Колико Србију кошта украјински рат: Гас, банке, сировине, акције, санкције štampaj

Иде гас! Ратне игре су увек скупе, чак и за оне који у њима не учествују. Цена гаса је доказ за то. Ако би Србија гас плаћала 3.000 долара за 1.000 кубика, колико је 2. марта у једном тренутку износила цена на берзама, годишње би нам само за гас требало око 6,5 милијарди долара, односно 5,8 милијарди евра. А цео буџет Србије износи 14 милијарди евра. Толико би коштало „гасирање Србије".

Плате свим запосленима у јавном сектору, укључујући и здравствене и просветне раднике, војску, полицију и државну адмистрацију, буџет годишње коштају око три милијарде евра, што је двоструко мање од цене „гасног шока". То чини чак 80 одсто износа коју је држава Србија уплатила грађанима и привреди током две године трајања пандемије.

Ове бројке су можда најбољи одговор на питање зашто наша земља Русији не може да уведе санкције, јер би тиме практично највише казнила сопствену привреду. Али то је уједно и одговор на питање колико је озбиљна економска штета направљена оног тренутка кад је Русија „покренула војну акцију" у Украјини.

На срећу, овај црни гасни сценарио, из неколико разлога, у Србији још није могућ. 

Гасни биланс

Како показује гасни биланс, наша земља годишње увезе више од две милијарде кубика гаса. Један део тог гаса, за сада, од Руса набавља по цени од 270 долара за 1.000 кубика. Питање је да ли ће то и даље бити могуће. Уговор са Русијом важи још неколико месеци, али, као што смо имали прилике да видимо ових дана, у рату уговори не важе.

Србија добар део гаса и сада купује по тржишној цени, углавном од Руса. Просечна тржишна цена гаса још није 3.000 долара. То је била највиша цена 2. марта на немачкој берзи и највиша цена по којој је гас икада продаван у историји!

Али просек по коме се гас ових дана на берзама купује јесте већи од 2.000 долара. А пре само годину дана цена је била десетоструко нижа. Гас се продавао по цени од 200 до 300 долара за 1.000 кубика. У петак, 4. марта, цена гаса на берзама је пала на око 1.600 долара за 1.000 кубика, али је Европа, у складу са оценом бившег руског премијера Дмитрија Медведева, већ стигла „у врли нови свет" у коме гас плаћа 2.000 евра.

Ако је Русија „бензинска пумпа" Европе, јер 40 одсто природног гаса увози из ове земље, како је онда Европа овој земљи увела санкције? Тако што европске санкције не важе за оне банке преко којих „финансијски" тече гас.

Гаспром банка, преко које Европа плаћа гас Русији, још је у систему SWIFT-a. Званично образложење европских званичника је да су, за сада, из SWIFT-a, избачене само оне руске банке које су повезане са државом и преко којих Владимир Путин може да финансира војне операције.

Руске банке у Србији

Из овог система за међународна девизна плаћања за сада је избачено седам руских банака. Збер банка, која послује у Србији, није међу њима. Формално, у српском привредном регистру више нема ни „З" од Збер, јер је 2. марта променила име у Наша АИК банка. Све локалне филијале ове банке такође су истог дана поднеле регистрациону пријаву за промену имена. Претходно је Народна банка Србије издала одобрење за ово преузимање, тако да у Србији руских банака више нема.

Како сазнајемо, уговор о продаји пре неколико дана потписан је између АИК банке и Народне банке Србије, а не Збер банке. Новац је, међутим, исплаћен руским акционарима по тржишној цени (није познато којој), али је Збер новац практично добио из друге руке.

За то постоји и законски основ. У члану 128л Закона о банкама прецизно су дефинисани случајеви када Народна банка може, без сагласности акционара, да прода акције неке банке на тржишту. Овим законом је такође дефинисано да новац од продаје припада акционарима.

АИК банка, која је у Србији успела да затвори ову куповину, суштински је губитник економског рата који се ових дана води паралелно са војним операцијама. Ова банка је 3. новембра потписала уговор о преузимању европских операција Збер банке у Србији, Босни и Херцеговини, Хрватској, Мађарској и Словенији.

Оно што у пословним круговима може да се чује је да је уговор потписан на око 330 милиона евра. Међутим, Руси нису успели да се наплате и све своје регионалне подружнице ових дана продају АИК банци, која је у власништву бизнисмена Миодрага Костића.

Мађарска централна банка, на пример, одузела је лиценцу Збер банци и ликвидирала је буквално за један дан. Штедише су нагрнуле да повлаче своје улоге из ове банке, а држава је гарантовала само исплату осигураних депозита. 

Хрватска је, преко Хрватске поштанске банке, која је у већинском државном власништву, 3. марта практично преузела подружницу ове руске банкe у својој земљи. На сличне потезе одлучиле су се и остале државе региона. У Босни и Херцеговини, на пример, Збер банка је подељена на два дела и оба су купиле локалне банке. У Словенији je подружницу руске банке купила НЛБ банка, у којој словеначка држава, такође, има власнички удео. 

Трговинска размена Србије и Русије

О томе колико је Русија за Србију важан спољно-трговински партнер у јавности се врло често говори. Наш извоз у ову земљу достиже скоро милијарду долара. Неки привредници који послују на овим тржиштима за сада су обуставили испоруку робе на ово тржиште. Један од разлога је и што је рубља, руска национална валута, драстично пала - од почетка ратних операција за чак 30 одсто у односу на амерички долар.

„ЏП Морган" предвиђа да ће у наредном тромесечју рубља пасти још толико. За српске извознике на руско тржиште то није добра вест, јер је наша роба сада скупља. Осим проблема са курсном листом, наши привредници који извозе на ово тржиште имају проблема и са транспортом робе, али и са наплатом.

Камиони који су ових дана били блокирани на украјинској граници углавном су стигли кући. Али нису сви. Како сазнајемо, крајем ове радне недеље још пет камиона са српском робом било је блокирано на украјинској граници.

Наш увоз из Русије је још већи од извоза (1,8 милијарди долара), показују подаци Привредне коморе Србије.

Током 2021. године Србија је руску нафту платила укупно 330 милиона долара. Нафта је ових дана додатно поскупела и цена се креће преко 110 долара за барел. За потрошаче цена је иста још неколико недеља док важи Владина уредба о замрзавању.

Ових дана, након обраћања председника Александра Вучића, на пумпама било је гужви, а понегде и несташица. Пуне робне резерве у овом случају нису деловале умирујуће на српске возаче, иако је председник изнео податке према којима Србија у резервама има нафте и гаса за два месеца.

Железара опет у трговинском рату

У нашој јавности се ређе говори да је и Украјина за нас важан спољно-трговински партнер, иако је укупна размена значајно мања у односу на ону са Русијом и достиже тек 450 милиона долара.

Ово тржиште за нас је важно јер из Украјине највише увозимо руду гвожђа (око 100 милиона долара), коју у својој производњи користи железара у Смедереву. Руду гвожђа, у нешто мањем обиму, увозимо и из Русије.

Без гвожђа нема ни челика, али изгледа да нема ни трговинског рата који може да заобиђе српску челичану. Из глобалног трговинског рата између Кине с једне стране, и Америке и Европе с друге стране, Србија је већ изашла са последицама.

Почетком 2019. године, на пример, Европа је увела квоте за увоз челика из Србије. To je утицало на смањење производње челика у Смедереву и то недвосмислено показују подаци Светске асоцијације за челик. Прве године увођења квота, производња је била тек незнатно мања него претходне 2018. године (са 1,97 на 1,92 милиона тона), међутим, следеће 2020. године производња челика пала је на 1,5 милиона тона: једним делом то је била и последица смањења економске активности, због ковида.

Заплена имовине, кретање капитала

Ових дана широм Европе замрзава се и пописује имовина руских олигарха. Британски Гардијан, на пример, израчунао је да руски олигарси у Лондону имају имовину вредну 200 милиона фунти.

Не пописују се само компаније, већ и куће и виле. Тако је као жртва трговинског рата, пала и јахта „Аморе веро" у медитеранском заливу Ла Сјота. Француске власти заплениле се је зато што је, како су саопштили „повезана са Игором Сечином", извршним директором руског нафтног гиганта Росњефт и савезником председника Русије Владимира Путина.

Са друге стране и Русија, чије су девизне резерве у иностранству замрзнуте, одговара истом мером. Брокерима је, на пример, забрањена продаја акција западних фирми.

Економиста Бранко Милановић, један од највећих светских стручњака за неједнакост, приметио је да ће глобализација, после сукоба у Украјини, окренути смер. До сада је капитал био мобилан и ишао је глобално, док су радници били локални, односно везани за земљу у којој раде. Сада, након што је пандемија већ као праксу за многа занимања увела рад од куће, радници су постали глобални, јер могу да раде од куће било где на свету. Капитал ће се, међутим, после најновијег замрзавања имовине и суспендовања уговора, повући локално.

„Ови потези свакој компанији која потиче из земље која би се у неком тренутку могла наћи на нишану Вашингтона сигнализирају да треба двапут да размисли о држању своје имовине у САД", пише Милановић.

Рубинијева прогноза

За глобалну економију, већ сада је јасно да ће 2022. година бити тешка. ММФ и Светска банка ће до пролећног заседања, које се ове године одржава у Вашингтону од 18. до 24. априла, вероватно морати да коригују своје процене раста глобалне економије за ову годину.

Пре тога, шеф америчких Федералних резерви Џером Пауел ће вероватно, како је најавио, морати да повећа камате на задуживање у доларима, како би оборио инфлацију која је на крају прошле године у Америци износила 7,5 одсто. Сукоб у Украјини додатно ће погурати цене, али и успорити привредни опоравак. Што само значи да свет може да упадне у замку стагфлације. У економији се тако описују године у којима је инфлација висока, а привредни раст низак.

Ако тако буде, онда је економиста Нуријел Рубини, познатији као Доктор Пропаст, јер је предвидео кризу из 2008. године - поново погодио. И не само то. Рубини је тврдио да ће глобалну економију криза погодити и 2020. године; иако није предвидео да ће узрок томе бити корона вирус, тврдио је да нас чека криза гора него 2008. године. Сада тврди да ће криза 2022. бити још гора од претходне.

У Езоповој причи „Дечко који је стално викао 'вук!'", само једном се догодило да вук дође по своје. Наравоученије за глобалну економију је да у Рубинијевој причи вук увек долази по своје.