„Извори тоталитаризма“ Хане Арент: Где је тоталитаризам данас štampaj

На виђење прошлости утичу појмови које користимо, а на њих односи моћи. Историју пишу победници, али и преправљају већ написано. Зато се историја огледа у промени идеја и каталогу прихватљивих појмова. Пуно њих не преживи смену епоха (квислинг), остану контузовани (синдикат) или доживе ренесансну (пленум).

Али је мало трансепохалних појмова. Такав је појам „тоталитаризам“, као важан предзнак читавог двадесетог века. За то је умногоме заслужна политичка филозофкиња Хана Арент (1906-1975), аутор књиге Извори тоталитаризма (1951). После више година, српски превод ове књиге је доступан у издању Контраст издаваштва, у преводу Ане Пејовић и Ане Стефановић. Књига има 524 стране и три дела готово уједначеног обима („антисемитизам“, „империјализам“ и „тоталитаризам“), чија је прича хронолошка.

Први део бави се историјским коренима антисемитизма, који се појавио у Пруској 1807. године. Арентова разликује антисемитизам од верске мржње према Јеврејима: прво је секуларна идеологија која се распламсала у позном деветнаестом веку, а друго одраз верских антагонизама још од Христовог распећа. Ауторкина позиција је средња: „Идеја о континуитету прогона, протеривања и покоља од краја Римског царства (...) није мање лажна, иако је мање опасна, од одговарајуће антисемитске представе о тајним јеврејским друштвима која желе да овладају светом“, наводи она.

Антисемитске теорије завере су неосноване, јер у време процвата антисемитизма Јевреји су увелико изгубили моћ. Почев од XVII века, Јевреји су били привилеговани чланови европских дворова и финансирали су државне послове. Све до индустријске револуције, буржоазија је била незаинтересована за политику и државне финансије, те се држала по страни.

Када је ширење капиталистичке производње постало немогуће без активне политичке подршке, индустријалци су постали моћни. Јевреји су изгубили ексклузивни статус, што се поклопило са њиховом дуготрајном асимилацијом и секуларизацијом у другој половини XIX века. Јевреји су стекли и мржњу ширих маса, које су за своје осиромашење – као последице сурове индустријализације и нагле финансијализације – кривили банкаре и слојеве блиске држави. А то су, у главама већине, били Јевреји.

Два империјализма

Други део књиге описује империјализам, чија је срж у ширењу богатства и моћи. Империјализам се родио када су се капиталисти „успротивили националним ограничењима економске експанзије“. Испрва државе нису биле одушевљене што се интереси богаташа претварају у опште националне интересе. Ипак, између колонизације и губитка богатства које би преузеле ривалске земље, одабрале су прво.

Тако је почело освајање, подјармљивање и свеопшта отимачина ресурса, од Африке до Азије. Буржоазија се политички еманциповала кроз империјализам, из чега Арентова закључује да империјализам није, како је Лењин говорио, последњи стадијум капитализма, већ „први степен у политичком управљању буржоазије“.

Филозофски темељ свог управљаштва капиталисти су нашли у Томасу Хобсу, а идеолошки у теоријама расе као својеврсној претечи расизма, које се најпре јављају у Француској. Са друге стране, у Немачкој и Русији су се били конституисали пангерманизам и панславизам – облици „континенталног империјализма“.

У њиховој основи, према речима Хане Арент, лежи убеђење да и централноевропске и источноевропске нације имају право на проширење и да ће, у недостатку прекоморских територија, морати да га остваре у Европи. Главна разлика у односу западни „прекоморски империјализам“ био је изостанак подршке капиталиста, којих није било међу вођама панпокрета.

У осмом поглављу, Хана Арент пише да је заједнички садржалац филозофије панпокрета и теорија расе био расизам, због инсистирања на божанском пореклу и расној хијерархији. Оно што је Јевреје, међутим, највише довело у средиште расних идеологија јесте неминовни сукоб тврдње панпокрета о изабраности са истом таквом тврдњом код Јевреја: „Вође панпокрета добро су знале да су Јевреји, исто као и они, поделили свет на два дела – себе и све остале“, пише Арентова.

Оснивач пангерманизма политичар Георг фон Шенерер (1842-1921) вулгарно је злоупотребљавао антисемитизам док га је панславизам, чији је творац руска интелигенција, пригрлио нешто касније. То показују Протоколи сионских мудраца, политички памфлет који је 1901. лажирала руска тајна полиција. Овај спис, који наводно описује светску јеврејско-масонску заверу, постаје политички употребљив 1919. када почиње јагма за њим у свим европским земљама. По тиражу ће га надмашити само Хитлеров Mein Kampf.

Хумус тоталитаризма

Трећи део књиге описује контекст успона тоталитарних покрета. Након Првог светског рата европским друштвом завладали су апатија и безнађе. Арентова пише о масовном осећају потрошности, а све се највише осетило у Немачкој и Аустрији, где су се инфлација и незапосленост надовезале на последице војног пораза.

У таквој атмосфери развила се психологија европског човека масе – изолованог и лишеног нормалних друштвених односа. На трагу Гистава ле Бона који је масама приписивао цинизам, радикалну незаинтересованост за сопствену добробит и одбојност према здравом разуму, Хана Арент ће је описати као скуп дезоријентисаних, искорењених и политички неопредељених људи, несклоних удруживању. У демократијама такви људи нису били интересантни јер су их партије сматрале малобројним и небитним – тек пуком позадином политичког живота.

Али они нису били ни малобројни ни небитни, што су показали управо тоталитарни покрети, који су их мобилисали и повратили им осећај припадности. Арентова тоталитарне покрете дефинише као масовне организације атомизованих, изолованих појединаца. „Није важно усвајају ли образац нацизма или бољшевизма, организују масе у класе или расе, или претварају ли се да следе законе природе или историјског материјализма“, пише она. Много је важније произвести потпуну лојалност, испражњену од сваког конкретног садржаја који може довести до промене мишљења.

Шта је тоталитаризам?

Хана Арент је свету подарила вредну студију која подразумева велики истраживачки рад на у то време оскудним и несређеним изворима. Карл Јасперс је за њу писао да је особа узвишеног ума отвореног за искуство, чији се дух „не да спутати улагивањем ма којој сили“.

На шта је мислио постаје јасније из биографије Хане Арент. Она је рођена у јеврејско-немачкој породици у Хановеру, а 1933. бежи пред нацистима. Године 1941. настањује се у САД где ће написати Изворе тоталитаризма, своју прву и најутицајнију књигу. Хана Арент је била од оних изгнаника који су разумели природу свог времена; који су писали из прогонства, затвора или под утицајем трагичних личних искустава.

Изгнаници нису били идеолошки хомогена група, али су дубину своје рефлексије плаћали осећајем искорењености, јавном невидљивошћу, политичком немоћи и забринутошћу за свет који остављају за собом. У таквом контексту, Извори тоталитаризма били су покушај критичке анализе модерне историје Запада, чија темељност је и највећа снага овог дела.

За Хану Арент, тоталитаризам је мешавина терора и идеологије која друштво обликује насиљем. Идеолошки, био је то интернационални пројекат (панславистичко „комунистичко месијанство“ и пангерманска „заједница народа“) са конзистентном причом о прошлости, садашњости и будућности која нуди бег од стварности. Реалполитички, био је то скуп заједничких елемената нацизма и комунизма: од доминације извршне власти над представничком демократијом, преко цензуре и државног монопола над средствима комуникације, једнопартијског система и култа вође, насиља као облика управљања па све до централизоване економије.

„Тешко да ће икад више смртоносна опасност за цивилизацију доћи споља“, упозоравала је Арентова да је тоталитаризам ендогени феномен европске цивилизације. Један од начина да се предупреди је страх: стално размишљање о страхотама прошлости може нас политички ујединити. Њена студија је и критика западноевропских демократија, које нису успеле да превазиђу оквир националне државе а требало је, због контроле глобалних економских сила и њихових социјалних последица.

Од амбиваленције до окупације

Таква критика је валидна и данас, нарочито у контексту данашње ЕУ. Међутим, појам тоталитаризма превиђа неке важне разлике између комунизма и нацизма. Наиме, тоталитарност нацизма се током дванаест година постепено радикализовала, док је код СССР-а доживљавала успоне и падове током седамдесет година; док се стаљинизам позивао на наслеђе просветитељства, нацизам је био отворено антипросветитељски; комунистичка привреда била је планска, а Хитлерова капиталистичка.

У контексту њене критике, ове разлике су важне јер остаје отворено питање о облику федерализма који Хана Арент сугерише. Треба ли Западна Европа да се интегрише како би умањила неједнакости, превазишла капитализам или устоличила економски либерализам? Познато да је Арентова хвалила амерички модел као једини заснован на поштовању индивидуалних права,а који није, као европски политички процеси, заглављен у потрази за општом вољом. 

Управо недореченост према економији и амбивалентност према демократији, уграђени у појам тоталитаризма, учинили су га рањивим на присвајање оних који су према демократији имали много конкретнији став. Економиста и филозоф Фридрих Хајек (1899-1992), као критичар социјализма и поштовалац неолибералнe диктатуре Аугуста Пиночеа у Чилеу, писао је да сваки политички пројекат заснован на социјалној правди и проширењу гласачког права води право у колективизам и – тоталитаризам. У том појму, временом је било све мање нацизма а све више осуде социјалистичких режима друге половине XX века. Данас, то је борбени појам за стигматизацију левице и апологију тржишта.

На виђење прошлости утичу појмови које користимо, а на ове односи моћи. Историју пишу победници, али и преправљају већ написано. Ако успеју у томе, нова прича поново ће бити о прошлости, садашњости и будућности, биће конзистентна, али и лишена социјалне алтернативе. А то ће, поново, значити тоталитаризам.