенс развија у „Великим очекивањима“ из 1861. године. У њему Пип, сироче и шегрт са села, долази у Лондон након што му непознати добротвор обезбеђује новац за пресељење и високо образовање. Пип тежи угледу и богатству како би се, између осталог, допао богатој и углађеној девојчици Естели. Иако га она повређује Пип се, чим ју је упознао, постидео своје породице, одеће и понашања: „Желим да постанем господин […], гнушам се свог позива и свог живота.“ Овим Дикенс наговештава ефекат угледања, који је и данас извор социјалне фрустрације.

Пип није ни по чему нарочит младић, чиме подсећа на фигуру „аривисте“, тј. амбициозног дошљака чијим животом управљају околности, што је типично за роман деветнаестог века. Дикенс одудара од овог модела, лишавајући Пипа већих амбиција и мотива. Тиме појачава значај спољних чинилаца живота, који се не дају контролисати.

Многе лекције о савременом животу не морамо тражити у књигама из економије или социологије. Држали су их и писци. Иако из претпрошлог века, Дикенсово дело још увек је актуелно, јер проблеми попут сиромаштва, неједнакости и тешког положаја рада истрајавају као саставни део данашњих друштава, па и капиталистичког. Од разумевања тога зависи да ли ћемо их решавати.