Утицај первитина, морфијума, опијума и кокаина на расуђивање Адолфа Хитлера: Др Морел и Пацијент А

Јуче сам, пролазећи поред Метрополитен музеја у Њујорку, наишао на бројне штандове који продају разне тричарије и међу њима један сто препун књига. Једна ми је привукла пажњу. Зове се Blitzed: Drugs in Nazi Germany аутора Нормана Олера (на српски преведена под насловом Одваљени: Дроге у Трећем рајху, прим.)

Никада раније нисам чуо ни за ову књигу ни за аутора. У почетку сам чак оклевао да је узмем у руке, јер ми је деловала намерно „скандалозно” – попут оних књига које, ради продаје, уживају у изношењу (или измишљању) најсрамнијих детаља из живота тоталитарних вођа. Али, после неколико прочитаних страница, моје резерве су нестале и купио сам је. Коштала је пет долара.

Норман Олер, новинар са историчарским амбицијама, објавио је књигу 2015. године. Подељена је на три целине. У првом делу Олер описује успон немачке фармацеутске индустрије пре и после Првог светског рата. До краја 19. века Немачка је постала светски лидер у ономе што данас зовемо „big pharma”, а многе од тада основаних компанија, попут „Мерка“, и данас успешно послују. Немачка је свету подарила читав низ супстанци – од аспирина, откривеног 1897. године преко деривата морфијума (откривеног исте године и од стране истог човека, др Феликса Хофмана), па све до различитих метамфетамина, тзв. „стимуланса”.

Други део усредсређује се на једну такву супстанцу – первитин (сличан америчком бензедрину) – која је, упркос формалној забрани шире употребе од стране нацистистичких власти, постала свеприсутна у највишим ешалонима режима, укључујући и Вермахт. Пертвитин је требало да повећа концентрацију, смањи потребу за сном и храном, побољша оштрину мисли, и стога је био идеална супстанца за војнике и официре који су морали сатима да се боре, возе или марширају.

Ипак, чини се да Олер прецењује значај первитина у немачком блицкригу 1940. године. Иако постоји извесна вероватноћа да се ефекти стимуланса доведу у везу са потребом војске за брзом победом (која је захтевала двадестчетворочасовну будност војника и официра), традиционални елементи ратовања, као што су изузетно смело планирање генерала фон Манштајна и Гудеријана и слаб морал француске војске, ипак су одиграли много већу улогу од амфетамина.

Најзанимљивији је трећи део књиге, у коме се детаљно и историјски документовано анализира однос између др Теодора Морела, Хитлеровог личног лекара, и његовог „Пацијента А“. Др Морел је у Берлину имао веома успешну каријеру, а Хитлера је упознао 1936. године. Од 1942. постали су нераздвојни, јер је Пацијент А све више зависио од дневних доза које му је др Морел „преписивао” – најпре витамина, потом первитина и морфијума, да би затим прешао на кокаин и коначно на мешавину опијума и кокаина (тзв. „speedball”). Олер уверљиво тврди да, осим Еве Браун, нико није био ближи Хитлеру од др Морела, барем од тренутка када се вођа преселио у Вучију јазбину у источној Пољској, а потом у други утврђени комплекс код Винице у данашњој Украјини.

Од августа 1941. до августа 1943, каже Олер, прошло је 1349 дана, а у 883 од њих постоје документовани записи о Мореловим сусретима са Хитлером (стр. 132). Његова ординација била је одмах поред Хитлерових просторија, и готово сваког дана – понекад и усред ноћи – био је позиван да му убризга дрогу.

Нема много сумње да је до средине 1943. године Хитлер постао зависник од опиоида. Тешко да је прошао и један дан а да није или примио инјекцију или прогутао таблету с неким од препарата др Теодора Морела. Морел је педантно водио евиденцију свих супстанци и инјекција, како би се заштитио од евентуалних оптужби за лекарски немар од стране Хитлеровог окружења. Управо ти дневници били су Олеров главни извор информација.

Олер посебно разматра диктаторово ментално стање након 1943. године, када су његове војне одлуке постајале све дисфункционалније, са војне тачке гледишта. Према том тумачењу (које, по мом мишљењу, није сасвим убедљиво), Хитлерово физичко и ментално стање значајно је утицало на ток последње три године рата и стога прича о Морелу припада Историји (са великим И), а не само домену личних особености диктатора.

Стање Пацијента А било је заиста жалосно. Живео је у потпуно вештачким условима оклопљених бункера (посебно након неуспелог атентата у јулу 1944), без физичке активности, готово без излагања свежем ваздуху и сунцу, спавао је у загушљивој и смрдљивој просторији и хранио се искључиво вегетаријански. Хитлер је нагло остарио: „До 1940. године Хитлер је изгледао млађи него што је заиста био [имао је 51 годину], али након тога је брзо старио. До 1943. године његов изглед је одговарао његовим годинама, али потом је његово нагло физичко пропадање постало очигледно” (стр. 226).

Још важније било је његово ментално стање. Лоше физичко здравље изазивало је неурозу, несаницу, недостатак концентрације, пробавне тегобе, слабљење вида и слуха. Очигледно није могао јасно да размишља. Ту на сцену ступа др Морел са својим „чудотворним” лековима. Пацијенту на ивици снаге Морел је давао дозе стимуланса који су му, готово чудом, враћале енергију и способност одлучивања; а што је још важније, омогућили ми да пред генералима и страним државницима који су га посећивали делује потпуно присебно, физички спремно и да потпуно држи контролу над ситуацијом. Олер, позивајући се на Морелове дневнике, више пута описује трансформацију оронулог старца, који би се у року од неколико минута након инјекције претварао у орног и самоувереног човека који крупним корацима корачао ка сали за састанке и тамо привлачи пажњу свих и доминира разговором.

Могуће је да је Морел преувеличавао чудотворне ефекте својих препарата, али нема сумње да је с једне стране Хитлерово физичко и ментално стање било у расулу, док су, с друге стране, бројни посматрачи и учесници конференција током 1943. године па све до краја 1944. одлазили са састанака са утиском да је фирер исто онако снажне воље и одлучности као и у време свог успона на власт.

Све ово нас, природно, води до следећег питања: да ли је др Морел био „лудак”, „шарлатан” или „дилетант”, како га готово увек описују у књигама о Хитлеру? За њега сам знао из разних Хитлерових биографија, али у свакој од њих био је сведен на једва неколико редова, представљен као надрилекар који се додворавао Фиреру. Олерова књига нам, међутим, пружа другачију слику.

Приступ др Морела имао је врло мало везе са медицином као таквом. Његов циљ је био крајње краткорочан: да Пацијент А у датом тренутку изгледа боље, да делује присебно и самоуверено, а нарочито да такав утисак остави на оне којис којим се сретао. Дугорочно здравље, као ни опасност од зависности, Морела уопште нису занимали. Његов задатак био је да реши политички проблем.

Читајући књигу, нема сумње да је Морел у томе успео, и да није било ирационално од Хитлера што га је толико дуго држао крај себе, чак и игноришући покушаје Рибентропа, касније и Химлера и Бормана, да се отараси арогантног и тврдоглавог лекара. Хитлер је у потпуности зависио од својих дрога – и од онога ко му их набавља. Како Олер пише, то је био однос потпуне зависности наркомана од дилера.

Да ли је све ово било неетично са Морелове стране? На то питање могу се дати два одговора. Да ли би било „етичније” да је Морел отровао Хитлера (за шта га је, без икаквих доказа, оптуживао Химлер)? Можда би то спасило многе животе. Али тако нешто, чини се, никада није ни пало на памет др Морелу – а било би и у супротности са Хипократовом заклетвом. Да ли је, пак, Морел остао веран тој заклетви? Не, јер га здравље Пацијента А само по себи није занимало, већ само његова способност да из дана у дан издржи а да се ментално и физички не сломи пред свима – што му се, коначно, и десило у априлу 1945. Овде се, дакле, не ради о чисто професионалном, већ о политичком императиву нечијег посла. А гледано из тог угла, др Морел је био веома успешан.

P.S. За једног економисту занимљив је следећи детаљ који се помиње у књизи: немачке окупационе снаге су код Винице, недалеко од места где су боравили Хитлер и Морел, затекле огромну, ултрамодерну кланицу, изграђену у потпуности америчком технологијом, вероватно током првог совјетског петогодишњег плана. Морел захтева ову кланицу да би из ње узимао као „сировине” делове закланих животиња. За економисту ова чињеница изненада и недвосмислено открива колико је приступ америчкој технологији био важан за рани развој Совјетског Савеза.