Шта се може научити о политици из два случајна сусрета у једном њујоршком ресторану: А онда је дошао Трамп...

Синоћ сам, око 21 сат, отишао у један прилично скуп њујоршки ресторан; не баш онолико скуп као локали у којима се састају милионери са Ист Сајда, већ у један у Вест Вилиџу, где се углавном окупљају успешни млађи људи (и не само млађи, како ће се већ видети), да вечерају и разговарају.

Пронаћи место у таквом ресторану средином августа, када је пола Њујорка на одмору, није нарочито тешко. Сео сам за шанк између једног пара лезбејки (како су се касније саме представиле) и жене од око шездесетак година, али у одличној физичкој форми. Чим сам је угледао, могао сам да наслутим њену политичку филозофију. Сликовито речено, „писала јој је на челу“ — могла се препознати из начина на који је своју сивкасту косу ошишала врло кратко и уредно, из отмених, скупих наочара са металним оквиром и „практичних“ али вероватно фирмираних ципела. Убрзо ми је постало јасно да је она редован гост тог ресторана јер су се главни конобар и особље према њој односили са изузетном пажњом.

После неколико конвенционалних реченица о ресторану и храни, којим смо започели разговор, када је схватила да прича са источноевропским варварином (иако, у складу са обичајима, није поставила ниједно питање о мом пореклу — сигуран сам да је то било зато што није имала појма о географији или историји, а вероватно и зато што се плашила да би тиме само открила сопствено незнање), постала је нешто уздржанија.

Ипак, испричала ми је како своје време проводи између Њујорка и једне државе у Новој Енглеској, где има кућу на обали. Када сам јој рекао да, и после много година проведених у Сједињеним Државама, и даље прилично слабо познајем Нову Енглеску, да не умем да разликујем тамошње савезне државе нити где се која налази, помислио сам да би требало да покушам да нађем неку заједничку тему.

Рекла ми је да је уметница и да повремено пише поезију. Током целе вечери држала је пред собом једну малу црну свеску у коју је, у правилним интервалима, кад није желела да говори, нешто ужурбано записивала. Сумњам, међутим, да је у свеску уносила ишта друго до насумичне речи. Када би их исписала стотинак или више, затворила би свеску и вратила се разговору.

Једини писац за кога сам знао да је живео у Новој Енглеској била је Маргерит Јурсенар. Зато сам је, помало оклевајући, упитао да ли зна за француску списатељицу која је живела на једном острву у држави Мејн. Никада није чула за Јурсенар; наравно, ни за Хадријана.

У реду, одлучио сам да пробам нешто друго. Једном сам, рекох јој, боравио у кући пријатеља који је живео у отменом градићу у Новој Енглеској где су Морган и слични двадесетих година 20. века подигли много импресивних вила. Нисам могао да се сетим имена тог места, али сам рекао да је дивно и да сам сигуран да она мора знати за њега. (После вечере сетио сам се да је то био Њупорт на Род Ајленду). Она је глумила не само да не зна за такво место, већ је тврдила да таква места у Новој Енглеској уопште не постоје.

Била је то типична поза супербогатих Демократа — да се праве како не знају ни имена градова у којима живе ултрабогати, не само зато што је само помињање таквих ствари „неукусно“, већ и зато што воле да верују да су они „обичан народ“. Увек су неки други ти који су супербогати, а не они. Они, у својој глави, не могу да прихвате да припадају оном врху најбогатијих који чине једну десетину процента становништва, већ више воле да мисле о себи као о тек нешто имућнијој средњој класи.

Наравно, она је била уметница. Бавила се грнчаријом и плетењем. Имао сам извесне сумње да тешко да би јој само грнчарија и плетење могли платити вечеру у оваквом ресторану, али сам их задржао за себе. Додао сам, међутим, да не знам ништа о савременим пластичним уметностима. Није била одушевљена тако отвореним признањем мог „филистејства“.

Разговор се завршио када ми је поменула неке друштвене платформе на интернету (једине друштвене платформе које је, по њеном мишљењу, прихватљиво користити), а за које ја никад нисам чуо. Рекао сам јој да, уместо посебних и друштвено прихватљивих платформи, ја више волим Твитер. То је била последња кап. Изразила је згражавање што неко уопште може користити Твитер, и то тоном који не би био ништа блажи ни да сам јој признао да обожавам самог Сатану.

Била је дирљива у својој самообмањујућој правоверности.

Срећом, са моје десне стране седела је друга жена, можда тек неколико година млађа од даме из либералног естаблишмента са Ист Сајда с којом сам управо завршио овај „шармантни“ разговор.

И она је исто тако била згрожена Трампом, али је подједнако мрзела и естаблишмент Демократске странке. Испричала ми је причу која у потпуности осликава историју америчког учешћа у глобализацији: причу о успону и паду америчке индустрије и немогућности да се земља икада поново индустријализује. Све то кроз призму њене мале модне компаније.

Она је власница мале, или средње, али успешне модне компаније. Основала ју је пре неких 35 година. У почетку је фирма сву потребну робу — материјале, тканине, штампу, боје итд. — куповала у Сједињеним Државама, од Калифорније до Источне обале. Али постепено су амерички добављачи постајали све скупљи, а квалитет штампе у Француској и Италији бољи. Зато се преоријентисала на Италију и Француску. Америчке фирме с којима је сарађивала на крају су распродале своје машине и опрему, а радници су се разишли на све стране. Њена посао је наставио да напредује.

Све је ишло добро чак и када је једна кинеска компанија купила њене француске и италијанске добављаче. Кинези су повећали палету боја и тиме је учинили још задовољнијом. Све до неколико година потом, када је нови кинески власник одлучио да учетворостручи (да, рекла је „учетворостручи“) цене тканина. То је био огроман шок за њен бизнис. Покушала је поново да успостави контакт са неким француским и италијанским фирмама, али, као и у САД, све су се угасиле; нестале заувек. Повратка више није било.

Некако је ипак успела да поднесе тај ценовни шок. Посао се наставио. Ствари јесу постале скупље, али и квалитетније. На крају је помислила да ће ипак све бити у реду.

А онда је дошао Трамп. Он је повећао царине на робу коју Америка увози из Кине са 10 на 58 процената. „Са таквим ценама“, рекла је, „немогуће је радити. Нико не би куповао моје производе.“

„Могу ли Кинези да се праве да је роба произведена негде другде и да је продају уз ниже царине“, упитао сам. „Да“, рекла је, „покушавају да то раде преко Перуа, али је то врло компликовано и на крају не много јефтиније.“

„А ова Трампова идеја о враћању производње у САД“, наставила је, „чиста је бесмислица. Ко ће овде да ради? Фирме с којима сам сарађивала затвориле су се пре много година. Чак ни вештине радника потребне за овај посао више не постоје. Ми то никада више нећемо производити у Сједињеним Државама.“

Покушао сам опрезно да јој опонирам — можда ће, иза високих царинских зидова, никнути нове компаније и људи ће поново научити потребне вештине. Она је сматрала да се то неће десити. А чак и да се то деси, за њу ће бити прекасно. Није знала шта да ради.

А шта је мислила о политици? Трамп је, рекла је, закуцао последњи ексер у ковчег њеног посла. Презирала га је. Али није могла да поднесе ни естаблишмент Демократске странке. Свиђао јој се Зохран Мамдани, демократски кандидат на предстојећим изборима за градоначелника Њујорка, али Мамдани је, рекла је, њујоршки феномен; он не може да „повуче“ целе Сједињене Државе. Била је у недоумици.

Вечера је била одлична. Попили смо по још једну чашу вина (она је преферирала бело, а ја розе), али чини ми се да је осећала да је за њу ово – крај игре.

Извор: Global Inequality and More 3.0