Епоха Милана Вукоса: Најважније име у историји српске телевизије štampaj

Ако не рачунамо уметнике, Милан Вукос је најважније име у историји српске културе друге половине двадесетог века, па и до данас. О томе непобитно сведочи књига Споменар – Милан Вукос, коју је објавила Библиотека града Београда. Од уредника Студента до пензије у РТБ-у, постао је Бранко Пешић српске културе.

Ни у овој књизи, коју чини 41 сећање његових пријатеља и сарадника, нећете наћи све његове заслуге, али ћете наћи оно због чега су га људи волели. Имао је, мало је рећи наклоност; имао је љубав за сваки таленат. То је било тако изузетно, код његових партијских другова заправо није ни постојало. Jош је ређе било наћи таленат код њих самих а Милан је и то имао, био је духовит човек, способан да препозна дар код других, па и сам да напише понешто. Књигу коју сам приредио, отвара његов аутобиографски текст „Успо(н)мене“. Очигледан доказ дара код човека који креће у живот као недоношче са две флаше топле воде уместо инкубатора, у убогој сеоској кући без родитеља и књига.

Упознао сам га када је постао генерални директор РТ Београд. Нисам био члан партије, једанпут нисам прошао реизбор на ФДУ јер нисам био „морално политички подобан“.  Вукос за то није марио, мада не верујем да није знао такве ствари, имао је шаптаче, одоздо, одозго, са стране, изнутра. Једино је било важно да имате умесну, оригиналну идеју. Слуша са обавезном цигаретом, жмирка својим помало разроким очима, никада не упада у реч, чека да завршите. Увек ми је изгледало да се у себи смешка и радује, онда мало ћути па каже „добро“. Обавезно „добро“ и већ има план и упутства кога звати и шта урадити да се ствар покрене.

У његово време, десила се побуна на Косову „због лошег ручка у студентској мензи“. Одмах су тамо пошли информатори из информативне редакције да у кратким прилозима јављају како ће сву штету од демонстрација поправити један стаклорезац за три дана. Одем љут до Вукоса, и тражим да идем на Косово, хоћу да направим истиниту, документарну емисију. Онда пауза па „Добро, изабери сниматеља, даћу вам кола, идите доле и никоме ништа не говорите. Материјал само шаљите мени.“ Тако и буде. Снимали смо недељу дана, вратили се, монтирао сам са мојим човеком ноћу и показао на крају само њему. После два дана у ударном термину, одмотало се „100 минута о Косову“, велика информативна гозба о томе како је заиста на Косову.

Доста ми је било гледања па сам, док је емитовано, ишао да џогирам. Пролеће, а из отворених прозора у мом крају слушам себе у континуитету, док емисија тече. Сви гледају. И данас, после 40 година срећу ме људи који се сећају.

Једном сам јавно, у новинама нагрдио једног од Вукосових уредника. Састао се врховни колегијум и одговорио ми тешким топузима, са његовим потписом. Основана је и самоуправна радничка комисија да истражи како сам ја украо из Телевизије Београд бели клавир краља Петра! Не црни и не било чији, већ баш бели и баш као што пише: PETROF!

Ја јесам злопамтило, ђаво да ме носи, али Вукосу никада нисам замерио то саопштење. Не зато што нисам био у праву, већ зато што сам некако знао да он одрађује своју директорску дужност, а да се у ствари слаже са мном у односу према томе зализаном безначајку.

Телевизија Београд je имала периоде под разним директорима али његово време је Епоха Милана Вукоса. Најбољи програми за којима се и данас кука, нови објекти у Кошутњаку после којих се телевизија никада није ни приближно толико поновила, и све то у времену самоуправљања када се морало расправљати са сваком усплахиреном секретарицом или декоратером. То је постигао човек који је долазио на посао и ујутро и поподне, а да вас прими рок је био одмах, или би се његова Бранка јавила најкасније сутрадан. 

Колико памтим, а то је већ дуго, нико није боље, упорније и храбрије штитио ствараоце од комитетских и полицијских паметњаковића. И споља и из куће. Разоружавао их је једноставно, оним што нису имали и против чега нису умели да се боре – својим хумором и  интелигенцијом.

Вукос се често наводи као оснивач ФЕСТ-а, БИТЕФ-а, БЕМУС-а и Радости Европе, али се не помињу две задужбине које је шездесетих година, оставио је за собом. Покренуо је обнову Хиландара и обезбедио закон којим почиње градња Народне библиотеке Србије. Од свих могућности у Београду, изабрао је једино природно место, поред рушевина које су чекале да постану Храм Светог Саве.

Када му већ није подигнут споменик ми му се овом књигом клањамо. 

Како  је настала шпица за ТВ Дневник

пише: ДЕЈАН КАРАКЛАЈИЋ

Упознао сам га 1972. године када је заменио Здравка Вуковића на месту генералног директора Радио-телевизије Београд. Дошао је у Радио-телевизију Београд са ореолом човека који је као министар културе Србије, а касније потпредседник Београда, оснивао БИТЕФ, БЕМУС, ФЕСТ, Радост Европе... У златно доба културе, био је један од вођа просперитета. Уметници су га волели и ценили... Радио и ТВ није познавао, али се брзо бацио на упознавање и учење... био је радознао. Непосредан, са ауторитетом који је црпео не из политичке каријере, већ из успешних остварење за културу не само Београда и Србије, већ читаве Југославије.

Сећам се да је увек био у оделу са краватом. Обично сиве боје. Навраћао је често на разна снимања и распитивао се о детаљима. Када смо радили живу емисију „Кино око“, долазио је и седео у делу студија са Бором Мирковићем и Зором Кораћ, који су „пуштали питања гледалаца и тако заправо креирали ток емисије.

Једнога дана, 1977. године, позвао је Вуксана Луковца, чувеног монтажера и мене и дао нам задатак да направимо нову шпицу ТВ Дневника (1, 2. и 3.) и Вести. До тада се вртела стара филмска шпица, већ доста изгребана, прављена на филму. ТВ Загреб је наручио у Немачкој нову шпицу, коју су платили 50.000 марака и која је урађена електронски. Изгледала је сваки пут беспрекорно и била је технички иновативна. Екран је био подељен на 4 дела, четири тематске слике Хрватске и из места где су се оне у центру секле појављивао се глобус који се вртео. Тада, као и данас главно решење за шпице вести и дневника су били графички прикази земље, све та, Рекао нам је да наша шпица мора да буде боља и иновативнија, Вуксан и ја смо лупали главу и ја сам се сетио да ми је неколико година раније инж. Луј Тодоровић, тадашњи шеф Одељења магнетоскопа, показао могућност нових машина АМРЕ; да снимају полуслику по полуслику, нешто што би се филмским језиком рекло, квадрат по квадрат. Значи могла је да се ради класична анимација, електронски, без филма. Синула ми је идеја да позовем Ненада Чонкића, младог графичког дизајнера, који је тада доста радио дизајн у „растеру“. Замолио сам га да ми направи мапу света, равну, такође и глобус, са тачкицама, Остало је историја. Милан је долазио на све припреме, пробе, снимања, преслушавао музику коју је Зоран Симјановић генијално направио, једном речју био је део тима који је правио шпицу. Тих 15 секунди шпице, која се и данас приказује у модификованој форми, правили смо десетак дана. Када смо је завршили и видели коначан резултат, сви смо били пресрећни. Победили смо. Направили прву електронски – пре компјутера – анимирану шпицу, а коштала је скоро ништа. Неколико хонорара, за нас слободњаке, Симјановића, Чонкића, његову сарадницу Рајку Миловић. То је био први пројекат који сам радио директно са Миланом. (…)

Златно доба

пише: БРАНКА ОТАШЕВИЋ  

Може ли производ бити добар при лошој организацији производње? Могу ли радници да испоље своје пуне способности уз неспособне руководиоце? Може ли се постићи успех ако унутар колектива нема сагласности у погледу постављених циљева? Могу ли, без међусобног поверења и уважавања, запослени и њихов шеф одржавати и следити једни друге у свакодневном послу?

Иако звучи као да је реч о некој фабрици, управо овим путем пошло је моје размишљање о једном великом продукционом систему о чијим сам се резултатима јавно изјашњавала пре безмало четрдесет година. У питању је делатност Телевизије Београд/Радио-телевизије Србије с почетка осме деценије прошлог века, а повод сећање на тадашњег генералног директора Милана Вукоса.

Биле су то четири последње године његовог тринаестогодишњег управљања том медијском кућом и неколико првих година мог критичарског рада у „Политици“. И да не би било замки, накнадне памети или сентименталне пригодности, ослањам се на своје старе записе о емисијама и програмима с уверењем да су они били такви какви су били у великој мери захваљујући личности на челу тог масовног медија.

А били су по много чему пример медијске изврсности, поређени својевремено и у светским размерама, а не само с осталим ТВ центрима у некадашњој Југославији.

Сада је већ опште место вредност и значај некадашњег Школског програма који ме је тада подстакао на тврдњу да је „најпостојанији и по укупним вредностима најваљанији део производње“. Но, сада је можда и важније подсетити на информативне и документарне програме који су поседовали завидну отвореност за политичке догађаје и општедруштвене прилике, смело се прихватајући кључних тема и дилема, спремно се упуштајући у критичке опаске, спретно уводећи полемички дух у бављење одликама јавног живота.

Такве су емисије припремали новинари и уредници високе професионалности и упечатљиве индивидуалности. Ево назива неких од главних емисија и циклуса те врсте: уз Дневник – Други али и Трећи – били су то политички магазини ЗИП („За и против“) Гордане Суше, Александра Ђулејића, Симе Гајина, „Порота“ Милице Лучић-Чавић, „Трибина“ Биљане Поповић-Милић, „Кино око“ Драгана Бабића... Један од незаборавних примера свеобухватне медијске реакције на актуелности било је праћење политичких нереда и демонстрација Албанаца на Косову и Метохији – управо у периоду о којем је овде реч (1981-1984). Неки од тих прилога су „Сто минута о Косову“ Александра Мандића, „Косово, сусрети и виђења“ Светолика Митића, „Монитор“ Гордане Суше, „Косовски видици“ Божидара Вучуревића, „Дуги дан у Батусу“ Бранке Михајловић, Виктора Папића и Милисава Милића...

Све то, без сумње, морало је имати подршку директора, а било је, као и увек, најосетљивији део укупне ТВ понуде, под будном пажњом тада још једнопартијске политичке структуре у држави. Уз разгранат документарни програм (циклуси „То је то“ Светолика Митића, „Међутим“ Феликса Пашића, „Караван“ Милана Ковачевића, „Људи говоре“ Недељка Јешића) пружала је Телевизија Београд/Радио-телевизија Србије комплетну и комплексну слику људи и збивања, времена и места.

За вредновање те последње четири године Вукосовог директоровања (које су неминово капитал и претходних седам-осам) важно је поменути да се Кућа упустила у неколико за медијску историју битних пројеката у домену културе. Парадигматични су културни магазин „Петком у 22“ уобличен редитељском руком Станка Црнобрње и експериментална драма „Руски уметнички експеримент“ Бориса Миљковића и Бранимира Димитријевића. Уз доајене, шансу да им се текстови снимају као ТВ драме добили су тада млади писци Стеван Копривица и Давид Албахари, а врсни мајстори већ су припремали да на екран ускоро изађу капиталне ТВ серије „Сиви дом“ и „Вук Караџић“.

Капитална је свакако и серија „Време фресака“ коју су, под уредништвом Зоре Кораћ, остварили сценариста Гојко Суботић, редитељ Арсеније Јовановић, сниматељ Братислав Грбић.

Било је занимљивих начина приказивања класичне музике, било је рокенрола (најбољег у „Рокенролеру“), било је забавних програма које је суверено уобличавао Јован Ристић, али, поштено је рећи, и првих назнака кича који је касније као турбофолк нагрнуо да деведесетих покори у свом пинковском налету.

Подручјем филма доминирао је у „Покретним сликама“ Небојша Ђукелић. Целом Научном програму уредника Владимира Јеленковића могао је као мото да стоји назив серије „Радост сазнања“. Да се у Дечјем програму појавила само серија „Приче из Непричаве“ – било би довољно. Као што је у то време довољно било рећи Захарије Трнавчевић и „Знање-имање“. Као што је појам био и Каменко Катић – славу из „временске прогнозе“ настављајући репортажама из живота „обичних људи“.

Људи из куће најбоље знају шта је донело инвестирање у технику и подизање у том часу најмодернијих нових студија у Кошутњаку, али је и поглед споља показивао размах нових технологија и раст моћи ове телевизије у савладавању великих организационо-продукционих изазова. После спектакуларног преноса сахране Јосипа Броза Тита 1980, тим редитеља Моме Мартиновића нове задатке врхунски је савладавао на Олимпијади у Сарајеву 1984. Било је и друтих прилика за одличне спортске преносе, за прикључивање планетарним подухватима попут „Лајв ејда“ уз посредовање уредника Младена Поповића. То је тек мали избор из омеђеног периода боље прошлости. Сигурно да је и тада било сијасет успутних тешкоћа, па и неминовних грешака у ходу које се касније у емитовању нису примећивале. Али кад јесу, нису се „праштале“, а новинари из штампе који су се тада бавили телевизијом моћи ће да потврде да се са генералним директором Миланом Вукосом и тим и другим поводима увек могло ступити у везу, поставити питање, добити одговор.

У мом случају, у тој врсти званичне комуникације током четири „заједничке“ године, чини ми се да је било једног додатног елемента, својеврсног „препознавања по сродности“ с обзиром и на Вукосову и на моју младалачку припадност редакцији „Студента“, затим диплому из књижевности са истог факултета и потом дугогодишњу посвећеност сфери културе – њега као, између осталог, и министра културе а мене као новинара.

Студио у Кошутњаку

пише: НЕНАД РИСТИЋ

(…) Са ореолом човека који је од Крцуна учио политички занат, а у Београду утемељио велике културне догађаје као што су Фест, Битеф, Бемус…, Милан Вукос је 1972. године дошао за генералног директора Радија и Телевизије. У „Мадери" су тај догађај коментарисали: оно што је Миљан Миљанић за Звезду то ће бити Милан Вукос за Телевизију – и један и други умеју да откривају таленте и стварају тимове.

Као и сви запослени у Телевизији и аутор ових записа се понадао да ће га нови директор открити као талента и убацити у тим за „Недељно поподне“ али се то није догодило. Нисам био уопште примећен док једно вече нисам испричао виц у ТВ дневнику. Одмах сам сутрадан био позван од генералног директора и добио понуду: „Повећаћемо ти плату. Даћемо ти кабинет. Даћемо ти право да бираш сараднике и право да и њима повећаш плату. Да од понедељка сваки дан почнеш да водиш Трећи дневник и увек да почињеш онако занимљиво и духовито као синоћ.“

Гледао сам свог директора, размишљао шта да радим и рекао: „Жао ми је, али то не могу да прихватим.“ „Зашто?“, упитао је директор. „Зато што сам ја духовит само понедељком, средом и суботом, остале дане сам тупа секира.“

Милан се грохотом насмејао а ја сам се ускоро покајао што сам директоров предлог одбио, и дан данас се због тога кајем.

Погрешно би било мислити да је Вукос директоровао само уз помоћ вицева. Урадио је он и много озбиљних и добрих серија као што су „Вук Караџић“, „Позориште у кући“, „Више од игре", „Образ уз образ“, а програм за културу који је уређивала Зора Кораћ уз његову подршку имао је услове за високо професионални рад и уживао велики углед. У једном тренутку је ипак схватио да неће остати у дугом и трајном сећању ако не направи нешто од тврдог материјала. Одлучио је да сагради продукциони центар Телевизије у Кошутњаку. Одабрао је људе, успео да издејствује од града плац и дао једноставну наредбу: „Хоћу највећи и најмодернији студио на Балкану и хоћу најпространије холове са удобним фотељама, бифе и ресторан са јефтиним пићем да глумци и певачи док чекају снимање могу да се опусте да не трче преко пута у кафану 'Филмски град' па да их онда тамо продуценти траже и јуре сваки час.“

Пројектанти су поштовали жељу ктитора, тај центар функционише и данас и ако ништа друго могла би данашња управа Радио-телевизије да га назове именом „Милан Вукос“.

УСПО(Н)МЕНЕ: Сећања Милана Вукоса

пише: МИЛАН ВУКОС

Рођен сам на Светог Саву, 27. јануара 1932. године у Крагујевцу. Рођен сам у седмом месецу, био сам, дакле, „недоношче". Колико ми је познато, исти случај био је и са Наполеоном и Черчилом. Свакако, било је и много других случајева, али ја за њима нисам трагао – поменуто друштво ми је сасвим одговарало.

Како у то време није било инкубатора, да би ме одржала у животу, мајка ме је држала између две флаше топле воде. Али у животу сам се према топлој води показао крајње незахвалан – увек сам радије пио течност са неколико коцкица леда.

Отац ми је био наредник – водник у војсци прве Југославије. По потреби службе, дошао је у Крагујевац и ту је упознао, и оженио се, мојом мајком. Када сам имао четири године, отишао је од нас и више га никад нисам видео, нити чуо за њега, а нисам се ни интересовао.

Мајка је била тешко болесна и највећи део живота провела је по болницама и лечилиштима. Тако сам ја одрастао и школовали су ме баба и деда, мајчини родитељи. Деда је био бравар, радио је у Војно-техничком заводу, данашњој „Црвеној застави“. Када сам се ја родио, већ је био у пензији, тако да смо сви ми – деда, баба, мајка, мој старији брат и ја – живели од једне браварске пензије.

У основну школу пошао сам годину дана раније него моји вршњаци. Како то нисам могао да учиним у Крагујевцу, моји су ме послали у Годачицу, село у близини Краљева, у коме је мој ујак радио као учитељ и, наравно, примио ме у школу са шест година. На полугођу сам се вратио у Крагујевац и наставио похађање првог разреда у Основној школи „Свети Сава“. Тако сам од најраније младости спознао значај „ујака“ на положају.

Нажалост, мог ујака су крајем рата заклали четници, а ја друге ујаке сем „ујака" нисам имао. Иначе, као највећи доказ „левичарења" мог ујака, четнички преки суд је навео да у својој библиотеци има комплете Толстоја, Тургењева и других руских писаца.

Школовао сам се и одрастао на крајњој периферији Крагујевца. То су биле последње куће на путу за Јагодину.

Немам ниједног друга из краја који је завршио факултет. Не зато што им материјални услови то нису дозвољавали, већ пре свега зато што им учење није било јача страна. Углавном су шутирали „крпењачу“, играли клиса, ловили врапце и слично.

Са мном је био други случај. На познато питање Зире Адамовића: „Ко је на вас највише утицао и зашто“, ја бих једноставно могао да одговорим – једна обична српска коза.

Наиме, негде почетком рата, мој ујак је набавио козу да бисмо могли да се прехранимо. Мој задатак је био да сваког дана, пре и после подне, водим козу на оближњу ливаду на испашу. И док су се моји другови забављали, ја сам морао по неколико сати дневно да чувам козу.

Они злобници који су касније, када сам обављао разне одговорне дужности, говорили да сам неспособан и да ми не би дали ни овце да чувам – нису били у праву. Додуше, не знам како би било са овцама, али сам дужност чувања козе одлично обављао – све козе су ми увек биле на броју.

И тако, досађујући се поред козе, почео сам – да читам. То занимање до тада није било познато у мом крају.

Рођен сам у кући у којој није било ниједне књиге. Прва књига која је „ушла“ у кућу био је буквар који је мој брат донео када је пошао у школу. Додуше, деда је редовно читао „Политику“, али ту се његов интерес за читање завршавао. У осталим околним кућама, ни то.

Како су у то ратно време школе претворене у немачке касарне, у школу се није ишло или се настава одвијала повремено по реновираним кафанама, па сам времена имао напретек. И тако, почео сам да читам по цео дан. Месецима, па и годинама, свако јутро сам узимао нову књигу, прочитао је пре подне, по подне је враћао и узимао нову. Књиге сам углавном позајмљивао од свог учитеља, иначе комшије, Жике Јањића. Он је имао скромну учитељску библиотеку, али је она мени изгледала кад библиотека Британског музеја. Сећам се да је у библиотеци имао и познати предратни комплет Вукових народних песама, које сам читао по више пута.

За учитеља Јањића везује ме и једини шамар који сам добио у животу. На некој школској свечаности, учитељ Јањић ме позове да на почетку свечаности изговорим „Оченаш“. Ја туц-муц, испостави се да „Оченаш" не знам добро. После свечаности, учитељ ми је треснуо такву шамарчину да је и данас осећам.

Наравно, у животу сам на разним политичким скуповима добијао жестоке „шамаре“ али ниједан није био заслужен као овај учитеља Јањића. Разлика је у томе што сам шамар од учитеља Јањића добио зато што нешто нисам знао добро, а друге „шамаре“ сам добијао зато што сам нешто знао више него што треба.

У гимназији, тадашњој Другој мушкој гимназији у Крагујевцу, која је у то време почињала после четири разреда основне школе и трајала осам година, почео сам да се бавим политиком. Прво сам, као дечак, отишао два месеца на Омладинску радну акцију – изградњу пруге Брчко-Бановићи 1946. године. После тога, сваке године сам по месец или два проводио на радним акцијама – пруга Шамац-Сарајево 1947. године, ауто-пут Београд-Загреб 1948. и 1949. године, затим Бања Лука-Добој, Студентски град у Загребу, фабрика у Јагодини, сеча дрва на Гочу. Укупно сам провео више од годину дана као физички радник.

После учешћа на изградњи пруге Брчко-Бановићи примљен сам у СКОЈ (Савез комунистичке омладине Југославије). У гимназији сам био и председник Народне омладине гимназије и секретар Школског комитета школе.

По завршетку гимназије нисам отишао на студије, већ сам остао да професионално обављам дужност секретара Градског комитета омладине Крагујевца. Међутим, у половини тог мандата дошло је неко писмо којим се смањује број професионалаца у политичким организацијама. Тако сам ја остао на политичкој функцији, али без плате. Због тога су ме поставили за директора разгласне станице Крагујевца. Наиме, у то време општина Крагујевац купила је разгласни уређај и поставила неколико звучника дуж главне улице у Крагујевцу. Мој задатак је био да пуштам музику и читам вести из „Борбе“.

Практично, те вести није слушао нико. Млађи свет се шетао корзоом и најмање им је било стало да слушају вести. Међутим, ја сам имао огромну трему пред микрофоном. Али, после шест месеци пред микрофоном трема је нестала. Никада више у животу нисам имао трему ни пред микрофоном, ни пред камерама.

У гимназији сам имао два хобија – трчање и хумор.

На једном школском кросу сам надмоћно победио. На првенству Крагујевца у кросу, иако сам имао тек 16 година, такмичио сам се у најмлађој групи омладинаца од 17 и 18 година. Једва су ме, малог и жгољавог, пустили да трчим. Финале – када сам први прошао кроз циљ трке на 2.000 метара, иза мене на видику није било следећег такмичара.

И на првенству тзв. „уже Србије“ у Крушевцу освојио сам прво место.

Онда је дошло првенство Србије у кросу које се одржавало у Крагујевцу. Требало је да трчим на 1.500 метара. Стаза се знала и на њој сам тренирао преко месец дана. Знао сам сваки метар те стазе и могао сам да је претрчим затворених очију.

И онда је дошао „велики дан“. Од старта сам повео трку и негде на средини стазе већ сам се одвојио од групе која ме је пратила 20-30 метара. Међутим, на једној кривини у шуми, где сам увек скретао десно, дежурни редар ми је показивао да треба да скренем лево. Наравно, ја сам као и стотину пута раније, скренуо десно. Тек на многе повике, окренуо сам се и видео да је група иза мене скренула лево. Нисам, наиме, знао да је комисија из Београда у последњем моменту променила завршни део стазе. Наравно, окренуо сам се. Вратио сам се до скретања, скренуо лево, али је група која је била иза мене већ толико одмакла да није било шансе да их стигнем. Кроз циљ сам прошао тек шести.

Ипак, не жалим за изгубљеним првим местом, јер сам захваљујући том искуству, обезбедио многа друга места. Научио сам да линија може бити изненада промењена, да не треба увек ићи до тада утврђеном линијом, већ оном коју ти покажу „дежурни“. Чуди ме само како су до тог сазнања дошли многи политичари иако никада нису трчали крос.

Друти мој хоби био је – хумор. Још у нижим разредима почео сам да пишем хумористичке текстове за зидне новине. У седмом разреду гимназије почео сам да пишем за тада једини и популарни хумористички лист „Јеж“. „Јеж“ је објавио многе моје текстове, а једном је на половини прве странице реализовао моју идеју. Такође, емитовани су ми и хумористички стихови у тада најслушанијој емисији Радио Београда „Весело вече“.

Једног дана добио сам писмо од редакције „Јежа“ да дођем на разговор. Отишао сам у Београд, примили су ме у редакцији Богдан Пешић и Тоша Паранос. Рекли су ми да су врло задовољни мојим прилозима и предложили ми да се преселим у Београд, да ће ме они стипендирати док не завршим гимназију, а затим ме запослити у „Јежу“. То нисам могао да прихватим. Али сам се хумором повремено бавио и даље. Када сам био главни и одговорни уредник листа „Студент“ увео сам страницу „Студент наопачке“ која је била посвећена хумору. Много година касније, био сам тада генерални директор Радио-телевизије Београд, дошао је код мене Новак Новак и донео ми сценарио за једну епизоду „Позоришта у кући“. Прочитао сам сценарио и једна узгредна реченица из тог сценарија дала ми је идеју да напишем нов сценарио за „Позориште у кући“. Урадио сам то, дао Новаку, он га је мало дотерао, снимио и та епизода је на телевизијском фестивалу у Пули добила награду као најбоља комедија.

Године 1951. почео сам студије. Уписао сам Групу за југословенску књижевност, која је тада била у оквиру Филозофског факултета. Дипломирао сам за мање од четири године.

У гимназији сам био просечан ђак. Нисам имао слабе оцене, али ни петице, изузев из српског језика. Али на факултету нисам имао шта друго да радим сем да учим. Дипломирао сам као први у рангу, у својој генерацији. Просечна оцена током студија била ми је 9,5.

Наравно, и на факултету сам се бавио политиком. Био сам председник Савеза студената Филозофског факултета и секретар Савеза омладине на факултету.

По завршетку студија професори су ми предложили да останем на факултету као асистент. Предложили су ми да конкуришем за место асистента за словеначку књижевност, с обзиром да у то време нису имали професора за ту књижевност. Послушао сам их, конкурисао и био изабран.

Међутим, у међувремену сам се оженио, а требало је да идем неколико година у Љубљану да учим словеначки језик и изучавам књижевност, тако да то место нисам прихватио. Постављен сам за професионалног главног и одговорног уредника листа „Студент“ и на том послу био годину дана.

Иако сам већ био дипломирао, следеће године сам био председник Универзитетског одбора Савеза студената, а затим две године секретар Универзитетског комитета Савеза комуниста. Био сам први секретар Универзитетског комитета који је на то место дошао напредујући у партијској хијерархији од секретара партијске организације, преко секретара Факултетског комитета до секретара Универзитетског комитета. Пре мене, сви секретари Универзитетског комитета били су политички радници, првоборци, који су са званичних политичких функција послати да буду секретари Универзитетског комитета – Данило Пурић, Милић Бугарчић, Милојко Друловић Чича и други.

После две године на том месту, 1959. изабран сам за члана секретаријата Председништва Главног одбора Социјалистичког савеза Србије, где сам био председник Идеолошке комисије. Ту сам се углавном бавио политичким радом, држао политичке састанке по Србији, али сам ипак највише времена посвећивао култури. Био сам и председник Филмског фонда који је давао новац за нове филмове.

Сећам се, одржао сам састанак са групом младих филмских аутора. Они су углавном кукали на власт и партију, да им не дозвољавају да дођу до изражаја. Рекао сам им: „Није у питању власт и партија, већ таленат. Ево, даћемо вам паре, снимите шта хоћете, нико вас неће питати шта снимате, па да видимо шта ће испасти.“

Међу осталима, ту понуду су прихватили Кокан Ракоњац, Марко Бабац и Жика Павловић. Они су направили по један кратки филм, та три филма спојили у један дугометражни и назвали га „Капи, воде, ратници“. Тај филм је на Фестивалу у Пули освојио прву награду као најбољи југословенски филм произведен те године.

Године 1963. изабран сам за министра културе Србије у влади Слободана Пенезића Крцуна. О Крцуну се доста причало као о окрутном министру унутрашњих послова. Међутим, ја сам га запамтио као изванредног човека и одличног председника владе. Сећам се многих анегдота о Крцуну. Ево неких:

„Дунав филм“, у то време најјачи произвођач документарних филмова, направио је више документарних филмова, али за два филма желео је да изврши консултације са политичким руководством. Сазвали су састанак политичара, а из владе Србије дошли смо Крцун и ја.

Радило се о филмовима „Задушнице“ Драгослава Лазића и „Парада“ Душана Макавејева. „Задушнице" је био изванредан документарац о народном обичају давања задушница у неком селу у Поморављу, где се одавање поште покојнику постепено претварало у масовно ждрање и пијење.

Други филм, „Парада“ Макавејева, филм је о Првомајској паради у Београду. Филм се завршава онда када парада почиње. Односно, Макавејев је сликао све оно што претходи паради – од скупљања људи у пет сати ујутру пред месним заједницама до доласка високих руководилаца на трибине.

После приказивања та два филма, почео је разговор о њима.

Крцуново мишљење било је следеће: „Ја бих 'Задушнице' пустио, а 'Параду' не бих. Јер 'Задушнице' приказују да је наш народ примитиван – што је тачно. Међутим, 'Парада' приказује да нам је руководство примитивно, што је такође тачно, али не морамо то да разглашавамо преко филмова.“

Друга анегдота: Негде почетком шездесетих година основан је Историјски музеј Србије. Ја сам предложио да се за директора тог музеја именује Едип Хасанагић, првоборац из Санџака. На седници владе први је реаговао потпредседник Михаило Швабић: „Ја не доводим у питање компетентност Едипову. Међутим, као што је познато, цела историја српског народа прошла је у борби против Турака. Да ли је згодно сада да за првог директора Историјског музеја Србије именујемо Турчина! Смејаће нам се народ.“

Крцун Пенезић је подржао Швабића и та тачка је скинута са дневног реда.

Тај поступак је изазвао мали скандал у најужим политичким круговима. Заказана је седница Политбироа Централног комитета Србије да би се разматрао поступак Швабића и Крцуна. Поред њих, на седницу сам позван и ја као предлагач. Први је говорио председник Централног комитета Јован Веселинов. Рекао је отприлике: „Шта значи код нас комуниста Турчин? Када је Едип подизао револуцију у Санџаку нисмо га питали да ли је Турчин, а данас нам је то важно.“

Крцунов коментар после речи Веселинова био је: „Швабићу, можда ми нисмо били у праву.“ После Веселинова, говорио је Шане Петровић. Наравно, био је оштар у осуди Швабића и Крцуна. После њиховог говора, Крцунов коментар био је: „Швабићу, можда су они у праву.“ Затим је говорила Цана Бабовић. После ње Крцунов коментар био је: „Швабићу, Бога ми они су у праву.“

Затим се јавио Воја Лековић, санџаклија. Говорио је о међунационалним односима у Санџаку, о братству, јединству и слично. Завршни Крцунов коментар је био: „Швабићу, видиш да директор Историјског музеја Србије треба да буде управо Турчин.“

И трећа анегдота: У то време се завршавала зграда Музеја савремене уметности на Новом Београду. Било је за ту годину предвиђено седамсто милиона динара, највише за облагање целе зграде мермером. Како је дошло до неке кризе, Влада је донела одлуку да се средства смање на 500 милиона динара и да зграда буде обложена каменом, а не мермером.

Дођу код мене тадашњи управник Музеја, сликар Миодраг Протић и пројектант Музеја, архитекта Иво Антић. И убеде ме да покушамо да поништимо ту одлуку. Урадим ја тај предлог и на седници Владе одмах ме нападну што то поново покрећем када су већ једном о томе одлучивали. На крају је реч узео Крцун: „Слушајте, пре неки дан сам пролазио поред те зграде. То је много ружна зграда. Она ће бити ружна дали ми те паре или не. Али, ако не дамо паре, рећи ће да је ружна због тога. Дајте да ми дамо те паре, па нека кривица буде на њима.“ Тако је завршена једна од најлепших грађевина Београда.

На месту министра културе у влади Пенезића провео сам четири године. Иако сам био одличан студент, ипак сам рођен у кући без књига, а први радио-апарат сам имао у стану кад сам дошао на студије. Хоћу да кажем да ми општа култура није била на завидном нивоу. Међутим, моје министарство је, по општој оцени, радило врло добро и доносило добре одлуке. Разлог томе је био што сам око министарства окупио интелектуалну елиту Београда и ти људи су ми помагали у доношењу одлука, Ту су били: Дејан Медаковић, Лаза Трифуновић, Борислав Михајловић Михиз, Воја Ђурић, Миодраг Протић, Милорад Панић Суреп и многи други.

Најзначајнији закон донет у то време био је Закон о изградњи нове Народне библиотеке на Светосавском платоу. Пре усвајања тог закона на седници Владе, ја сам више министара одвео да виде тадашњу зграду Народне библиотеке код Калемегдана. Оно што су они видели – био је ужас. Не само да је простор био мали, већ су се драгоцене књиге чувале у подрумским просторијама пуним влаге. Захваљујући гласовима тих министара, Закон о изградњи Народне библиотеке је прихваћен на седници Владе.

Као министар културе, а и касније, као потпредседник Београда, такође задужен и за културу, настојао сам да од Београда створим што снажнији центар. Иницирао сам или много помогао у оснивању значајних културних манифестација – БИТЕФ-а, ФЕСТ-а, БЕМУС-а и „Радости Европе“. И данас, после више од четрдесет година, то су и даље најзначајније културне манифестације Београда.

После четири године проведене на месту министра културе, изабран сам за потпредседника Скупштине града Београда. Председник је био Бранко Пешић, а потпредседници смо били Миладин Шакић и ја. Шакић је био задужен за комуналне проблеме, а ја за друштвене делатности (образовање, култура, здравство). Бранко Пешић је био изванредан председник. Убеђен сам да је он био најбољи градоначелник у историји Београда. Такође, Бранко Пешић и ја смо били добар тим, који се лепо слагао и добро сарађивао.

Једна анегдота: Једног дана Пешић пође код Шакића, кад у његовој канцеларији он води разговор са неком балерином. Окрене се он и пође у моју канцеларију, и види да ја разговарам са једном глумицом. Када смо се после нашли заједно, он каже: „Па лепо смо поделили дужности: један потпредседник прима балерине, други глумице, а ја примам мајке палих бораца.“

Иначе, за време Бранка Пешића направљен је ауто-пут кроз Београд, тунел испод Теразија, сви могући спортски центри, а градило се годишње десет до дванаест хиљада станова.

Једног дана позвала ме је Латинка Перовић, секретар Централног комитета Србије, иначе моја одлична пријатељица из Крагујевца. Предложила ми је да напустим место потпредседника и дођем да радим као члан Секретаријата Централног комитета Србије. Како сам био врло задовољан послом који сам радио и одлично сарађивао са Пешићем и Шакићем, ту понуду нисам прихватио. После неколико месеци дошло је до обрачуна са „либералима“; смењени су Марко Никезић и Латинка Перовић, а сви чланови Секретаријата Централног комитета отерани су из политике. Тако сам, захваљујући једној одлуци, остао у политици.

У то време истицао је мандат Здравку Вуковићу, дугогодишњем генералном директору Радио-телевизије Београд. Здравко, иначе изванредан генерални директор, спадао је у круг „либерала“ и није имао шансе да буде поново биран.

Мене је то место интересовало јер је Радио-телевизија Београд била најзначајнија културна установа Србије. У томе су ме подржали и предложили сви политички органи Београда. Међутим, шансе да будем изабран биле су мале. Радио-телевизија Београд је као свог кандидата за генералног директора предложила Еру Илића, тадашњег директора Телевизије. У поређењу са њим, ја сам имао доста мање квалификације за то место.

Међутим, непосредно пре избора, догодио се тежак политички кикс у Дневнику (напад на Доланца), због чега су поднели оставке Верослава Тадић, главни уредник Информативног програма и Ера Илић, директор Телевизије. Због тога је, на сам дан избора, Радио-телевизија Београд повукла кандидатуру Ере Илића за генералног директора. Тако сам ја остао једини кандидат и изабран сам од стране Скупштине Србије, која је тада бирала генералног директора.

На месту генералног директора Радио-телевизије Београд остао сам тринаест година (1972-1985) што значи да ме је Скупштина Србије бирала три пута.

Телевизија Београд је у то време била једина телевизија у Србији и осећао сам велику одговорност према гледалишту. Имали смо пристојна средства и правили богат програм – уметнички, информативни, документарни, образовни, школски, дечји... Добром програму доприносило је и постојање Југословенске радио-телевизије, јер смо преузимали најбоље емисије од осталих југословенских станица, као и од Евровизије. Поред тога, с обзиром да смо били једина телевизија у Београду, сви најбољи кадрови у Београду, који су желели да се баве телевизијом, били су у нашој кући.

Како је у то време био једнопартијски систем, то је, наравно, и Радио-телевизија Београд спроводила политику Савеза комуниста Југославије. Ја сам био и члан Централног комитета Савеза комуниста Србије и уживао сам пуно поверење партијског руководства. Било је, наравно, примедаба на рад, али великих притисака није било. Више сам проблема имао у самој кући, него са стране. Сећам се, једном смо емитовали драму по сценарију Борислава Михајловића Михиза. Одмах после тога сазван је састанак партијског руководства Радио-телевизије, где су пале најтеже речи. Није била у питању драма, с њом је све било у реду, али само потписивање Михиза, тада познатог дисидента, као сценаристе, било је по мишљењу партијског Руководства политички скандал.

Иначе, кад помињем Михиза, за кога сматрам да је био највећи интелектуалац међу Србима којег сам познавао, испричаћу и једну анегдоту везану за њега.

Одржавао се филмски фестивал у Пули. На њему је био и Михиз, у то време уметнички директор „Авала филма“. Једног дана, пре подне, у Хотелу „Ривијера“ одржавао се округли сто са темом „Уметност = комерцијализам“. Уводни реферат поднео је загребачки редитељ Звонимир Берковић.

У сали, за радним столом, седели смо: Ратко Дражевић, директор „Авала филма“, Михиз, Мухарем Первић и ја. Трајала је досадна дискусија. Одједном Ратко Дражевић рече: „Треба неко испред 'Авале' нешто да каже. Ајде ти Михизе.“ Михиз одговори: „Хоћу, али ми дајте три речи са којима ћу почети прве три реченице. „Како“, упитамо ми. „Тако, дајте ми три безвезне речи и ја ћу с њима почети три прве реченице.“ Ми прихватисмо игру и, после договора, рекосмо му да прву реченицу почне са „гелендер" другу са „брусхалтер“ и трећу са „салата од краставаца“. Није прошло пар минута, претходни дискутант завршава свој говор и за реч се јави Михиз. Почео је овако: „Гелендер човеку служи као ослонац, али је Берковићев реферат био врло лош гелендер за нашу данашњу расправу. Брусхалтер, то је реч која ми пада на памет када мислим о његовом реферату, јер он покушава да нашој филмској производњи дâ лепши изглед него што га она има. Салата од краставаца је једна салата, зелена салата је друга салата, мешана салата је трећа салата, и то што се зна у угоститељству не зна се у нашем филму – драма је један жанр, комедија је други жанр, ратни филм је трећи жанр.“ После овог мало чудног, али логичног увода, наставио је нормалну дискусију.

Али да се вратим Радио-телевизији Београд. Далеко више времена посвећивао сам Телевизији него Радију. Радио Београд је била солидна, добро вођена институција и није било потребе да се много мешам у уређивачку политику. На Телевизији је све било далеко осетљивије иако је на њој био скуп изврсних интелектуалаца и професионалаца.

Радио-телевизија је радила пре свега захваљујући претплати, која је углавном редовно плаћана, и мањим делом од реклама. Никакве дотације нисмо добијали. Али, дошла је нека криза, средства више нису била довољна и ми, на радничком савету, донесмо одлуку да претплату са 12.000 динара подигнемо на 15.000. На ту одлуку требало је да сагласност дâ Влада Србије. Позове мене председник Владе Иван Стамболић. Седимо код њега у кабинету и пијемо кафу, и он ми каже: „Даћемо вам сагласност на повећање претплате, али не на 15.000, већ на 14.000; то ће вам бити довољно.“

Ја му објасним да ће повећање од 2.000 бити довољно само да покрије потребно повећање плата и пораст материјалних трошкова, а да намеравам да за још 1.000 динара по претплатнику, уложимо у побољшање програма.

„Не може“, каже он. „Повећање од 2.000 динара биће вам довољно. Онда му ја испричам виц у коме цене прилагодим нашим захтевима: Дошао Пироћанац на царину и носи папагаја. Цариник му каже да мора да плати царину на увоз папагаја. „Колико!“, пита Пироћанац, а цариник му каже да у царинском ценовнику не постоји ставка „папагај“, али има ставка „живина“, па ће он папагаја третирати као кокошку. А ту пише: жива кокошка 15.000 динара, а заклана кокошка 14.000 динара. Пироћанац поче да размишља и да се чеше по глави, а на то ће папагај: „Газда, газда, немој да једеш лајну за једну иљадарку.“

Иван се слатко насмејао на тај виц и рекао ми је: „Ево вам и та хиљада, да вас не закопам.“

Иначе, телевизију су врло често посећивали разни политичари, Међутим, Тито никада није био у Телевизији. Често је давао изјаве, али су увек екипе ишле код њега и сликале га у његовом кабинету. Неколико пута смо имали проблеме због неких грешака које су се догађале. Испричаћу две.

Враћали се Тито и Јованка са неке дуге турнеје по Африци. Дочек на аеродрому ми смо директно преносили. Све је било по протоколу: почасна чета, црвени тепих, Титово обраћање грађанима Југославије итд. Камере су пратиле како Тито и Јованка пролазе кроз хол аеродрома, улазе у кола и кола крећу ка Београду. Камере прате како се аутомобил са пратњом удаљава и у том моменту одједном се са екрана чула песма „Пијан кући ја долазим“. Наравно, пренос је одмах прекинут, али је изазвао велики политички скандал. Ја сам одмах суспендовао све који су били у вези са преносом – од тонског миксера до директора технике и формирао комисију, у којој су били и професори Електротехничког факултета, да испита како и чијом кривицом се то догодило. По извештају комисије, та песма је емитована на Другом програму Радио Београда, који је имао предајник у Абердаревој улици, где је био и предајник Првог програма Телевизије и ту је дошло до споја, па је тон Другог програма Радија упао у телевизијски програм.

Друга: Телевизија је емитовала снимак позоришне представе „Мудра глупача“. Завршавао се први чин и последње речи које су се чуле, биле су: „Бежи, ево иде онај старац.“ После тих речи спушта се завеса, а на екрану се појављује Тито. Испоставило се да је позоришна представа снимљена на некој старој траци на којој је био неки Титов говор. Миксер, који је по спуштању завесе требало да прекине емитовање драме, био је отишао да купи цигарете, али је у кабини заборавио пропусницу, па га нису пустили да уђе у зграду. Док су му другови донели пропусницу и док је он стигао до миксете – десило се што се десило.

После тринаест година рада на Радио-телевизије Београд, требало је да променим посао. О томе је, наравно, одлучивао политички врх. Било је разних предлога, али су се одлучили за стандардни – кад истакнутог човека не знаш где да сместиш, пошаљеш га у амбасадоре.

Међутим, мој проблем је било слабо знање страних језика. У животу (у гимназији, на факултету и самостално) учио сам шест језика, али ниједан нисам добро научио. У вези са страним језицима имао сам два занимљива догађаја.

Први: У посети Београду била је британска краљица Елизабета. Амбасадор Велике Британије је тим поводом приредио свечани пријем у својој резиденцији на Дедињу. Ја сам тада, као потпредседник Скупштине Београда, био позван на пријем. Пријем је био у великој башти амбасадорове резиденције, а ми, званице, направили смо шпалир од улаза у резиденцију до изласка у башту. Било нас је у том тренутку око две стотине.

Појави се краљица, ми је поздравимо аплаузом и она поче да шета кроз шпалир ка излазу у башту. И у том шпалиру од две стотине људи, она се заустави испред мене и поче разговор са мном. Питала ме је шта радим, а ја сам јој одговорио да сам потпредседник Скупштине Београда и да смо се видели јуче када је она присуствовала свечаној седници у њену част.

На томе се разговор завршио.

Други догађај: Поред Венецуеле, био сам акредитован за амбасадора у Доминиканској Републици. Уговорио сам одлазак у Доминиканску Републику и предају акредитива, али је мој шпански, а то је било на почетку мог мандата, био лош. Због тога сам свој говор написао на српском, а преводилац у амбасади га је превео на шпански. Церемонија је била врло свечана, ја сам из џепа извадио говор и лепо га прочитао. После тога, била је кратка конверзација у којој сам се ја пристојно сналазио. По завршетку предаје акредитива, извинио сам се председнику што недовољно добро говорим шпански, и да се надам да ће при следећем сусрету то бити боље. На то ми је председник рекао да нема потребе да се извињавам јер је мој шпански врло добар. Тек касније сам сазнао да је председник Доминиканске Републике ослепео у току мандата и да није видео да ја читам, већ је мислио да ја то говорим.

И тако, са својим оскудним знањем језика, на енглеском језику сам разговарао са британском краљицом, а од председника државе са шпанског говорног подручја, добио сам комплимент о знању шпанског.

По завршетку мандата у Радио-телевизији Београд почео сам интензивно да учим енглески, јер је то био услов за одлазак на место амбасадора. Једну годину сам радио као генерални секретар Југословенске радио-телевизије, затим сам три месеца био у Лондону и после тога сам положио испит из енглеског језика и именован за амбасадора у Венецуели. Тада сам почео да учим и шпански.

На месту амбасадора у Венецуели провео сам равно четири године – од 1986. до 1990. године. По званичној оцени, функцију амбасадора сам добро обављао. Два председника Венецуеле довео сам у Југославију, два министра спољних послова Југославије посетила су Венецуелу.

Иначе, то је био најмирнији посао који сам у животу радио и, наравно, најискуснији. Поред сарадника у амбасади, у резиденцији сам имао човека за обезбеђење, возача, собарицу, куварицу и баштована.

После повратка у земљу, формално сам био запослен у Радио-телевизији Београд, али практично ништа озбиљно нисам радио, чекао сам пензију и дочекао је. Већ сам више од 15 година у пензији, нигде нисам ни политички, ни било како друкчије ангажован. Проводим мирне пензионерске дане.

Врачарац сам дуже од 40 година. Врачар је фина и мирна општина, са претежно старијим, пријатним људима.

У сећању су ми остали многи пријатни сусрети, али ћу испричати један.

Лето, недеља. Пролазим поред познате врачарске кафане „Каленић“, а напољу за столом седе два моја пријатеља Црногорца. Поздравимо се и ја седнем за њихов сто.

– Шта ћеш да попијеш? – питају ме они.

– Кафу и киселу воду – кажем ја

– Ма какву кафу, дај нешто жестоко.

Погледам ја на сат, десет је сати и кажем им:

– Рано ми је за жестоко пиће.

– Ма какви рано, знаш ли да у ово време у Никшићу већ повраћају.

Завршавам овај текст са надом да се читаоци после овог читања неће понашати као Никшићани.