САД, Кина и Турска, прве три дипломатске силе: Дипломатске против друштвених мрежа

„Пред Европом је мрачна перспектива цивилизацијског нестајања, али ће је Америка, уз помоћ сродних патриотских снага, спасити од потонућа.“ Тако бар пише у нетом објављеној Стратегији националне безбедности администрације Доналда Трампа.

Европски лидери су, готово одмах по објављивању Cтратегије, побеснели доводећи у прилично незгодан положај масу америчких дипломата, несигурних у сопствену будућност због најезде нових „људи који решавају проблеме“, попут Трамповог партера за голф, милијардера из Мајамија Стива Виткофа. И Џареда Кушнера, Трамповог зета и пословног човека одлучног да управо његови багери и камиони буду окосница будућих обнова у Гази, Украјини или где већ.

„У свему што радимо, Америку стављамо на прво место. Ово је путоказ ка свету у којем ће Америка остати највећа и најуспешнија нација у људској историји“, написао је Трамп у предговору нове националне стратегије, којом се Вашингтон, између осталог, оштро противи даљем приливу имиграната у Европу, једнако жестоко критикује Европску унију и, уздржавајући се од именовања будућих савезника, подржава патриотске партије.

Криза америчке дипломатије

„Профит пре политике“, како гро Американаца види Трампов путоказ у будућност, мораће да спроводи дипломатија која је, током последње деценије, у сталном паду. Стејт департмент је, у неколико последњих година, изгубио примат најраширеније дипломатске мреже на свету јер је водеће место на том пољу, систематским деловањем, преузела Кина. Снажна дипломатија, која је у протеклим деценијама спроводила политике Трампових претходника, полако се топи исцрпљена недостатком новца, мотива и одливом истински школованих дипломата.

И док се и Индија и Турска опасно приближавају некадашњој апсолутној дипломатској доминацији Вашингтона, дипломатија је, одлуком Доналда Трампа, остала без једног од најубедљивијих спољнополитичких аргумената – милијарди долара којима је US Aid широм света деценијама ширио и промовисао „амерички сан“.

На дубоку кризу у којој се налази дипломатcка служба упозорило је почетком децембра Америчко удружење дипломата (American Foreign Service Association), наводећи да је Стејт департмент оптерећен силним недаћама, унутрашњим трвењима и недостатком новца. Нешто више од 2.000 активних дипломата сматра да ће цену оваквог пада Америка плаћати у деценијама које долазе, што ће, уз стални раст утицаја спољних политика ривалa, драматично угрозити међународни престиж Трампове „највеће и најуспешније државе у људској историји“.

Дипломате тврде да та нова Трампова Америка не жели да чује гласове који одударају од председникових ставова. „Ова администрација реорганизовала је цео Стејт департмент како би они у првим линијама могли несметано да спроводе политику. Оно што нећемо толерисати је да људи подривају политику ваљано изабраног председника“, објаснио је портпарол Стејт департмента Томи Пигот.

Успон Кине

СAД су, деценијама, имале најраширенију дипломатску мрежу на свету, што је на много начина представљало и показатељ економског, војног и политичког примата ове државе. Последњих година, пак, водеће место у свету дипломатије преузела је Кина што би, бар теоретски, могло представљати прекретницу у трци између великих сила. Нова кинеска мрежа нема само ширину, него и дубину. И док су Пекинг и Вашингтон раме уз раме по броју амбасада, Кина нема премца по броју конзулата – 91 наспрам 83 америчка.

Амбасаде, сматрају дипломате, суштински рефлектују политичку моћ држава, док конзулати представљају показатељ економске снаге. Задржавајући слоган Денга Сјаопинга да „крије снагу и чека прилику“, Пекинг је уложио озбиљне напоре и далекосежну дипломатију и чини се све заинтересованијим да употреби своју глобалну дипломатску снагу.

Кинески скок на врх је био брз. Према Глобалном индексу дипломатије Лови института (The Lowy Institute's Global Diplomacy Index tracks), Пекинг је 2011. године имао 23 дипломатска представништва мање од САД и Француске. Пет година касније, заостајао је свега осам. Годинe 2017. Пекинг се нашао на другом месту, прескачући Француску, да би убрзо затим преузео примат, који држи и данас. Последње објављени индекс дипломатије показује да је Кина на првом месту на свету, испред 65 дипломатских мрежа других земаља, које су обухваћене овом анализом.

Пекинг је, рецимо, од 2014. до 2017. године отворио пет нових амбасада: у Буркини Фасо, Доминиканској Републици, Ел Салвадору, Гамбији и Сао Томе и Принципеу. Иако делује шаролико, овај списак није нимало насумичан и део је кампање назване „дипломатија по ставкама“, којом је Пекинг успео да издвоји шачицу преосталих дипломатских партнера Тајвана. Убрзо затим, дипломатске односе са Тајваном прекинуле су и две државе у региону пацифичких острва – Кирибати и Соломонска острва. Од тада je број држава које признају Тајван пао са 22 на свега 12.

За Пекинг, таква стратегија је истовремено продубила политичку изолацију Тајвана и ојачала кинеску способност да материјализује економске и стратешке интересе. Укратко, за Кину је то била победничка формула.

Дипломатија на друштвеним мрежама

Американци су се, пак, према мишљењу бројних дипломата повукли у „декаденцију“, готово до мере да joj ce у последњих осам година партнери и ривали подсмевају. Након што је 2018. године затворен конзулат у Санкт Петерcбургу, због погоршаних односа са Кремљом, и без отварања нових после тога, Вашингтон је број дипломатских представништава свео на 271.

Америчке дипломате као пример политике која више нема претерано пуно смисла наводе земљотрес у којем је у марту у Мијанмару погинуло више од 5.000 људи. Америка је, тада већ без US Aid-a, успела да испоручи помоћ од једва 9 милиона долара. Кинези су у ту државу упутили помоћ вредну 137 милиона долара.

Истовремено, Стејт департмент је „избушен изнутра“. Током првог Трамповог мандата, према подацима „Вашингтон поста“, попуњено је било свега 73 одсто дипломатских позиција. Од тада су изостали покушаји, а самим тим и успех да ce ситуација поправи. Заправо, стање је укидањем бројних канала помоћи кроз агенције за међународни развој додатно погоршано, па не чуди утисак бесциљности који америчка дипломатија оставља на друге државе. Хиљаде Трампових објава на друштвеним мрежама, од којих бар половина представља нападе на некога или нешто, ни у ком случају не представља замену за ваљану мрежу дипломатских представништава.

Америчка дипломатија, ипак, не заостаје на свим фронтовима. Дипломатски утицај није само производ успостављања снажног присуства у иностранству, већ снага лежи и у угошћавању страних мисија. САД су, без премца, најпопуларније место на свету за стране амбасаде и конзулате. Ту се налазе 342 амбасаде и конзулати 61 државе које обухвата Глобални индекс дипломататије. Уколико се у те бројеве урачунају и мисије при међународним организацијама чије је седиште у Вашингтону или Њујорку, попут Уједињених нација, снага Америке додатно расте.

Кина, у којој се налази 265 дипломатских представништава, је на другом месту. 

Дипломатске мреже

Стране владе, пак, све чешће отварају представништва у мањим кинеским центрима, што је феномен на који у будућности ваља обратити пажњу. Ипак, за потпуни преокрет у корист Кине био би потребан и озбиљан заокрет у светском дипломатском поретку.

Стога се Кина усредсредила на јачање конзуларних споразума преко ширења интереса помоћу економске сарадње радије него преко традиционалне дипломатије. Од укупно 96 кинеских конзулата, 41 се налази у Азији и 28 у Европи, што се поклапа са кинеском иницијативом „Појас и пут“, инфраструктурном пројекту вредном милијарде долара којим Кина покушава да ојача везе са осталим регионима.

Уз прерасподелу дипломатског утицаја између САД-a и Кине, други глобални феномени изазвали су промене у дипломатских активностима осталих држава. Брегзит је, на пример, навео бројне европске владе да направе промене. Ирска је, у светлу доласка и проласка бројних крајњих датума за Брегзит, отворила осам нових дипломатских представништава и за пар година успела да се попне неколико места на глобалним индексима.

Сличним путем кренула је и Холандија са седам нових дипломатских представништава. Велика Британија је, пак, од 2016. године затворила 11 конзулата и дипломатских канцеларија. Обећање o „глобалнoj Британији“ донекле је испуњено у наредним годинама, па се Лондон попео на седмо место ранг листе по броју дипломатских представништава у свету.

Избор државе или региона на који ће се ширити дипломатски утицај никада није случајан. Јапан је тако доспео на четврто место ранг листе по броју дипломатских представништава у свету и претекао Русију и Француску, али све три државе гледају у леђа растућој снази дипломатије Реџепа Тајипа Ердогана.

Експанзија турске дипломатије почела је 2017. године, у складу са амбициозном спољном политиком и настојањима да прошири утицај и ван граница НАТО-а. Са шестог места 2017. године, Турска се у наредних осам година попела до трећег понајвише захваљујући Ердогановој политици „новог откривања Азије“. Са изузетком релативно нове амбасаде у Лаосу, турска дипломатска експанзија нагиње ка Латинској Америци и Африци.

Избор неке државе за отварање нове амбасаде или конзулата увек је производ калкулација – приоритети представљају показатељ позиција на којима би те државе желеле да се нађу у будућности. Кинески дипломатски узлет има, притом, посебно значење. Под председником Си Ђипингом Пекинг наставља да крњи примат САД-a преузимајући челно место Америке на низу поља, при чему је дипломатско присуство само једно од њих. Примат у дипломатији представља, у најмању руку симболичку победу за Кину. Иако дипломатске мреже не показују пуну истину о далекосежном утицају неке државе, свакако представљају барометар њихових амбиција.

У таквој ситуацији, Стејт департмент на чијем се челу налази Марко Рубио постаје све више политички, a све мање релевантан. До мере да дојучерашњи највернији амерички савезници све чешће цитирају Марка Твена: „Било је предивно пронаћи Америку, али би било још боље да су је промашили.“

Кључни разлог таквој промени најбоље је дефинисан новом америчком стратегијом, према којој остатак света за Трампову Белу кућу не представља ништа више од списка места из којих ће у Вашингтон сливати свеж новац.