Руска економија под санкцијама: Колико је ефикасна политика супституције увоза?

Западне санкције Русији, који су уведене 2014, драстично су проширене након 24. фебруара 2022. У светској историји ембарго овако великих размера никада није примењен на једну велику економију. Број различитих санкција које је Запад увео Русији вишеструко је већи од збира постојећих санкција Ирану, Сирији и Северној Кореји.

Иако обухватају широк спектар производа и услуга, ембарго је базично фокусиран на забране извоза (високотехнолошке) инвестиционе опреме, индустријских машина и компоненти, спречавање „трећих земаља" да препродају Русији (те исте) производе са Западним пореклом („секундарне санкције"), те на отежавање продаје енергената и метала од стране Москве. Ембаргом Запада је практично покривена већина робних сектора осим хране и медицинских роба, а он је допуњен санкцијама „савезника" (Јапан, Јужна Кореја, Аустралија, Тајпех, Сингапур, Нови Зеланд).

Поред тога, излазак већине западних компанија из Русије због наводног губитка репутације, те практично онемогућавање рада SWIFT-а који значајно компликује плаћања између пословних ентитета, додатно отежава пословање руским фирмама.

Повезано с тим, финансијске санкције су појачале поремећаје у ланцу снабдевања, укључујући одлуке великих бродарских и осигуравајућих компанија да обуставе услуге Русији. Према Блумбергу, испоруке у Русију су значајно опале од краја фебруара, јер су велике транспортне компаније као што су Maersk, CMA-CGM i Hapag-Lloyd обуставиле своје активности. Агенција процењује да је просечан број контејнерских бродова у руским водама мањи за 60% у односу на максимум из новембра 2021.

Оно што је за Москву можда највећи проблем је да су САД и друге земље Запада увеле забрану извоза чипова („жила куцавица" модерне економије), а да су кроз ограничење трговине технологијама направљеним помоћу софтвера америчког порекла учиниле да ова врста забране има екстериторијални домет (те нпр. полупроводник производен на Тајвану уз амерички софтвер, не може бити извезен у Русију).

Увозна супституција

Суочен са невиђеним економским притиском са потенцијално безбедносним импликацијама, Кремљ покушава да креира економску политику која ће ублажити већ значајане негативне последице по привреду земље. Будући да се чак не могу купити ни аутомобили на светском тржишту (сложенији производи, попут локомотива или авиона, такође су недоступни због тога што су највећим делом базирани на технологијама Западних земаља), увозна супституција, уз куповину потребних роба од „пријатељских земаља" намеће се као императив (наравно, уз координисане покушаје да се до делова или неопходних производа дође и ‘заобилазним путевима').

Поставља се питање какве су могућности Русије да сачува економску базу. Одговор није лако дати, посебно тек након четири или пет месеци од почетка блокаде, али извесно је да постоји простор да се пуно уради, уз истовремену спознају да је могућност земље, која чини 3% светског БДП-а и 2% популације планете, да функционише ван глобалних ланаца снадбевања ограничена. Оно што у оваквој ситуацији иде на руку Русији је управо релативно мала интегрисаност у глобалне ланце снадбевања (у 2018. удео увезених инпута у укупној употреби интермедијарних инпута у Русији износио је тек 12%), будући да је земља примарно извозник енергената и метала.

Обилни финансијски ресурси којима располаже највећи светски продавац нафте, нафтних деривата и гаса (енергетски сектор чини нешто више од половине руске индустрије) дају му простор, уз ултимативну безбедност базирану на највећем нуклеарном арсеналу на планети, да и у овако тешким условима, не поклекне. Како ће се ствар развијати у наредним годинама и дугорочно (будући да би санкције могле трајати деценијама, како указују искуства Кубе, Ирана, Северне Кореје, СССР-а) зависиће у доброј мери и од могућности других земаља, пре свега Кине, да настави убрзани развој сопствених технологија, које би потом продавала Русији. Оно што даје наду Москви су огромни ресурси, фактичка прехрамбена самодовољност, те едукована популација, посебно у базичним наукама које су повезане са иновацијама. 

Тренутно економска ситуација изгледа стабилно, али снажан пад залиха, које би се до августа могле исцрпети, указује да би се индустрија могла суочити са наглим застојом.

Чак и у области у којој је Русија веома напредна - железници, односно производњи транспортних средстава за исту - Москва се суочава са изазовима, будући да је 10 до 20% инпута страног порекла. Велики проблем су локомотиве пошто су Сименс, Талго и Алстом отишли са руског тржита. Нешто лакше ће бити произвести путничке вагоне, док ће вагони за карго представљати најлакши задатак гледајући увозну супституцију.

Чини се да је највећи проблем ауто-индустрија која запошљава 300.000 људи и где су скоро сви произвођачи обуставили испоруке и производњу у Руску Федерацију. Чак је и кинески Geely, који се склапа у белоруско-кинеској фабрици Белги, зауставио производњу у априлу због прекида у испоруци материјала и компоненти из Кине. Автоваз је три пута обуставио производњу због недостатка компоненти и резервних делова. Оно што даје наду је најава поновне производње Москвича. Наиме, Кинези би могли пунудити шасију Geely-ја, док ће добар део осталих делова и мотор бити заснован на технологијама из 1990-их (модели „Евро 2" стандарда). Иначе, домаћи инпути у ауто-индустрији су највише заступљени у производњи Ладе (нешто преко 50%).

Реално је да би произвођачи камиона (КАМАЗ, ГАЗ и Урал) за годину или две могли обновити производњу, али са технологијама са почетка 2000-их. КАМАЗ ће у потпуности прећи на руске компоненте и склопове уместо раније коришћених Cummins мотора, ЗФ мењача и Bosch опреме за гориво (нпр. код данашњег КАМАЗ-а хидраулика и мотор су увозни). Иначе, због проблема са снабдевањем компонентама, фабрици прети смањење производње за око 40%. Шверц у производњи капиларних и масовних индустрија просто није могућ у значајнијој мери јер су потребне огромне количине компоненти. За производњу путничких авиона (Сухој Џет 100, Тупољев 214, МЦ-21) ће требати најмање две године, а веома важна карика је мотор ПД-8 који је у фази финалне израде.

До сада су, због рата у Украјини и санкција, велике IT компаније, укључујући Microsoft, SAP, Oracle, IBM, напустиле руско тржиште. Руске власти предузимају мере за смањење зависности од западног софтвера и IT услуга усред све веће изолације Русије. Путин је недавно потписао декрет којим се државним органима и другим државним корисницима забрањује да користе страни софтвер на својој инфраструктури. Императив је да локални државни органи и предузећа пређу на домаћи IT како би заменили већину западних IT услуга и технологија у свом свакодневном пословању. Америчка истраживачка компанија IDC процењује да ће већ 2023. руско IT тржиште расти, без обзира на ситуацију у свету. 

Колико се може супституисати увоз? 

Позиција Русије као релативно отворене привреде, са успостављеним ланцима снабдевања све до почетка 2022, у извесном смислу је ометала имплементацију политике супституције увоза уведену већ након првих санкција Запада после анексије Крима 2014. Тако је упркос политици државе да се развијају сопствени производни капацитети, преферирана набавка углавном квалитетнијих увозних производа.

Ситуација се драматично променила крајем фебруара, када је снажни пад увоза учинио руске производе често безалтернативним. Нагло се повећао и утицај Министарства индустрије и трговине, која регулативом покушава да прилагоди руску индустријску политику новим условима. Поред осталог, држава је покренула повољне кредите за попуну обртних средстава и нове програме Фонда за индустријски развој.

Наравно, план Владе никада није био да замени увоз 100% а то је и у садашњој ситуацији неразумно, будући да постоје земље које су спремне да послују са Русијом. Како је и сам Путин нагласио: „Нема смисла узгајати банане у пластеницима".

Кремљ посматра програм увозне супституције као успех. Власт потенцира да је од јуна 2015, према веб страници „Сделано у нас" и другим изворима, у Русији реализовано више од 1709 пројеката замене увоза. Наглашава се и да је више од 20 секторских планова који су одобрени крајем 2014. испуњено тачно у параметрима који су првобитно били постављени. Потенцира се да купци имају прилично велику могућност куповине руског: регистар руских производа већ укључује око 158 хиљада артикала и расте у просеку 5-7% месечно.

Они који су скептични наводе истраживање које је објавила Централна банка Русије у априлу 2022. које показују да само 10-20% руских индустријских компанија, у зависности од бранше, у својој производњи није зависило од увоза. Студија је показала да 30-40% индустријских предузећа већ има проблема да пронађе алтернативне добављаче за своје увезене инпуте.

Највеће учешће ино-инпута имају компаније које послују у областима машиноградње, фармацеутске производње и вађења руда и камена. Најзависније од увоза су средње и високотехнолошке индустрије, попут електронике, аутомобилске индустрије, производње опреме, фармације и машинства, у којима је учешће увезених компоненти 2018. износило 26-35%.

У претходној студији Централне банке Русије из 2021. наведено је да је чак 65% предузећа у земљи зависило од увоза за своју производњу, наглашавајући ослањање земље на глобалне ланце снабдевања. Истраживања московског Института за економску политику „Гајдар" су више пута показала да више од 60% фирми каже да не може да пронађе домаће еквиваленте за робу коју увозе.

Оно што је јасно је да фактичко искључење из глобалних ланаца снабдевања доводи у питање економску будућност Русије. Чак и тамо где постоје алтернативе санкционисаним технологијама из западних земаља, њихова замена ће имати значајне трошкове и не може се брзо остварити. Кина би могла да обезбеди алтернативне технологије, али је највећи проблем претња санкцијама за робе које садрже више од 25% инпута западног порекла. Оно што већ олакшава позицију Русије јесте преусмеравање увоза западне робе кроз земље које нису санкционисале Русију (те земље пркосе западним секундарним санкцијама скривајући порекло робе). 

(Не)успешност увозне супституције након 2014. 

Русија свакако није била много изненађена потезима Вашингтона и савезника, нити јој фали искуства с обзиром да се од 1917. до 1991. земља налазила у сличној врсти блокаде, и економска политика Москве се већ од 2014. фокусирала на самодовољност у одређеним секторима.

У последњих осам година постигнут је напредак у развоју одређених домицилних индустрија, посебно у пољопривредно-прехрамбеном сектору, где су државне субвенције помогле подстичући производњу разних роба, од свињетине до пармезана (ствар ће и овде бити отежана будући да је забрањен увоз пољопривредних машина). Тако је до 2019. руски увоз меса смањен за 70% у поређењу са 2013, док је увоз воћа пао за 20%.

Ипак, иако је 2014. било предвиђено да се до 2020. увоз поврћа смањи за 70,3%, смањење је износило 27%, док је код увоза млечних производа редукција увоза била 20%, уместо планираних 30%. Генерално, охрабрује податак да је од 2011. до 2019. бруто пољопривредна производња више него удвостручена, чему је допринело и елиминисање увозне конкуренције.

Док је 2010. однос домаћих прехрамбених производа и увозних био 66:34%, 2021. је тај однос промењен на 76:24%. Ситуација на непрехрамбеном тржишту се у исто време погоршала: однос домаће робе и увоза је пао са 50:50% на 47:53%.

У сегменту одеће и обуће преовлађује увоз (90%), као и на тржишту козметике и парфимерије (70%). Чак 80% кућних апарата се увози, а главни добављачи су Кина (65%), земље ЕУ (13%) и Вијетнам (6%). Посматрано по производима, 86% малопродаје рачунара и електронике је из увоза. Увози се и 44% фрижидера и 19% машина за веш, али се, нпр, 80% телевизора на руском тржишту производи у Русији (InfoLine).

У секторима који укључују високотехнолошку опрему или знање, иако се Русија још више борила да изгради домаћу индустрију која може смислено заменити увоз, успех је био веома скроман. На пример, у индустрији полупроводника (чији се увоз удвостручио између 2007. и 2020) скоро да је немогуће репродуковати цео ланац вредности снабдевања у Русији због техничких проблема и сложености процеса.

Иако су развијени одређени високотехнолошки производи, то је често урађено коришћењем инпута из западних земаља. Додатно, анкетирање руководилаца компанија сугерише да је супституција увоза отежана одсуством или лошим квалитетом домаћих аналога. Очигледно је да ће се у Русији у наредним годинама десити нека замена увоза, али је вероватно да ће домаће замене бити лошијег квалитета, ограничене доступности и скупље (нпр. у цивилној авијацији фарови руске производње за авионе су три пута скупљи од оних направљених ван земље).

И поред напора ка супституцији увоза, удео машина и опреме у робној структури увоза се практично није променио: 2013. и 2019. износио је истих 30%, али би он вероватно растао у складу са светским трендовима делокализације производње.

Од 2013. до 2018. значајан напредак у супституцији увоза (у погледу опреме) догодио се у металуршком инжењерству - процењен је на 8,8%, док се позитивна промена, али у мањој мери, одиграла и у агрохемији и производњи опреме за грађевинарство и рударство. У међувремену, у неким другим областима, зависност од увоза је порасла, посебно у производњи разне опреме.

Еклатантна је велика зависност од увоза гледајући домаћу финалну потрошњу. На пример, у текстилној и фармацеутској индустрији, индустрији електричних машина, рачунара, електронске и електричне опреме, те моторних возила, она прелази 50%. У индустрији металних производа, папира и хемијских производима она се креће од 30% до 50%. Западне земље чине отприлике половину додате вредности у увозу, док је друга половина у већини сектора у великој мери заснована на увозу из Кине.

Ембарго директно не циља медицинску робу, али ће финансијске санкције и колапс руске куповне моћи отежати њен увоз. Чак се и фармацеутски производи домаће производње ослањају на стране инпуте и технологије које је постало тешко набавити. У 2013. удео увоза на фармацеутском тржишту Русије износио је 68%; у 2019. пао је на 50%, што је резултат одлука великих међународних фармацеутских компанија (Novartis AG, Pfizer Inc., Teva Ltd., AstraZeneca plc) да отворе производне погоне у Руској Федерацији. Ипак, Русија остаје у великој мери зависна од увоза компоненти неопходних за прављење лекова, будући да руске компаније не производе више од 15% потребних агенаса. Будући да западне фирме напуштају земљу, Индија би се могла показати од критичне важности у овој области. 

Фактор Кина 

Русија на свом тржишту треба да замени увоз из Запада, посебно високотехнолошке робе и индустријске опреме (електроника, опрема за прераду нафте, разне врсте машина алатки, машина и делова за њих). Кинеска индустрија је најдиверзификованија међу земљама које су пријатељски настројене према Руској Федерацији и потенцијално може бити извор таквих роба, а дугорочно и база за стварање сложенијих ланаца вредности. Иако потенцијално нижег квалитета, Кина може да обезбеди замене за увоз са Запада за многе производе.

Јасно је да у низу роба Москва данас практично нема алтернативу сарадњи са Пекингом. Ризик од секундарних америчких санкција против кинеских компанија треба схватити веома озбиљно јер су многе од тих фирми дубоко интегрисане у глобалну економију и ризиковале би губитак тржишта у САД или ЕУ. Дакле, испорука Русији робе која се производи у Кини по америчкој лиценци и која истовремено потпада под контролу извоза САД (нпр. електроника) нешто је што компаније из те земље углавном избегавају и поред скорашњих пет случајева наводног шверца у Русију.

Кривично и административно гоњење кинеске компанија ZTE и Huawei од стране америчких власти очигледно је имало озбиљан психолошки утицај на кинеско пословање, као и санкције америчког трезора кинеској компанији COSCO SHIPPING Tanker због наводног транспорта иранске нафте. Проблем је и то да су америчке власти научиле да прилично ефикасно откривају посредничке шеме снабдевања преко трећих земаља.

Ипак, контрола извоза страних земаља не важи за ону робу коју Кина производи по сопственој технологији, а оваквих производа је све више. Поред тога, Пекинг активно модернизују своје законодавство које има за циљ да заштити кинеске фирме од западних санкција. Финансијске санкције вероватно неће утицати на руска и кинеска предузећа у случају да се трансакције обављају у јуанима.

Додатно, Русији су потребна тржишта за свој извоз, будући да је истиснута са тржишта ЕУ и САД. Међу кључним ставкама су нафта, угаљ, производи црне металургије, а дугорочно - гас и софистициранији производи. Иако је мало вероватно да ће Кина преузети цео обим ослобођеног извоза, њено тржиште ће играти кључну улогу. Москви је потребан и ефикасан механизам за обављање финансијских трансакција са иностраним партнерима - нешто што Пекинг уз извесне напоре може понудити. 

Против тоталног протекционизма 

Извесно је да супституција увоза изнуђена политика и да ће то допринети да постојећи неповољан профил руског извоза, са великим фокусом на енергију и сировине, буде одржан. Повезано с тим, стагнација или пак средњорочно смањење руског БДП-а није искључено. Међутим, алтернативе тешко да постоје.

Руски институт ВЕБ.РФ је у недавном извештају дао план државне подршке домаћој индустрији у контексту западних санкција. Уместо тоталног протекционизма, предлажу се три путање супституције увоза: замена западних добављача онима из „пријатељских земаља", стварање посредничких ланаца за критичан увоз из „непријатељских земаља" и спровођење приоритета при супституцији увоза, које би утврдиле развојне институције и комисија при Влади Русије. Нова политика би се финансирала из Фонда националног богатства, са последичним растом јавног дуга. У првој етапи потребно је обезбедити финансијску стабилност водећих предузећа и обновити логистику извоза и увоза, у другој обезбедити супституцију увоза у критичним сегментима, а у трећој научно-технолошке основе у приоритетним областима развоја (пре свега, вештачка интелигенција, квантне технологије, микроелектроника, роботика, нови материјали).

Пошто је Русија прешла границу која раздваја „обични" ревизионизам од директног војно-политичког изазова западним земљама, она је свесно изашла изван западноцентричног глобализационог оквира. Само је Минск у потпуности стао на страну Москве, а остале незападне земље показале су одређени степен уздржаности. Ипак, већина од ових држава је одолела притисцима САД и ЕУ и одлучила да се отворено не придружи санкцијама Русији. То је велики успех Москве и резултат њених напора да конструише глобални незападни идентитет (и наратив) претходних година. Пријатно изненађење за Русију су биле Саудијска Арабија, УАЕ, док је неочекивано конструктиван однос Индије од највећег значаја за Москву.

Чињеница да ће Русија сада многе своје спољноекономске трансакције обављати не директно, већ преко других незападних земаља, сасвим је реалан средњорочни сценарио. Страх од потпадања под секундарне санкције спречиће многе земље да се ангажују чак и у дозвољеним трансакцијама. Та тзв. прекомерна усклађеност - одбијање да се бави санкционисаним јурисдикцијама чак и када нису у супротности са режимима рестриктивних мера - појавила се и у западним и у источним пословним круговима.

То доводи до парадокса у односима са земљама пријатељским Русији. Њихове владе се не придржавају западних санкција, али се њихове велике корпорације присутне на тржиштима САД или ЕУ углавном придржавају рестриктивних мера које су тамо на снази.

Ипак, кинеске и остале компаније ће временом све више радити са Русијом продавајући јој производе у којима нема критичног удела западних компоненти. Таква мотивација ће се драматично повећати како се сада осмишљавају трансакције у јуанима и рубљама, које могу заобићи SWIFT. Додатно, за тзв. „тампон тржишта", Русија под санкцијама ће бити искушење за висок профит коме је тешко одолети.

Оно што се већ може видети јесте конкуренција између потенцијалних „тампон тржишта" за Русију - између Пакистана и Индије, Индије и Кине, земаља Залива и Турске, Турске и Јерменије, Казахстана и Узбекистана. Поред тога, оно што може користити Русији је специфична експертиза Ирана у финансијским, управљачким, институционалним, логистичким и другим областима које је стекао провевши године под санкцијама.

Док Кисинџер потенцира опасност глобализације без Русије, како у економском тако и у војно-политичком смислу, јер би Москва представљала сталну претњу миру у будућности, његов став је у дисонантности са гледиштем које преовлађује на Западу који жели победу по сваку цену и искључење Русије из глобализације. С друге стране, подривање поверења у долар и неповредивост приватне својине странаца у западним земљама ће подстаћи јачање независности великих незападних земаља, и могло би постати једна од главних дугорочних последица актуелног сукоба.

У условима ограничења, у Русији ће се појавити сопствена производња - међутим, домаће замене неће моћи да покрију сву потражњу, а могу бити и скупље и лошијег квалитета. Проналажење алтернативних производа на другим тржиштима неће бити лако, јер чак и „радионица света" - Кина - не може за кратко време да попуни „рупе" на руском тржишту настале повлачењем западних фирми, чак и тамо где има сопствену производњу.