Неки то воле вруће: Хлађење америчке привреде, загревање српског дуга

Дух је пуштен из боце. Овим речима је прошле недеље један од саговорника Њујорк тајмса описао то што се у Америци појавила инфлација од 4,2 одсто. Иако за наше прилике толики раст цена делује бенигно, за Американце је то највећа инфлација на међугодишњем нивоу још од Велике депресије 2008. године.

Узрок је само један - штампање пара. А колико пара је у Америци наштампано јасно се види кад се погледају биланси Федералних резерви (Фед). Пре годину дана износили су 3.000 милијарди долара. Данас износе 7.800 милијарди долара. То представља више од трећине укупног америчког бруто домаћег производа (21.500 милијарди долара). Није Америка једина држава на свету која је током кризе штампала паре. Цео свет је прошле године наштампао 20.000 милијарди долара, а процењује се да ће до краја ове године тај износ достићи чак 40.000 милијарди, што представља половину укупног светског БДП-а. Анализа Славише Тасића, уредника Тржишног решења, показује да је и у Србији новчана маса повећана за око 30 одсто.

„Снег је у децембру изненадио путаре, инфлација после штампања пара изненадила је банкаре", пише Славиша Тасић у тексту под насловом „Инфлација је стигла" објављеном на порталу Тржишно решење. Ипак, на представљању Извештаја о инфлацији, гувернерка Јоргованка Табаковић истакла је да је „инфлација у Србији остала чврсто под контролом упркос бројним шоковима који су долазили и из међународног окружења, и по основу измењених услова пословања и потрошње у земљи у време пандемије, што ће се наставити и у наредном периоду".

Српски сценарио за Американце

Ипак, слике које ових дана видимо из Америке могле би да нас наведу да помислимо да је најмоћнија економија доживела српски сценарио: редови на бензинским пумпама на јужној и источној америчкој обали, грађани који гориво сипају у флаше, канте, па чак и пластичне флаше, затим несташице бензина. У једном делу земље завладала је таква паника да су чак и тамошње власти упозоравале грађане да не точе бензин у пластичне кесе, јер то може бити опасно.

Није штампање пара једини разлог поскупљења горива у Америци. Наиме, 7. маја догодио се сајбер напад на Колонијал Пајплајн, главну линију за снабдевање горивом јужне и источне обале (снабдева 45 одсто тржишта овог дела Америке). Да апсурд буде већи, менаџмент ове компаније морао је хакерима да плати откуп како би добио уређај за дешифровање. А још већи апсурд је да су хакери тражили 75 биткоина, што је око 4,4 милиона долара, пише лондонски Економист.

Американци су навикли да живе у уређеном систему и сад их је болест извела из њега, каже за Око магазин Даница Поповић, професорка Економског факултета. „Код њих у глави је сада страх, јер су видели ризик први пут. А ми смо навикли да живимо са ризиком. Ми смо навикли и на канте и на кесе и на бензине. Ту смо бољи од њих", закључује.

Дугогодишња економска новинарка и доскорашња саветница у Светској банци Весна Костић каже како ми често мислимо да у Америци живе бољи људи од Срба.

„Не живе тамо бољи људи. Ако се сећате, на почетку кризе шта су куповали? Тоалет папир. Сада, због тога што је дошло до хаковања фирме за дистрибуцију бензина, Американци, који паниче више него било који народ на свету, одмах су почели да купују гориво. Треба да видите те километарске редове", каже Костић.

Постаје ли инфлација већи проблем од пандемије

А шта је то све у Америци поскупело за Око магазин набраја Милош Вуковић из одељења за инвестиције РБЦ глобал асета. Дрво и дрвена грађа скупљи су 300 одсто, на пример. Следе нафта, бакар, паладијум и платина чије су цене веће од 40 до 150 одсто. Цена пшенице већа је 50 одсто, а кукуруза за чак 120 одсто.

Професорка Даница Поповић и новинарка Весна Костић око мало тога се слажу, али су сагласне у једном - раст цена сировина и америчка инфлација нас не треба да брине.

„То су берзански производи, они имају путање раста и пада и то не брине чак ни оне који тргују зато што су осигурани да им се ништа не деси", каже Поповић.

„Раст цена пшенице, бакра, челика, који се производе код нас, требало би да нас радују, а не да нас брину", поентира Костић.

У Америци, ипак, економисти се не слажу око тога куда ће оволико штампање пара да одведе америчку и глобалну привреду. Тако Лоренс Лари Самерс, бивши министар финансија, сматра да ће нови пакет помоћи привреди, који је лансирао Џозеф Бајден у износу од 1.900 милијарди долара, толико прегрејати економију да ћемо бити сведоци инфлације какву нисмо видели за живота.

То, последично може да повећа камате, али и јавни дуг. Да штампање пара не представља никакву „националну претњу" сматра Нобеловац Пол Кругман.

И Кругман и Самерс и Бајден чланови су исте парије - Демократске странке. Али је занимљиво како Кругман у свом уводнику у Њујорк тајмсу замера Самерсу да економију користи како би доказао своје политичке ставове. Што заправо само показује да се двојица економиста, од којих је Кругман кензијанац, односно заговорник државних интервенција, а други (Самерс) заговорник модерне монетарне теорије (тржишта), боре за већи утицај на председника и креирање америчке економске политике.  

„То говорим из искуства. И ја сам 2016. године у изборној ноћи дозволио да изборни резултати помуте моје економско расуђивање и најавио сам рецесију. После три дана сам морао да се извиним и да кажем - mea culpa", пише Кругман и поентира како се економске прогнозе морају износити хладне главе.

Милош Вуковић из РБЦ глобал асета нема дилему да ће се америчко тржиште прегрејати. Инфлација је, тренутно, можда и већи проблем глобалне економије од пандемије. Јер ту не треба занемарити ни психолошки ефекат.

„Довољно је да већина учесника на тржишту верује да ће до инфлације доћи, они онда почну да се понашају као да је она већ ту. Што значи - почну да дижу цене", објашњава Милош Вуковић зашто мисли да је Лари Самерс у праву.

Новинарка Весна Костић сматра да је питање о томе ко је у праву заправо „питање од милион долара", јер ко год да погоди од двојице америчких економиста могао би да постане милионер.

И Бајден и Вучић су у праву, али где греше

Професорка Даница Поповић у Србији спада међу економисте либералне оријентације. Али, због тога што је ово најгора криза која је погодила планету - оволико упумпавање пара у америчку и глобалну привреду наша саговорница, изненађујуће, сматра оправданим.

„Ово је једна огромна трагедија, страшна болест је погодила човечанство. И страшно греши свако ко ову ситуацију пореди са 2009. годином и финансијском кризом, када смо, хвала богу, сви били здрави. Сад је само питање колико треба вакцина, а после се питаш пошто је вакцина. Ово је рат против вируса. Ти не можеш другачије ако си нормалан човек. То је као када ти дете падне не улици. Ти тад не мислиш ни о чему другом, него само да га подигнеш", објашњава професорка Поповић.

Ако је у праву Бајден, који у дилеми паре или живот не жали пара, да ли је онда у праву и Вучић који је већ потрошио осам милијарди евра, питали смо.

„Вучић је потпуно у томе у праву. И честитам му на томе", одговара професорка Поповић.

„Само што је то његов живот, још и наш кад би спасао, кад би нам ослободио медије и правосуђе и институције онда би то био његов пут погодак. И желим му сву срећу да у томе успе", каже професорка Поповић.

„Ја не видим како је привреда повезана са слободом медија. Са институцијама јесте. Влада је била у праву кад је донела ове мере зато што је морала да делује и на страни тражње и на страни понуде, јер је ова криза погодила и понуду и тражњу", одговара новинарка Весна Костић.

И док раст инфлације Србију за сада не треба да брине, постоји један разлог због кога би раст цена у Америци могао да зада главобољу креаторима српске економске политике. После годину дана короне, цео свет дужан је више него икад. Све државе, сви грађани и сва предузећа света дугују рекордних 280.000 милијарди долара. Уколико америчка економија почне да се прегрејава због раста цена, изазваног штампањем пара, Фед има врло ефикасан механизам преко кога може да хлади тамошњу привреду, а то је раст камата. Међутим, проблем је што је камата Феда нека врста диригентске палице за камате широм света и што након тога и Европска централна банка (ЕЦБ) може да повећа своје камате, што ће поскупети трошкове задуживања.

Америка растом камата прегрејава српски дуг

Јавни дуг Србије тренутно износи 27 милијарди евра, што је испод 60 одсто БДП-а. То се и према мастрихтшким критеријумима Европске уније сматра прихватљивим нивоом дуга. Међутим, само ове године Србији треба седам милијарди евра новог дуга како би покрила минус у буџету и платила издатке за камате и главницу за старе кредите који 2021. године доспевају на наплату. Евентуални раст камата повећао би трошкове задуживања, па би самим тим и сервисирање нашег јавног дуга постало скупље.

А како у пракси делује и сама најава повећања камата Феда видели смо протекле недеље. Америчка министарка финансија Џенет Јелен најавила је да у случају прегрејавања тамошње привреде Фед има могућност да подигне камате. То је одмах оборило берзу, јер Џенет Јелен је такође и доскорашња шефица Феда. Без обзира на то што је Џером Пауел, актуелни шеф Феда, подвукао да раста камата неће бити, без обзира на то што се Јелен касније извинила због своје изјаве и рекла да говори хипотетички и не меша се у независност Феда, берза је данима била у паду. То показује да тржиште реагује и на сам помен раста камата. И зато би оно што ради и говори Џенет Јелен могло да утиче и на Србију, без обзира на то што њена нога никада није крочила у зграду Министарства финансија.

„То за нас значи да ће свака следећа отплата нашег дуга бити све скупља. Из тога можемо да се извучемо једино кад се убрза привредни раст. Наш јавни дуг је експлозиван јер су камате по којима се задужујемо веће од привредног раста", упозорава професорка Даница Поповић.

Весна Костић са друге стране истиче да ће се наш привредни раст ове године убрзати и да чак ММФ и Светска банка, организације које су у својим прогнозама конзервативне, ове године за Србију очекују раст од пет, шест одсто.

Председник Александар Вучић очекује још већи раст и то је и најавио.

Наш дуг је мањи, али скупљи

„Није Србија једина земља која се задужује. Имате и развијене земље које се задужују и чији је дуг већи од 100 одсто БДП-а. Па то тамо нико не зове дужничко ропство. То је глупо што овде и неки озбиљни економисти то називају ропством", примерила је Весна Костић.

„Тамо су камате неупоредиво ниже, иако су развијене земље много више задужене него ми. То је неупоредива ствар", реплицира професорка Даница Поповић.

Управо на ову чињеницу упозорава Фискални савет. На пример, при нивоу дуга од 60 одсто БДП-а, Србија за камате годишње издваја два одсто БДП-а. Земље Европске уније дугују више - у просеку 75 одсто БДП-а. Али су њихови издаци за камате нижи и износе 1,5 одсто.

Ипак, Весна Костић напомиње да држава треба да се задужује да би се развијала. „Добро улагати у железницу, путеве, развој интернета, 5Г мрежу, савремене технологије, у предузећа која имају производе високе вредности. Све то подиже привредни раст ове државе. Онда кад је БДП већи, онда је проблем враћања дуга мањи", поентира Костићева.

Професорка Даница Поповић каже да ми сада можемо да градимо путеве, најпре зато што их немамо, али да дугорочно то не може да допринесе привредном расту.

„Јер ако ти сада направиш пут и имаш привредни раст од четири одсто, следеће године ти треба још један пут, а оне тамо треба још седам путева, па онда нема ни довољно места у земљи да сместиш тај асфалт - то није дугорочан пут. Краткорочно, тренутно - одлично", каже Поповић.

За ову годину, у зависности од тога ко прогнозира, очекује се стопа за Србију од четири до шест одсто. Ако се оствари најамбициознија прогноза ми ћемо имати стопу раста какву смо имали још за време власти Војислава Коштунице, у годинама пре светске економске кризе. Само што је тада раст већи од пет одсто годинама трајао. Прошле године, Србија је имала пад од један одсто и по томе је била пета у Европи: иза Ирске, Турске, Норвешке и Литваније.

„Ми смо сада као кад неко после операције слепог црева у болници тврди: 'мене је најмање болело'. Ако се неко радује тим резултатима, ја немам ништа против, али то је бесмислено", каже професорка Поповић.

Милош Вуковић, из РБЦ глобал асета, каже да би раст од пет, шест одсто могао да буде добра вест за Србију ако се испостави да није само последица једнократне ниске прошлогодишње базе, већ је реч о дугорочном тренду.

У најкраћем, идеалан расплет догађаја за Србију био би да има кинески раст, али да нема грчки дуг. Да на српској дужничкој клацкалици привреда претегне на горе, а камате падну на доле, што ближе земљи.

А ни оне кесе пуне бензина са источне и јужне америчке обале, с почетка приче, не би смеле да пукну. Свет је већ затрпан наштампаним милијардама. А знамо шта се деси кад се папир полије бензином.