Поново читајући Берђајева: Класни корени руског апокалиптичког месијанизма

Читајући недавно Кропоткинове мемоаре (о којима сам писао овде), у опису интелектуалне историје руских револуционарних покрета подсетио ме је на Берђајевљеву књигу „Извори и смисао руског комунизма“. Берђајев је књигу написао 1935-36; објављена је 1938. године. Једини савремени догађаји које у књизи помиње јесу московска суђења (у једној реченици) и на једном месту помиње Хитлера. Књига представља интелектуалну историју руске револуционарне мисли од почетка 19. века до Октобарске револуције, уз тумачење (у то време релативно ново) бољшевичке политике.

Насим Талеб је написао да ће књиге које већ дуго постоје, вероватно са нама остати још дуго. Ако се Платон чита скоро два и по миленијума, можемо бити сигурни да ће се читати још два и по миленијума. Исто важи и за Берђајева. Књига је стара деведесет година; прочитао сам је пре четрдесетак година. Али то је и даље актуелна књига. И све актуелнија.

Идеолошка позадина руске мисли је, према Берђајеву, вера у „апокалиптички месијанизам“. То је подземна идеологија коју деле, пише Берђајев, словенофили, нихилисти, анархисти и комунисти. Њен главни састојак је веровање да је, из неког мистериозног разлога, руски народ (а то буквално значи „обични људи“, сељаци) изабран да страда и да својим страдањем донесе свету универзални спас: „Мисија руског народа јесте да оствари социјалну правду људском друштву, не само у Русији већ и у целом свету.“ Спасење је праћено деструкцијом. Ова два елемента, као у Јовановим апокалиптичким списима, иду заједно. Не може бити спаса без уништења свега лажног, трулог и на лажима изграђеног. Апокалиптичко мишљење је, пише Берђајев, најважнији део руске идеје. Карактеришу га аскетизам, догматизам и прихватање (или можда тражење?) патње.

Берђајевљево препричавање интелектуалне историје 19. века има два циља. Прво, да се комунистички миленаризам смести у контекст доктрине руског месијанизма. Привлачност бољшевичке револуције за обичне људе у Русији била је у томе што се лако могла уклопити у тај вековни калуп. Чињеница да је то веровање испрва било уско повезано са хришћанством није представљало проблем. Исто веровање је могло опстати упоредо с потпуно различитим идеологијама, чак и са експлицитно антирелигијском идеологијом какав је био марксизам. Помало иронично Берђајев пише да је Русија, пошто није успела да постане Трећи Рим, створила Трећу интернационалу. Ово Берђајева наводи на дискусију о „русификацији“ марксизма, те „екстремно западњачке доктрине“, када се она први пут појавила у Русији.

Други Берђајевљев циљ је оно што би данас могло бити интересантније: прилагодљивост апокалиптичког месијанизма. О њему слушамо скоро свакодневно, у грубој форми у претњи нуклеарним уништењем које је, како се тврди, потребно за очување „конзервативних вредности“ које оличава Русија. Берђајев, филозоф православног хришћанства, током своје расправе о руском идеолошком путу из 19. века користи класну анализу. Сваки месијанизам се развијао у датим историјским и друштвеним оквирима и обраћао се различитим класама: словенофили су подршку налазили међу свештенством, високом бирократијом и на двору; анархисти су настали и били и подржани у круговима племства и идеалистичких студената; социјал-револуционари и покрет „Црне прерасподеле“ (Чёрный передел, који се залагао за аграрну реформу) ослањали су се на ослобођено сељаштво; подршка бољшевицима била је најјача међу осиромашеним интелектуалцима и националним мањинама.

Након читања Берђајева данас, нужно се поставља питање: које класе су сада присталице „апокалиптичког месијанизма“, ако таква визија још постоји? Нисмо баш сигурни да њега заиста и има, мимо помало суманутих свакодневних изјава заменика председника Савета безбедности Русије и неколицине ТВ коментатора, али његово постојање не може се ни потпуно одбацити. Сергеј Караганов у својим недавним чланцима покушава да му дâ неку форму, представљајући да је данашња борба Русије (тј. њен „месијанизам“) изграђена на два стуба: на стварању полицентричног света који много боље одговара данашњој реалности политичких преференција и егалитарнији је, и на борби за „општепризнате“ (конзервативне) вредности породице, религије, рода итд.

Караганов, као политиколог и стручњак за међународне односе, много је убедљивији у објашњавању првог елемента, који заиста има много оправдања (светом не може да влада хегемон и да он буде миран), иако није јасно како Русија кршењем међународних правила доприноси да их други поштују. Међутим, други циљ („конзервативне вредности“) образложен је у само једној реченици. „Објективно говорећи“, у тој области Русија не може ништа да понуди свету, с обзиром на то да даје неке од највећих бројева самоубистава, убистава, насиља у породици, алкохолизма и скоро свих других „општепризнатих“ друштвених патологија. Разумљиво, Караганов ову тему избегава.

Али моје питање је следеће: које друштвене класе могу подржати данашњу верзију „апокалиптичког месијанизма“? Друштвена структура Русије је потпуно другачија од оне каква је била у 19. веку или у времену у коме пише Берђајев. Комунистички систем је индустријализовао и урбанизовао земљу. Створена је нова владајућа класа, црвена буржоазија, која је, када је згодно одлучила да ликвидира систем, постала права капиталистичка буржоазија, чак и олигархија. Створена је велика средња класа „техничке“ и „хуманистичке“ интелигенције. Млада и средовечна средња класа која зависи од тржишта развила се у многим градовима, а њен број највећи је у две престонице. Аристократија је елиминисана. Сељаштво се смањило. Дакле, у читавој новој друштвеној структури није јасно (бар не мени) ко би могли бити „носиоци“ новог апокалиптичког месијанизма. Може бити да оно што чујемо јесу само појединачни гласови беса или очаја, а не одраз неке дубље укорењене идеологије или класних интереса. То су ствари о којима савременици нису у стању ваљано да суде: историја може да покаже да је „апокалиптички месијанизам“ потпуно изгубио идеолошки утицај на Русију, али није немогуће ни да се управо сада појављује, само под другом идеолошком формом, коју не можемо сасвим да појмимо.