Колико кошта 9 нових стадиона у Србији и чему ће да служе: Сурчин, Лесковац, Зајечар, Лозница, стадионска грозница

У дану кад је репрезентација Србије на Мундијалу играла прву утакмицу против Бразила, пуне трибине нису биле само на стадиону „Лусаил" у Катару, већ и у амфитеатру Економског факултета у Београду. Кад су са видео пројектора почели да одјекују први тактови српске химне, студенти и професори, неки од њих обучени у боје српске репрезентације и огрнути српском заставом, устали су и углас певали „Боже правде".

Исто вече, а био је 24. новембар, министар финансија Синиша Мали за репрезентацију је навијао из Париза. 

„Заједно са Луком, мојим шефом кабинета, навијам за Србију! Напред Орлови", написао је министар финансија на Инстаграму.

Само недељу дана пре почетка Светског првенства у фудбалу, селектор српских финансија, скројио је план за буџетску утакмицу која ће се играти следеће године. У предлогу буџета за 2023. годину планирао је изградњу Националног стадиона у Сурчину, који ће, за сада, заједно са пратећом инфраструктуром коштати - 540 милиона евра. За тај пројекат Синиша Мали планирао је и да се држава задужи. И то 190 милиона евра за пратећу инфраструктуру и још 350 милиона евра за стадион.  

Стадион, и Бог те видео

Навијачи на Економском факултету то вече су и то коментарисали. Занимљиво је како студенти имају различито мишљење о томе треба ли Србији спортска инфраструктура. А готово сви релевантни ставови око изградње стадиона чули су се на Економском факултету у време када је репрезентација Бразила Србију победила са 2:0.

Тако Вељко Петровић, студент, за Око магазин каже да грађење стадиона може бити пример фискалне политике, која се у економској теорији може сматрати начином да се у рецесији поспеши економија.

„На средњи рок то има оправдање. Али на дуги рок мора да се види колико је то рентабилно, где ће новац од карата да иде и да ли ће још новца у будућности бити потребно. Тако да, као и све у економији, има аргумената и за и против", каже Вељко Петровић.

Аргументе „за" дала је студенткиња Дуња Смиљанић, која је то вече, такође, у амфитеатру на Економском факултету гледала утакмицу. Убеђена је да Србији треба стадион као „национално обележје".

Њен колега Марко Марјановић, био је против. Каже да има толико битнијих ствари да се уради у држави од спортске инфраструктуре. Али ипак додао: „То мало зависи и од овог Мундијала". 

А од Србије на Мундијалу одавно више ништа не зависи. Након што је 9. децембра буџет за 2023. годину усвојен у Скупштини, изградња националног стадиона је, бар из угла фискалне политике, неупитна.

Али, Србија се по том питању дели баш као и ставови студената коју су то вече на Економском факултету гледали утакмицу наше репрезентације.

Међу онима који за стадион навијају је и спортски новинар и аутор књиге Монтевидео, Бог те видео Владимир Станковић. Он каже да изградњу стадиона не би требало повезивати са резултатом на Мундијалу.

„Национални стадион нам свакако треба, јер га немамо. Многе земље имају националне стадионе. Зна се да репрезентација тамо игра, тако да  немам ништа против", каже Станковић. 

Са друге стране, спортски новинар у листу Ало Милош Топаловић Маратонац подсећа да многе земље, као што је Хрватска, на пример, немају националне стадионе.

„Ти стадиони функционишу само у Лондону и у Варшави. Стадион у Варшави је у центру града, има подземну гаражу која се наплаћује. У Сурчину, ко жив ко мртав. Како отићи до тог стадиона, велико је питање. Шта, чекаће људи на Зеленом венцу неки аутобус 596? Смешно", каже Топаловић. 

Трошкови и биланси

А шта кажу они који анализирају буџет?

Фискални савет у анализи државне касе за 2023. годину касе пише да пројекте из спорта не би требало аутоматски избацити са листе приоритета. Међутим, није објављена сва документација, која би потврдила да је реч о пројекту који је економски друштвено исплатив на дуги рок, кажу у Фискалном савету.

Владимир Вучковић, бивши члан Фискалног савета и предавач на Мокрогорској школи, каже да економски гледано, то јесу велики издаци, који су већ на папиру огромни.

„Увек код таквих пројеката треба гледати шта још може да се уради тим парама. Да ли постоје неке прече потребе и већи приоритети за друштво. Укупан трошак може само да се наслути. Пошто је и у озбиљнијим, одговорнијим, прецизнијим државама, он био вишеструко већи него што се мислило", каже Вучковић.

То се показује на примеру изградње „Вемблија" у Енглеској, где је буџет је био око 450 милиона евра, а финални трошкови достигли су 900 милиона евра. Трошкови за „Пушкаш стадион" у Будимпешти, који су били пројективан на 350 милиона, на крају су били виши од 600 милиона евра.

Идеја за изградњу националног стадиона родила се после утакмице Србија-Албанија у квалификацијама за Еуро 2016. године, у којој је наша репрезентација победила са 2:0. Александар Вучић, тада премијер, најавио је изградњу националног стадиона.

Трошак изградње се у то време процењивао на 150 милиона евра. Ребалансом за 2021. већ се цена попела на 250 милиона евра.

У буџету за 2022. у планском делу државне касе видело се да да ће стадион коштати 417 милиона евра. У буџету за 2023. годину, са пратећом инфраструктуром, цена је већ достигла 540 милиона евра. То је нешто мало мање од један одсто бруто домаћег производа (БДП), односно свега што грађани и привреда створе за годину дана.

Али, то није све. Јер Београд није једини град који ће добити велики стадион. 

Стадиони за Дубочицу, Тимок и Лозницу

Преко некадашње Канцеларије за управљање јавним улагањима буџетирано је скоро 80 милиона евра за изградњу три локална стадиона. План је да сва три буду готова следеће године. Изражено у динарима, стадион у Лесковцу кошта 2,46 милијарди динара и он је најјефтинији. Стадион у Зајечару је нешто скупљи - 3,38 милијарди динара. У Лозници је најскупљи - 3,6 милијарди динара.

Они који воле фудбал и за фудбал живе, наравно, верују да је ова инвестиција оправдана.

Слободан Стојиљковић Дале, ветеран ФК „Дубочица" из Лесковца, док са трибина гледа стадион у настајању, радове коментарише следећим речима: „Ово је фантазија што се направило за будуће звезде."

Капитен ФК „Лозница" Драгиша Комарчевић на стадион је пред камере Око магазина дошао с фудбалском лоптом. „Очекујем да ће у априлу овде бити 8.000 навијача на стадиону и да ће свако од нас, ко буде изашао на терен, то памтити док је жив", каже.

Голман ФК „Тимок" Александар Јовановић каже да фудбал тренира од кад зна за себе: „Ово је мој клуб, мој град и јако сам срећан зато што ће ово бити мој стадион".

Ови стадиони граде се по ФИФА и УЕФА стандардима. Међутим, иако се у овдашњој јавности врло често спомињало како ФИФА и УЕФА учествују у изградњи ових стадиона, то заправо није тако. У новооснованом Министарству за јавна улагања за Око магазин кажу да се радови у потпуности финансирају из буџета Републике Србије.

„Пројектовање сва три стадиона јесте рађено тако да задовољи највише УЕФА стандарде категорије четири, али ни ФИФА ни УЕФА не учествују у финансирању ових пројеката", наводе у одговору.

Ипак, ниједан фудбалски клуб из ова три града не игра у Супер лиги, најјачој српској фудбалској лиги. ФК „Лозница" игра у рангу испод - у првој лиги, „Дубочица" из Лесковца и „Тимок" из Зајечара играју - Српску лигу.

„Праве се стадиони у градовима за клубове који ове године неће прећи у виши ранг, дај боже и да не испадну", каже Милош Топаловић Маратонац. „А да би ушли у виши ранг њима не треба стадион, њима треба 10 играча са стране. Дакле, озбиљно улагање. Стадион сам по себи не значи ништа", каже Топаловић.

С друге стране, Милорад Вучковић, председник ФК „Тимок", каже да је спортска инфраструктура важна за успех у фудбалу и на републичком нивоу.

Очекивало се да ће успех репрезентације у Катару да погура и фудбалски ентузијазам у целој земљи, па и у овим клубовима. Али шта после Катара?

Градоначелника Зајечара Бошка Ничића питали смо осећа ли се мало као селектор српске репрезентације Драган Стојковић Пикси, јер ако се изградња националног стадиона оспорава због пласмана наше репрезентације на Мундијалу, може ли се по тој истој логици оспоравати и то што се стадиони граде за трећелигаше.

„Волео бих да се осећам као Пикси, не видим зашто би се он лоше осећао", одговара Ничић. „Ми морамо да створимо амбијент, да имамо клубове за нашу децу, а то се ствара пре свега изградњом спортских стадиона. То су радили Италијани, погледајте колико мањих градова од Зајечара има стадионе, зато и јесу спортска велесила."

И новинар Владимир Станковић, иначе рођени Зајечарац, који тренутно пише монографију о фудбалу у граду на Тимоку, сматра да ће се, на дужи рок, све то можда вратити.

Јелена Бранковић, менаџер пројекта из компаније „Конкорд вест", која и гради стадион у Зајечар, каже и да ће столице на трибинама бити у боји Тимока - плаве.  

Али, хоће ли око 30 милиона евра, колико кошта изградња стадиона „Краљевица" у Зајечару, бити завршни рачун? Или ће пословање овог стадиона морати да се дотира и из локалне и из републичке касе?

Владимир Вучковић каже да би много већа штета могла да настане уколико буде потребан додатни буџетски новац за стадионе.

Јавна предузећа за управу стадионима

Како је најављено, стадионима ће управљати ново јавно предузеће које ће бити основано. Али, како кажу у Министарству за јавна улагања, „тренутно су у припреми пројекти изградње пет стадиона који су такође пројектовани према УЕФА стандардима категорије четири. И то у Крагујевцу, Краљеву, Нишу, Суботици и Кикинди". Ако један локални стадион у Србији у просеку кошта око 25 милиона евра, значи ли то да ће додатних пет стадиона Србију коштати и додатних 125 милиона евра?

Одговор на то питање још није познат, али оно што се зна јесте да ће бити основано и ново јавно предузеће које ће управљати стадионима.

Градоначелник Зајечара каже да је изванредна идеја да република, која је финансирала изградњу стадиона, њима и управља.

То је изванредна идеја за представнике локалних самоуправа, јер се пословање неће дотирати из општинских каса, али шта ако се дотације буду исплаћивале из републичког буџета, питали смо Бошка Ничића.

„Па шта? То су све наша деца. Сви треба да финансирамо спорт!", одговара градоначелник Зајечара. 

Иначе, годишњи буџет града Зајечара износи 1,99 милијарди динара. То значи да кад би град сам финансирао стадион, за његову изградњу морао би да потроши скоро један и по годишњи буџет и да без републичког новца град никад не би могао сам да изгради стадиону.

„По оној народној 'хлеба и игара', ми се сада више ослањамо на игре него на хлеб", реплицира Владимир Вучковић, „јер су водоводи, канализације, системи градског превоза, грејања, опште комуналне инфраструктуре у катастрофалном стању."

Бошко Ничић пак каже да је преко програма „Чиста Србија" исто новца колико и за стадионе (око 26 милиона евра) планирано за канализациону инфраструктуру и два постројења за пречишћавање отпадних вода. 

Пуњење буџета и стадиона

Хоће ли, ипак, бити и хлеба од игара? Хоће ли од стадиона ови градови моћи нешто и да зараде? Може ли фудбалска лопта осим мреже да напуни и локални буџет?

Новинар Милош Топаловић Маратонац каже да од локалног фудбала нема профита. „Јер, на утакмицама које играју ови клубови дај боже да се окупи 1.000 до 2.000 људи", додаје. „Значи, од продаје улазница нема шансе. Ту ће морати да ради пуно људи који ће стадион морати да одржавају, што кошта. Једини начин да стадион буде профитабилан јесте да буде мултифункционалан, да се на њему одржавају и концерти, али и да има пословни простор и локале", каже Топаловић. 

Милорад Вучковић, председник ФК „Тимок", са друге стране каже да ће све то постојати и на стадиону „Краљевица".

„Не заборавите да је Бугарска 12 километара одавде, да Србија сада игра квалификације са Бугарском могли бисмо овде да играмо утакмицу", каже Вучковић.

Ако ће стадион „Краљевица" у Зајечару имати више од 8.000 места, а Зајечар има око 50.000 становника, хоће ли имати ко да гледа фудбал који се ту буде играо?

Владимир Вучковић каже да би требало да будемо Јужна Америка или западна Енглеска па да поверујемо да ће ти стадиони бити пуни, односно да се надамо да ће сви грађани који су у стању да дођу на утакмицу - на стадион и доћи.

Они који у Зајечару воле фудбал, кажу да се то не доводи у питање. Голман ФК „Тимок", Алаксандар Јовановић је један од њих. Он верује да ће стадион бити пун, јер је Зајечар, како каже, фудбалски град. Градоначелник Бошко Ничић. објашњава да ће то бити стадион целе Тимочке крајине која има око 200.000 становника. „Пут од Неготина до Зајечара је као писта, стиже се за 20 минута", додаје Ничић. 

Међутим, неки су изненађени избором локација за изградњу ових стадиона. Познаваоци локалног фудбала кажу да се бољи фудбал игра у неким другим градовима у Србији, тако да новинар Милош Топаловић Маратонац верује да је реч о политичкој одлуци.

„Не може баш свака од 160 локалних самоуправа да добије овакав стадион", каже Бошко Ничић. „Мора да се одреде центри. И Ужице и Краљево и Чачак треба да добију стадион. Зајечар, на пример, вапи за обилазницом, а Чачак је обилазницу добио. Ми смо добили стадион. То је балансирана ствар. Та врста сујете не би смела да постоји. Ми живимо у истој држави. Сад смо ми добили стадион, после ће неко други." 

Селекција приоритета

Питање је, ипак, како и на ком конкурсу је Зајечар добио стадион? Фискални савет каже да би систем селекције инфраструктурних пројеката, па и стадиона, требало учинити транспарентнијим. Наиме, према Уредби о управљању капиталним пројектима, мора да се уради студија оправданости и изводљивости, са анализом трошкова и користи. Али, мора и да се објави.

Економиста Владимир Вучковић каже да би можда и отпор таквим пројектима био мањи ако би се јавно предочили резултати такве студије.

А може ли, ипак, за локалне средине фудбал да буде нешто више, а не само бруто и нето? Може ли око фудбалске лопте на локалу да се заврти и локални живот? Ако се Србија празни, ако становници из унутрашњости иду за Београд, хоће ли због фудбала неки ипак остати код куће?

„Не баш", одговара Владимир Вучковић. „Држава треба да направи неку инфраструктуру и онда пусти да се економски и друштвени живот развије. Сигурно су путеви, телекомуникациона и комунална инфраструктура несумњиво бољи начин да се људи повежу и да се створи неки подстицај код сваког појединца да нешто ради и да се нечим бави", каже Владимир Вучковић.

„Потпуно је јасно да нигде у свету спорт није само бруто и нето", одговара Бошко Ничић. „Он је важан због здравља људи, зато што децу склања са улица, али и повезује људе, додаје. Чак и међудржавна сарадња почиње од спорта и културе", каже градоначелник Зајечара. 

Капитен ФК „Лозница" Драгиша Комарчевић каже да се фудбал игра срцем. „Али не може се само живети од љубави, мора се гледати и неки профит. Кад дођете на стадион и заборавите све, сигурно да вам је на првом месту љубав", закључује Комарчевић који сања дан да под светлима рефлектора стадиона у Лозници у априлу пред 8.000 људи одигра прву утакмицу. 

А колико на тржишту вреде они фудбалери који су под светлима рефлектора стадиона „Лусаил" у Катару играли и изгубили утакмицу против Бразила?

Просечан српски репрезентативац, као, на пример, Филип Костић, на тржишту тренутно кошта колико и изградња једног стадиона на локалу - 25 милиона евра.

И Крагујевац, родни град Филипа Костића, ускоро би требало да добије нови стадион. И то, по речима председника Александра Вучића, најлепши од свих?

Хоће ли Србија, због нових стадиона добити макар још једног Филипа Костића?