Откуд ова поскупљења и зашто оволика инфлација: Чека ли свет свог Деда Аврама?

Србија и Немачка у својој економској историји немају готово ништа заједничко, али имају заједнички страх од инфлације. Обе земље су искусиле хиперинфлацију: Немачка у првој половини двадесетог века, Србија на крају прошлог столећа.

Српска и немачка економија данас готово да ни по чему нису сличне, али имају један заједнички проблем: инфлацију већу од шест одсто. Пре неколико недеља Рeпублички завод за статистику објавио је да је међугодишња инфлација у октобру достигла 6,4 одсто.

У Немачкој је званична статистика пре неколико дана саопштила да је међугодишња инфлација достигла шест одсто. То што су цене ове године порасле више од шест одсто проблем је и светске економије број један - Америке. Америка и Немачка оволико велику инфлацију нису имали још од деведесетих година прошлог века. Горе од Аљаске до Аустралије, где год званичне статистике мере раст цена, ових недеља забележено је да је инфлација оборила деценијске рекорде.

Међутим, то што исти проблем имају готово сви на свету, нама не умањује његову тежину. То што и Американац уље плаћа скупље, није утеха српском купцу који литар уља плаћа око 200 динара, а пре неколико месеци куповао га је за око 120 динара. 

Да не треба да нас теши што је и „комшији цркла крава" сматра Милан Недељковић, професор ФЕФА факултета. „Из чињенице да постоји инфлација и да је висока и у другим земљама треба да извучемо закључак да је узрокована глобалним факторима, како у Америци тако и код нас, и да би требало да се смири средином наредне године", објашњава Недељковић.

Исте поруке шаље и Народна банка Србије (НБС). Међутим, Милош Вуковић, портфолио менаџер из Канаде, има другачију прогнозу. „Све је мање вероватно да је ова инфлација пролазног карактера, чак ни представници централних банка који су тврдили да је раст цена привремен, више то не говоре", подсећа Вуковић, који је потпредседник одељења за инвестиције у RBC Global Asset-u из Канаде. 

Поскупљења, залихе и административне мере

У Србији је октобарских 6,4 одсто инфлације довело до највећег раста цена још од 2013. године. У нашој земљи поскупели су саобраћај, одећа, обућа, трошкови становања, вода, струја, гас.

Влада је пре два дана донела уредбу и ограничила цене основних животних намирница. У наредна два месеца не смеју да поскупе: шећер, брашно, уље, млеко и свињско месо. Шта то значи за оне који основне животне намирнице производе и продају? Ако ће за два месеца моћи да подигну цене, хоће ли робу, уместо да изнесу на полице, оставити у магацину? Значи ли то да уље, на пример, неће поскупети, али да га можда на полицама неће бити довољно.

Да административне мере никада нису биле ефикасне сматра Ђорђе Ђукић, професор Економског факутета: „Међутим, пошто је врло осетљив период, мислим да је мера у функцији заштите сиромашних слојева становништва и оних који имају ниска примања. Код нас су присутна сећања на инфлацију деведесетих, тако да је мера важна да би код грађана сузбила евентуалну панику или оно што је јако непријатно, а то је да остану празни рафови."

Да ће трговци и произвођачи правити залихе, знала је и Влада Србије. Зато је и чланом 2 ове уредбе држава увела ограничење: количина робе коју произвођачи испоручују трговцима не може бити мања од просека који је испоручен током последњих 12 месеци.

Међутим, то ограничење не важи за трговце. Такође, произвођачи и трговци свој трошак могу и да надокнаде тако што ће подићи друге цене, оне које нису замрзнуте. Што се у прошлости догађало. И током кризе 2009. године ограничаване су цене основних животних намирница, али је на крају те године инфлација у Србији достигла 8,4 одсто. У јуну 2012. године, на пример, Влада је ограничила трговачке марже. Међутим, цене су ипак на крају биле веће, јер произвођачке цене нису имале никакво ограничење. А празни рафови у самопослугама, једна су од слика деведесетих, којој је, иако није једини узрок, повећање цена претходило.

Зашто је све поскупело?

Али, скупље уље данас у Србији је само последица, а шта је узрок? Ако инфлација, ни у Србији ни у свету дуго није била тема, како нам се догодила?

Два су разлога за то.

Први: државе широм света наштампале су огромне количине новца и убациле у привреду како би је сачувале од последица короне.

Други разлог је оно што економисти стручно зову прекиди у ланцима снабдевања. Светска привреда је глобализована, делови за производе који се склапају у једној земљи увозе се из различитих земаља. Делови не стижу кад су границе затворене или спорије стижу кад је због ковид мера пролаз робе и људи отежан, па је крајњи производ теже направити. А купац је спреман да за њега плати и више, јер му је држава дала новац да га потроши како би помогао својој економији.  И онда је све то заједно подигло цене широм света.

А како се инфлација догодила Србији? И да ли је пресудан био ефекат огледала. Да ли је раст неких цена - као што су, на пример, енергенти - у Србији само одраз онога што видимо на глобалном тржишту?

У централној банци Србије кажу да 60 одсто инфлације чине спољашњи фактори. Значи ли то да смо инфлацију увезли, или смо је и сами производили ако је држава током корона кризе у економију упумпала чак осам милијарди евра? Једнократна помоћ и грађанима и привреди у нашој земљи гурала је потрошњу, али и цене.

Шта зна свет шта је инфлација

Славиша Тасић, уредник билтена „Тржишно решење", пише како сада са овом инфлацијом Срби имају ново искуство. Србима је добро позната инфлација којој је кумовало штампање динара без покрића. Ипак, ово је прва озбиљнија инфлација у еврима.  По први пут у сећању већине нас, чврста валута на коју се ослањамо није тако чврста, пише Тасић.

Уколико се раст цена настави, централне банке широм света ће морати да реагују и да повећају камате. Што, бар за сада, нико не најављује. Повећање камата поскупљује кредите, а тиме се успорава привредни раст. Последично, то би угрозило финансијску стабилност, како предузећа тако и становништва.

Не зна свет шта је инфлација, рекли би Срби који су у јануару 1994. године сведочили месечној инфлацији већој од 313 милиона одсто. Тог месеца, на свака три сата инфлација је била шест одсто. Они који су преживели хиперинфлацију осетљиви су на раст цена, нарочито када се вредност потрошачке корпе топи.

То ће бити велики изазов за креаторе монетарне политике, јер је тешко лечити инфлаторна очекивања која су везана за трауматична искуства из прошлости. Монетарна политика нема те алатке.

Највећи светски економски ауторитети прво су тврдили да 20.000 милијарди наштампаних долара током ковида неће изазвати инфлацију, а сада тврде је раст цена привремен. А шта ако инфлација не буде само епизода?