Tехнолошки прогрес и криза демократије: Рађање и контрола електронског Левијатана štampaj

Након ентузијазма о предностима интернета, појавила се широко распростања забринутост због коришћења истог у сврхе које су, посебно до стране елита на Западу, виђене као штетне, а као најупечатљивији примери наводе се победе Брегзит опције и Трампа 2016 године. Притисак јавности узроковао је растући отпор великим технолошким компанијама, те су владе почеле активније да испитују пословање корпорација у том домену, док су непрофитне фондације кренуле да усмеравају ресурсе ка проналажењу најбољих стратегија за суочавање са нуспојавама употребе социјалних мрежа, односно високих технологија.

Видевши ”дигитални поремећај демократије'' као велику тему и разлог за забринутост, амерички Истраживачки центар "PEW"  интервјуисао је у лето 2019. године 979 стручњака за технологију ради увида у потенцијалне будуће ефекте коришћења технологије на демократију. Половина испитаника (тачније 49%) предвидела је да ће употреба технологије  до 2030. ослабити демократију због брзине и обима ”изобличења стварности”, слабљења новинарства и утицаја "surveillance" (надзорног) капитализма (пораст видео-фајкова, јефтиних лажирања и других тактика дезинформација, растућа опасна моћ великих технолошких компанија и њихова негативне улоге у демократском дискурсу, начин на који те компаније искоришћавају податке које прикупљају о корисницима...). Само трећина испитаника је очекивала да ће технологија ојачати демократију, надајући се да ће се појавити ефикасна решења за новонастале проблеме. Велика већина целокупног скупа испитаника изразила је подршку демократији, плашећи се да ће злоупотреба дигиталне технологије за манипулацију чињеницама негативно утицати на поверење људи у институције (као и једне у друге).

У предикцији "Knight Research Network", урађеној током лета 2020. године, о начинима на који дигитална технологија мења демократију указује се колико значајно технологија, посебно друштвени медији, обликују наше разумевање стварности. Истраживање је практично одговор на мишљење да је слом политичке културе испреплетан са успоном одређених облика информационих технологија и друштвених медија. У складу с тим виђењем, необична мешавина поларизације и изолације (непријатељства и усамљености) повезана је с начинима на које интернет и друштвени медији имају тенденцију да помешају заједничку акцију са личним изражавањем, појачају притисак окружења и отежају рефлексивност.

Медијска архитектура

Оно што је неоспорно јесте да нове технологије представљају велики ризик за демократију. Оне структурирају јавне дебате, будући да друштвене мреже деле јавни дискурс сегментирајући кориснике у све мање заједнице истомишљеника и отежавају изградњу друштвеног консензуса. Додатно, друштвене мреже нису одговорне за садржај који дистрибуирају, те се дезинформације некажњено шире на њиховим платформама а њихова отворена природа их чини веома рањивим на спољно мешање и злоупотребу од стране малициозних актера, укључујући и оне који желе да поремете демократске процесе. Будући да пословни модели нових дигиталних играча (који зависе од реклама) директно конкуришу традиционалним новинским организацијама, они су поткопали архитектуру која је некада подржавала ”високо квалитетно” новинарство и јавну дебату. 

Посебно велики ризик употребе нових технологија је утицај на приватност, односно личну слободу. Захваљујући напредним технологијама за праћење и надзор, јавни и приватни актери могу приступити детаљним информацијама о грађанима и понашању потрошача. Са конвергенцијом великих података и вештачке интелигенције, увиди у колективно и индивидуално понашање постају све предвидљивији. Систематско кршење приватности могло би довести до тзв. "surveillance" (надзорног) капитализма  - корпорације користе своје знање о потрошачима да би њима манипулисале са профитним циљем - или пак до јавног надзора: власти користе своје знање о интимном понашању грађана да угуше политичко неслагање.

Нове технологије су велики ризик и за саму демократију, која је у суштини велики информациони систем. Слобода изражавања и удруживања омогућава грађанима да изразе своје мишљење, али су данашње технологије за надзор и прикупљање података створиле услове за алтернативни политички систем у којем више није неопходно разумевање слободно изражених преференција грађана, јер се оне могу сазнати из праћеног понашања. У таквом сценарију, индивидуално деловање и слобода престају да буду камен темељац политичког система, јер су замењени подацима и јавном контролом. С напретком у неуро и бихејвиоралним наукама, које бришу границе између знања како се особа понаша и способности да то понашање обликује, могао би да настане високо репресивни политички систем, нешто као технолошки Левијатан.

Технологија је само појачала већ негативне тенденције у организационој структури заступања интереса. Успон друштвених медија увео је нове начине интеракције који често значе мање ефикасне облике учешћа јавности у артикулисању захтева и добијању суштинских политичких уступака. Иако друштвени медији могу олакшати комуникацију, колективну акцију и прикупљање средстава, они такође могу да замене потребу за јаком, стабилном и политички ефикасном организацијом у корист „кликтивизма", динамике гомиле или другачије врсте индивидуализоване акције. То може олакшати протест, али и спречити развој организације која би била трајно укључена у креирање политика. Јасно је да интернет може бити ефикасно коришћен за подривање демократског процеса, како од стране владе тако и од антидемократских приватних актера, негативно утичући на друштвене ставове и поткопавајући подршку и поверење у демократију (улога страних државних актера у овом погледу може бити драматична).

Упозоравајуће је да широм Запада снажно опада проценат људи, посебно међу млађим генерацијама, који кажу да је „од суштинског значаја" живети у демократији. Свакодневно искуство лајковања и дељења објава на друштвеним медијима може навићи кориснике на симулирани облик директне демократије због чега постојеће институције представничке демократије почињу да изгледају као застареле.

Економски фактори и леве идеологије

Бројни су аналитичари који кризу демократије на Западу у основи виде као последицу слабљења привреде засноване на индустријском сектору, односно последичном јачању постиндустријске, на услугама базиране економије. Они потенцирају да сам економски модел снажно утиче на организовање политичких групација. Привреда, у којој је индустрија играла доминантну улогу, ојачавала је улогу радничких синдиката и левих политичких партија (и идеологија), стварајући плодно тло за изградњу продемократских и прогресивистичких коалиција, док данашња транзиција у постиндустријско друштво фрагментира такве врсте коалиција. У не тако давној прошлости синдикати су били окосница креирања масовне демократије, захваљујући својој улози у организовању, мобилизацији и одржавању снажног и широког политичког ангажмана махом средње и ниже едуковане популације.

Са доласком постиндустријализма, те слабљењем синдиката, и како основни материјални интереси више нису били снажно организовани, конзервативне партије су могле успешније кандидовати друга питања, односно линије подела, пре свега идентитетских. Данас десничарске популистичке организације мобилишу страсти (које су последица друштвених и економских промена) на основу перципираних претњи, пре свега од оних који припадају другом идентитетском обрасцу. Истовремено, социјалдемократске и лево либералне партије су се помериле ка средњој класи, док је радничка агенда уступила место захтевима за инклузију и једнакост, као и на "потрошачку" политику.

Политике које се оријентишу на потрошачка питања баве се материјалним интересима оних који нису заштићени законом о раду, а то су мањине и имигранти. Иако је то у начелу позитивно, такве политике не утичу на организациону структуру народног представљања, већ су у коначници пожељни за крупни капитал. Иако ове теме несумњиво доносе предност у многим бирачким јединицама, односно у броју гласова, оријентација на ова питања не може да креира довољно политичке подршке за формирање доминантне постизборне коалиције. У смислу класних односа, тзв. потрошачке политике не мењају односе моћи и компатибилне су са маркетиншким економским оријентацијама у складу су са Вашингтонским консензусом.

Још једна дубока промена утиче на организациону трансформацију начина на који се репрезентују интереси популације: пораст моћи капитала у односу на државу. Наиме, крупан бизнис је проширио своју улогу у политици кроз финансирање партија, као и кроз разне политичке акције у којима је ангажован.

Корпорације, на пример, промовишу своје политике субвенционисањем и мобилизацијом фејк креираних база подршке, како би изгледало да имају широко распрострањену подршку за своју фаворизовану политику. Они такође покрећу државне референдуме и кампање и практично пишу државне законе, уз (финансијске) активности којима "убеђују" парламентарце да их подрже. Додатни фактори увећавају моћ крупног капитала, попут изборног система који предвиђа личне кандидатуре зависне од донатора (а не од финансирања партија) и децентрализацију у којој корпорације постају велики играчи. Корпоративно финансирање тинк-тенкова, који треба да промовишу одређена "научно базирана” мишљења, такође има негативне последице по јавну дебату и разумевање стварности.

Релативизација негативног утицаја технологије на демократију

Постоје многи аналитичари који виде технолошки утицај као маргиналан у односу на културне и економске факторе који утичу на демократију, односно на гласаче да прихвате популистичке личности и странке. Такође, велика је недоумица да ли друштвени медији јачају популисте у односу на друге политичке актере. На пример, сматра се да су друштвени медији оснажили Трампа, али се заборавља да су многе технике које је он користио биле примењене за време кампање Барака Обаме, те током Арапског пролећа 2011, или покрета "Black Lives Matter".

Чини се да је прави ефекат друштвених медија у томе да оснаже све врсте аутсајдера, а не популисте као такве. Друштвени медији затварају технолошки јаз између инсајдера и аутсајдера и, убрзавајући темпо промена, смањују предност коју су елите раније имале у обликовању политичког дискурса. На пример, док су се индивидуални актери у прошлости морали уздизати кроз институције цивилног друштва као што су медији, бизнис, партије или верске организације како би имали утицајан глас, друштвени медији су омогућили милионима отуђених и незадовољних људи да директно комуницирају са елитама и милионима других на масовној основи.

На тај начин социјални медији фаворизују промене у односу на статус кво, повећавајаћи нестабилност. Овде треба додати да и ауторитарне владе такође све више користе ове врсте медија као оруђе за повећање друштвене контроле и одржавање "стабилности". Додатно, "преоптерећеност" информацијама и интернет-повезаност подстакли су форме емоционалне трибалне (идентитетске) политике у којој лојалност групи и последични бес често преовладавају над разумом и спремношћу за компромисом, који је неопходан за функционисање либералне демократије. Смањивање утицаја устаљених мејнстрим информативних програма омогућило је људима да персонализују своје изворе вести на начине који одговарају њиховим већ постојећим предрасудама, производећи тзв. "ехо коморе". 

Аргумент да иако демократија  формално наставља да функционише, она постаје све празнија („постдемократија"), фокусира се на негативну улогу глобализације и, с тим у вези, моћ корпорација да утичу на одлуке националних влада. Такође се потенцира и пропадање политичких партија које су некада функционисале као носилац друштвених интереса и тако посредовале између грађана и власти.

У складу с тезом о "постдемократији'', популизам је симптом а не у узрок садашње кризе тзв. либералне демократије, те је стога популизам одговор на недемократски либерализам, односно на неуспехе либералне демократије на Западу. Посебно занимљива варијација овог аргумента наглашава све више технократску природу управљања у контексту глобализације, а ово је посебно релевантно унутар ЕУ, која је можда крајњи експеримент технократског управљања. С тим у вези, можда није изненађујућа појава популиста који осуђују технократију и настоје да поврате осећај народне контроле. Интересантно је да су многе нове политичке снаге које се описују као популистичке експериментисале са технологијом као начином да поново повежу бираче са политичким процесом (нпр. шпански Подемос је користио онлајн гласање за израду „партиципативног" изборног манифеста).

Претње и решења 

Треба напоменути да смо током пандемије видели бројне позитивне аспекте социјалних медија, поред осталог омогућивши многима да раде на даљину или да буду у контакту са најближима. Такође, друштвени медији су одиграли кључну улогу у покретању истинског националног одговора на вршњачко насиље - снимци пребијања дечака у школама постали су вирални, те се и српска јавност подигла, чинећи ствари које су се током 1980-их дешавале на дневном нивоу на тај начин социјално неприхватљивим.

Дакле, информационе технологије, интернет и друштвени медији су алати, а изазов је да научимо да их користимо конструктивно, уместо да дозволимо да наш друштвени живот буде деформисан деструктивним злоупотребама истих. Ово представља изазов за креаторе политике (али и појединце), који би у наредним годинама требало да формулишу нова правила, максимално искоришћавајући потенцијал ових технологија, али притом и обуздавајући злоупотребе истих.

Јасно је да је технологија може бити део решења. Постоји потенцијал дигиталне технологије да олакша демократску партиципацију, а резултати експеримената са онлајн гласањем охрабрују (нпр. успех Џеремија Корбина да постане лидер британских Лабуриста 2015-2020. сугерише да се млади људи могу ефикасније вратити у политички процес). Додатно, демократије имају моћ, односно инструмене принуде, да прихвате одређена технолошка достигнућа ограничавајући друга. У том контексту, Мануел Муњиз недавно ставља фокус на пет главних области где може бити постигнут напредак: технологије верификације дизајниране за борбу против дезинформација и јачање јавне дебате; алати за анализу података који поштују приватност; системи дигиталног идентитета; технологије транспарентности за побољшање јавних услуга; непристрасни системи вештачке интелигенције.

На крају, није наодмет цитирати некадашњег Генералног секретара ОУН-а Кофи Анана: "Немојте бркати своје лајкове на Фејсбуку са својим гласовима који иду у гласачку кутију."