Економија међународних бракова

Брак и богатство увек су били дубоко испреплетени и хиљадама година сам брак је био начин акумулирања ресурса. У  већини предцивилизацијских заједница „снажни мушкарци" "узимали су'' жене и користили рад чланова фамилије ради успостављања мрежа зависности (концепт ширења породичне радне снаге), док је у класним друштвима, у каквом и данас живимо, брак начин консолидације претензија на високи друштвени статус, начин за акумулацију капитала, ојачавање социјалних мрежа. Временом су државе, а и религијске институције, почеле да успостављају озакоњење бракова, спречавајући неке групе да се венчавају са другима и забрањујући нелегитимном потомству да наслеђује богатство.

Данас, у већини култура одабир брачног партнера није само повезан са љубављу већ, вероватно још увек у већој мери, економским интересима. Па чак и када новац не игра изричиту улогу у одабиру партнера, удварање је управљано економским моделом понуде и потражње. Додатно, ово није нова појава како је устаљено мишљење, већ стара колико и људи. Можда још интересантније, значај економских мотива за избор партнера опада са временом, што је опет у супротности са увреженим ставом да је све на продају, укључујући и љубав.

Тржиште бракова

Тржиште бракова, чији је значај у благом опадању пре свега захваљујући еманципацији жена, фактички дејствује у свим друштвима данашњице. На тржиштима у којима превладавају жене које траже партнере, услови трговине мењају се у корист мушкараца. Неравнотежа у супротном смеру карактерише савремено тржиште брака у Кини (на сваких 100 жена у доби за венчање сада долази 120 мушкараца), повезана са политиком једног детета, у комбинацији са културном преференцијом према синовима. Према тржишним моделима, услови трговине на кинеском тржишту бракова требали су нагло да се промене у корист жена. Докази сугеришу да су младе Кинескиње и њихове породице последично постале много селективније последњих година и оне се фокусирају на потенцијал зараде будућег брачног партнера. С тим у вези, породица потенцијалног супруга побољшава изгледе за брак свог сина трошећи већи део свог прихода на куповину стана. На донекле сличан начин функционише и систем мираза, где нпр. родитељи старијих невеста обично плаћају више потенцијалним младожењама.

Преузимање ризика међу мушкарцима је још један показатељ услова трговине на брачним тржиштима. Биолози већ дуго тврде да је релативна спремност мушкараца да учествују у ризику еволуцијско наслеђе полигамних система парења, оних у којима су мушкарци са највише ресурса узимали више од једног партнера. То значи да мушкарци са најмање ресурса остали без могућности да оставе потомство, што је најгора ствар која се може десити посматрано кроз дарвинистичку призму. Поједина истраживања указују да је до почетка неолита само 40% мушкараца оставило потомство наспрам дупло већег процента жена. Данас мушкарци преузимање финансијског ризика могу сматрати примамљивом стратегијом, која ће их можда довести у ситуацију да лакше пронађе партнера. Нпр. истраживања указују да су мушкарци склонији ризичним финансијским улагањима у градовима са неповољнијим односом мушкараца према женама (нпр. у таквим градовима покреће се знатно више локалних предузећа).

Економска исплативост брака

Студије указују да брак води ка повећању богатства, у односу на оне који су самци, али само ако не дође до развода. Нето вредност имовине појединаца током 20-их, 30-их и раних 40-их година живота у САД показује да се богатство ожењених/удатих испитаника повећавало за око 14% сваке године када су се венчали, тако да су они, у поређењу са самцима, скоро удвостручили своје богатство у доба пред пензију. То је последица превасходно повећане штедње, будући да је само размишљање о животу у заједници погодније за дугорочно финансијско планирање (венчани ће вероватније купити станове или куће или инвестирати на други начин). Интересантно је да брак данас доноси више економских и других бенефита него у прошлости, јер породице са две зараде имају огромну предност у односу на породице са једним дохотком. Додатно, заједнички етос, иманентан за брак, посебно је користан у погледу дневних и дугорочних трошкова. На пример, мала је разлика у трошковима кућног осигурања или грејања за стан који користи једна или две особе, па је трошак знатно нижи када се подели. Коначно, постоји подела рада, велика предност у односу на оне који живе сами.

Кад напуне педесет, брачни парови имају отприлике три пута већу имовину од својих вршњака који нису у браку. Ипак, они који су боље образовани и зарађују више такође имају већу вероватноћу да ће се венчати и остати у браку. Дакле, један од разлога што су ожењени имућнији је тај што је данашња група ожењених мушкараца и жена селективнија. Наиме, постоји све већи јаз у стопама бракова између образованих, професионално запослених људи и мање образованих радника чије су реалне зараде стагнирале последњих 40 година у САД. Нпр. разводи и породична нестабилност су посебно чести међу сиромашнима (разводи у радничкој класи су око три пута чешћи међу мање образованим Американцима у поређењу са онима са факултетским образовањем).

Донекле повезано са претходним је да мушкарци са егалитарним погледима данас имају већу вероватноћу да се венчавају од традиционалних мушкараца и да се ређе разводе. Додатно, у Европи, посебно у земљама са добрим системима подршке породици, парови са приходима оба партнера имају знатно мању вероватноћу развода од парова са једним хранитељем.

Ипак, упркос економским користима, стопе бракова опадају у већем делу света, што је делимично повезано и са одлагањем ступања у брак. Све већа економска независност жена и смањени економски утицај многих мушкараца уклонили су неке старије подстицаје за венчање. Додатно, повећала се пажљивост у избору идеалног партнера, а ово је извесно повезано и са страхом да се вежемо за некога ко би могао постати економска обавеза. Све ово је значајно одступање чак и од недавне прошлости, када се на брак више гледало као на компромис и неопходност у животном напредовању.

Интензивирање „међународних бракова''

Међународни бракови, где је један партнер из земље која је другачија од супружникове, у порасту су широм света (наравно, питање је како рачунати бракове у којима се људи венчавају унутар своје етничке групе а партнери имају различита држављанства). Нпр. у Северној Каролини, број особа рођених у иностранству повећао се са 1,7% у 1990. на 7,3% у 2011. Статистике показују да се око половине имиграната који се уселе у неку област венчавају са локалним становништвом.  

Глобализација је повећала појаву „међународних бракова" због проширених брачних тржишта која су резултат повећаних путничких и комуникацијских могућности. Мешовити или међународни бракови су већ на бројчано релевантним нивоима (у Европи око пола милиона особа годишње). Како величина иностране заједнице у некој земљи игра важну улогу у међусобним браковима, очекивани демографски трендови указује на могући пораст таквих бракова на Старом континенту (Global Trends and Diversity; Mixed Marriages in Europe, 2012).

Интернет је током последњих деценија допринео повећању транснационалних бракова. Нпр. корисник рачунара који има налог на интернетској друштвеној мрежи може да привуче другог корисника који има рачун у другој земљи. Туриста је развио однос са држављанином треће земље који је такође у посети или живи у земљи домаћину. Поставши држављанин земље домаћина, недавни имигрант може се привремено вратити у отаџбину како би пронашао супружника, понекад путем уговореног брака, најчешће због практичне немогућности да се венча за локалца.

Ипак, постоје бројне препреке. Нпр. промена држављанства може бити дуг процес, док учење како живети са новим супружником у чијој земљи се културне норме, често и језици, много разликују није лако. Отежавање склапања транснационалних бракова је последица и појаве лажних бракова који се јављају ради стицања држављанства или трговине људима. Проблем често може бити недостатак асимилације и стварање гета ако се имигранти друге и треће генерације још увек венчавају са особама из земље својих предака. У том смислу индикативан је Briefing paper (2005) британског think tanka, који управо потенцира на негативним последицама међународно договорених бракова. Наиме, чак и у другој генерацији, велики удео имиграната из одређених земаља склапа уговорене бракове са супружницима из њихове земље порекла, што спречава друштвену интеграцију и ствара гетоизацију. Нпр. прилив супружника и вереника са индијског потконтинента удвостручио се између 1996. и 2001. и скоро половина етничких Индуса и три четвртине деце пакистанске и бангладешке националности до 4. године имају мајку рођену у њеховој земљи порекла.

Бум мешовитих бракова у Источној Азији

Миграције жена из азијских земаља у развоју попут Филипина, Вијетнама, Камбоџе, и све мање Кине која постаје велики увозник невести, ради ступања у брак са мушкарцима из богатих азијских земаља (Јапан, Кореја, Сингапур и Тајван) годинама су, од 1980-их (Јапан), најдинамичнији облик трајне миграције у источној Азији. Иако брачни мигранти могу упознати супружника путем туризма, посла или чак случајног сусрета, велики удео се организује преко комерцијалних брокера, што носи са собом истина не велики ризик од трафикинга жена. Брачне миграције чиниле су четвртину сталних миграција последњих година у Јапану, а половину у Кореји. Кључни фактор за објашњење овог феномена је да у напредним земљама источне Азије постоји све већа неспремност образованих жена да се удају. Наиме, побољшане могућности запослења значе да многе „модерне" азијске жене имају финансијска средства да избегну терете „традиционалног" друштва. Аутори процењују да је у Јапану, Кореји, Сингапуру и на Тајвану за жене са факултетским образовањем 50% до 200% већа вероватноћа да ће остати слободна од колеге без терцијарне дипломе. Повезано с овим, мушкарци са ниским социјално-економским статусом (пољопривредник или ниже квалификовани посао) имају већу вероватноћу да имају имигрантску жену. У испитиваном периоду није било укупног недостатка жена (односи полова били су уравнотежени), дакле радило се о (не)спремности домаћих жена да се удају.

И студија Daiji Kawaguchi i Soohyung Lee (2013), користећи скупове података из Јапана, Кореје, Тајвана и Сингапура, указује да је снажан пораст „увоза невести" повезан с брзим растом женског образовања те последичном променом културних норми које брак чине мање привлачним за образоване жене (доводећи до смањења понуде слободних жена). Слање великог броја жена у друге земље као невести негативно утиче на матичну земљу услед редуковања понуде невести (то би посебно могло створити тензије услед конкуренције за оскудне жене, као што се то већ дешава у Камбоџи), али економски посматрано позитивно кроз повећани прилив дознака. Резултати студије указују да ће наставак економске експанзије Кине усмерити миграцију од те ка тој земљи, будући да ће већ постојећа огромна неравнотежа између полова довести до велике потражње за невестама изван Кине. Државе у близини најмогољудније земље, посебно оне мање развијене са снажним економским везама с том државом, попут Камбоџе и Вијетнама, ће бити „погођене" због великог обима одлива жена у Кину ради склапања бракова.

Анализа Lee, Williams & Arguillas (2016) указује да је раст бракова између Јужнокорејаца и жена из Вијетнама подстакнут демографијом (вишак руралног мушке популације у Кореји), културалним факторима (континуиран значај брачне хипергамије у оба контекста), економским чиниоцима (који су пресудни мотиватор вијетнамских брачних мигранткиња), те институционалним факторима (са сталним, али опадајућим значајем посредника) и растућом улогом интерперсоналних мрежа (које се последично развијају са све већом вијетнамском популацијом у Кореји).

Мешовити бракови у региону

У Србији су доминантни српско-српски бракови, којих је од 2015. до 2019. константно било око 88%. Међутим, иако статистика показује да је број склопљених бракова супружника различите националности нешто преко 4 хиљаде, треба напоменути да се овде убрајају и неизјашњени и непознати тако да је стварни број мешовитих бракова знатно мањи. У периоду од 2015. до 2019. највише мешовитих бракова било је између Срба и Мађара - око 3.000, следе бракови између Срба и Хрвата - око 1.200, па између Срба и Румуна - око 900, колико их је било и између Срба и Црногораца. У  истом периоду склопљено је 365 бракова између Срба и Албанаца, али је тај број у паду (у 2015. склопљено је 113, а 2019. само 49 таквих бракова). Нпр. у општини Бујановац у истих пет година није било ниједног брака који су закључили супружници српске и албанске националности а слична ситуација је и у општини Прешево. Од 2015. до 2019. нема  већих одступања у броју закључених бракова између различитх националности. Иначе, у 2019. у Србији је било 35.570 закључених бракова (од тога на први брак се односи 28.113 случајева), тј 5.1 промила укупне популације, а разведених 10.899, тј 1.6 промила. У 69.3% бракова супружници су имали исту стручну спрему. Код првог брака невеста је била у просеку стара 31,3 године а младожења 34,5 година, што је у односу на 2015. раст од по око годину дана код оба пола (РЗС, 2021). 

У Федерацији БиХ у 2019. од 9.699 бракова које су склопиле Бошњакиње само њих 1% се удало за Хрвата или Србина (84 за Хрвате и 14 за Србе, што значи промил и по). РС је нешто либералнија, од 5.013 бракова које су склопиле Српкиње, 1% је био са Хрватима (55), а 1,5% (75) са Бошњацима.

На територији Косова је у 2019. склопљен само један брак између Србина и Албанке, док је шест Албанаца оженило Српкиње, а 31 Бошњакиње.

Основни разлог непопуларности мултиетничких бракова у Србији, али и на просторима бивше Југославије, је ратно искуство из 1990-их, за разлику од периода након Другог светског рата када је постојао огроман притисак и позитивна пропаганда братства и јединства, који су ојачали сличне напоре у међуратном периоду. Након 1990. у свим бившим југословенским републикама и покрајинама, осим Црне Горе делимично, погоршање односа између различитих етнија утицало је на смањење међунационалних веза, посебно почетком 1990. Анализа Сњежане Мрђен, објављена 2010. у Зборнику радова Матице Српске, указује да је након 1990. на простору бивше Југославије, почело снажно смањивање (за трећину) удела међу-етничких веза.

Да ли емоције заиста не познају географске границе?

Веза са особом другачијег менталитета извесно отвара много нових проблема. Истраживања ипак показују да жене, више него мушкарци, маштају о вези са странцем и упуштају се у мултиетничке бракове. „Моје и твоје" прелази у наше, али само ако и један и други поштују обичаје, религијску припадност и породице оног другог, што често није лако имајући у виду често негативан став ближе околоне. У том смислу, посебно се  родитељи тешко навикавају на зета или снају друге нације или религије. Нпр. прва генерација радника на привременом раду, који је одавно престао да буде привремен, желела би да се њихова деца и унуци удају и жене са припадницима своје нације. Већ трећа генерација дошљака чешће склапа бракове са странцима, него са својим сународницима. У дијаспори, „најчистији" бракови су међу турским радницима (они су најзатворенија заједница, која се најтеже уклапа у нову средину). Бивши Југословени, као и Италијани, релативно лако склапају бракове са странцима. 

Студије психолога указују да на бракове из љубави са странцима и да ли ће се неко упуштати у везу и брак са странцем, утицај имају и претходна љубавна искуства. Уколико је, на пример, жена изашла из лоше везе чије карактеристике везује за традицију поднебља на којем живимо, веза са странцем чиниће се као много боље решење. Жене се чешће свесно упуштају у везу, док је код мушкараца то углавном ствар тренутка, ако их посао одведе у иностранство, или искључиво на основу секусалне привлачности. Истраживања показују да се, генерално, мушкарци чешће везују за жене са истих, или сличних простора, што је још израженије у земљама које негују конзервативније ставове и уређења.  Искуства показују да највише после развода, на економском плану, страдају баш странци, посебно странкиње.

Статистика закључених бракови наших држављана са страним држављанима, односно држављанкама (РЗС) за две последње доступне године (2019. и 2018.) указује на релативно мали удео таквих бракова (око 4%) у укупним браковима у истим годинама. Најчешће се ради о браковима између људи истих нација па тако прво место заузима БиХ, доминантно РС. Следе опет државе за које се може претпоставити да је супружник припадник исте нације (Црна Гора, Хрватска), док је чак то често случај и када су у питању бракови између држављана Србије и Немачке (где овај други само има пасош те земље, а етнички је Србин или пак припадник неке друге аутохтоне етније у нашој земљи). Додатно, Бошњакиње ће се често удавати у Федерацију БиХ, док ће се Мађари из Војводине женити и удавати у Мађарској. 

Међутим, оно што је предмет наше анализе су у ствари бракови између различитих етничких група у различитим државама. Наравно, не можемо тачно знати колико је у земљама попут Перуа етничких Срба који имају држављанство те земље, али можемо претпоставити да је тај број маргиналан, односно статистички небитан.

Оно што ће нам открити подаци које смо добили љубазношћу РЗС-а указује на једну појаву која ће се многима учинити очигледном. Наиме, Српкиње ће се, изузевши бракове са сународницима који живе у бившој Југославији, као и Немце, Аустријанце, Швајцарце, Американце, Каданђане или Французе и Швеђане који су етнички Срби са пасошима тих држава, у драстично већем броју, око три пута, него Срби венчавати за држављане Италије, Британије, Грчке и Шпаније. Наиме, ради се о земљама Запада за које можемо претпоставити да немају велику српску дијаспору, посебно не ону који би већ могла бити тако утемељена да би могла у знатној мери остварити право на држављанство те државе.  С друге стране, етнички Срби (и држављани Србије истовремено) ће у знатно већем броју (чак око десет пута чешће) женити држављанке Русије (скоро по правилу Рускиње), Украјине, Албаније и Белорусије, него што је то обрнут случај. Наравно, постоје бројни проблеми са статистиком везаном за земље попут Немачке, Швајцарске или Аустрије, где није лако проценити колики удео у браковима Српкиња чине етнички Срби или пак њихови потомци из мешовитих бракова. Такође, тешко је одгонетнути „значење" бројних српско-македонских бракова са „обе стране", али није тешко претпоставити да се овде ради и о етничких браковима али и о оним који су последица културолошке блискости две земље. Наравно, упркос ратовима није небитан број бракова између Срба и Хрвата, на шта имплицитно указује значајан број таквих венчања у северном делу Војводине. С друге стране, у Санџаку или Рашкој области веома су ретке такве појаве, док у Бујановцу нешто тако није забележено последњих година.

Тиндер као апроксимација економског аспекта брака

Увид у Тиндер, најпознатију глобалну мрежу за упознавање ради озбиљних веза, секса или брака, даје потврду тезе о економској мотивисаности, пре свега жена, у покушају да склопе везе које би могле водити ка браку. Наиме, ако се Тиндеру приступу истраживачки и почне се „дејтовати" са припадницма лепшег пола из других земаља може се лако доћи до закључака у складу са претходно наведеним. Наиме, шанса да ћете покушајем „лајковања" дама у богатим земљама Запада добити тзв. „match", тј. прихватање, и касније ступити у коминикацију, односно остварити стварни „дејт", или барем видео позив, је екстремно мала. Чак и код неправославних словенских земаља, у којим просечни животни стандард није драстично виши него код нас, као што су Пољска, Словачка и Чешка, шанса за „match" са девојкама из тих држава је блиска нули.

Истовремено, иста особа из наше земље ће имати драстично већи успех у земљама сличног културолошког подручја нашем, које су сиромашније од нас (Украјина) или на нашем нивоу економског развоја (нпр. Русија). Наиме, могућност да се ступи у комуникацију и оствари реалан „дејт" са женама које живе ван ЕУ, прецизније у источном делу Европе (која овде, поред три источнословенске земље, обухвата и Молдавију), је вишеструко већа, упоредива са шансом у својој сопственој држави или пак са Српкињама које живе у региону, али не и са онима које живе на Западу (нпр. у Бечу). Све ово потврђује и статистика мешовитих бракова РЗС-а. Треба додати да жене из земаља које се налазе у рату или интензивној кризи (нпр. Венецуела), такође показују велику жељу са „дејтом", опет потврђујући нашу базичну тезу. У складу са овим је и релативна лакоћа „matcha" на Тиндеру са девојкама из подсахарске Африке. Додатно, интересантно је да жене из земаља Источне Азије са релативно сличним или вишим нивоом животног стандарда показују интерес за ступање у контакт са државаљанима Србије, упркос културолошким разликама (ово нпр. најчешће није случај са припадницама лепшег пола из муслиманских држава, које су често и мање економски развијене од Србије). Овај феномен се делимично може објаснити већом преференцијом ка Европљанима, који је наметнут културним обрасцем промовисаним од стране англофоних земаља.

Економски фактори међународних бракова

Да романтична слика о мешовитим (међународним) браковима није тако ружичаста указују бројне студије у којима се потенцира економски мотив за ту појаву, односно концепт тзв. „размене статуса", где углавном невеста доласком у богатију земљу добија економске бенефите, а домицилни мушкарац млађу и најчешће лепшу супругу него што би могао у својој земљи. У том контексту индикативна је студија Levchenko & Solheim (2013) која  описује демографске карактеристике источноевропских држава и САД, користећи национално репрезентативни узорак од 442 случаја (American Community Survey, 2008-2009). Утврђено је да се парови значајно разликују према старости, приходу, образовању и броју претходних бракова. Резултати су показали да се бракови између источноевропских супруга и америчких мужева знатно разликују од бракова између америчких грађана. Обе теорије, „status homogamy" и „status exchange2 код међународног избора партнера, подржане су овом анализом. Повезано са Старим континентом, индикативно је да је пораст међународних летова у Европи 1977-2006, услед појефињења авионских карата, повећао вероватноћу венчања између супружника различитих држављанстава.

Smith-Kelly & Dalmia (Marital Matching Among Immigrants, 2010) такође проналазе подршку за позитивну корелацију старосне доби и образовања међу супружницима, те негативну корелацију када су у питању лични приходи. Поред тога, домицилни мушкарци ће вероватније оженити имигранткиње са сличним особинама у погледу економског статуса, док ће домицилне жене бити мање склоне да се венчају са имигрантима сличних особина, посебно у поређењу са стањем код бракова између самих имиграната.

Студија Jang, Casterline & Snyder (Migration and Marriage: Modeling the Joint Process, 2014) истражује везе између миграције и брака у САД кроз три деценије и указује на значајну корелацију миграција и брака, која се огледа у тенденцији да појединци мигрирају и венчају се у истој години. Такође се показује да брак краткорочно позитивно утиче на миграцију, што сугерише да се миграција дешава у очекивању породичних догађаја. 

Јасно је да је пад наталитета (нпр. чак и у Етиопији високо образована жена има четири пута мање деце од просека за целу земљу) у комбинацији са еманципацијом жена (које чекају „принца на белом коњу") поспешио учесталост транснационалних бракова. Скоро да је извесно да ће се овај тренд наставити, посебно имајући у виду драматичан утицај „matching" апликација, раст или пак одржавање нивоа међународних миграција пре свега услед економских диспаритета у развоју, као и све већем познавању енглеског језика као данашње lingua francae. Србија, која би са данашњом стопом раста могла у наредним деценијама да очекује прилив популације из субсахарске Африке, такође ће се наћи у ситуацији да сведочи повећаној учесталости транснационалних бракова на својој територији.