Кинеска економија у ребалансу глобалне моћи: Пројекције раста и последице

Да ће после скромних 2,7% у 2022. раст кинеске привреде у 2023. бити удвостручен, или можда и утростручен, слажу се скоро сви економски посматрачи. С друге стране, привреде два највећа конкурента: САД или ЕУ ће бити у стагнацији.

Иако једна година не може имати критичну важност за светски економски и политички поредак, чини се ће снажан очекивани раст Кине, уз све успешније активно прилагођавање њеног високотехнолошког сектора на прецизно циљане санкције Беле куће, додатно побољшати позицију Пекинга на глобалној сцени. Томе иде на руку и успех кинеског руководства да ублажи интензивиране напоре Вашингтона да се ЕУ економско-технолошки удаљи од Пекинга, што је помогнуто наизглед амбивалентним и свакако вештим ставом руководства Кине према сукобу у Украјини.

Наиме, чини се да Кина успева да спречи да сукоб у Украјини погорша њене односе са водећим европским привредама, а да истовремено - не пристајући да изолује Москву - спречи једини негативан исход за себе у погледу судбине Русије: колапс режима у Кремљу и његову смену руководством који би скоро неизбежно заузело прозападни курс.

Конфликт са САД, који се већ одавно чини неизбежним, Пекинг покушава да својим стрпљивим позиционирањем одложи што је више могуће, чекајући да дивиденде деценијама вишеструко бржег економског раста у односу на главног ривала коначно буду такве да или одврате Белу кућу од containment-а (сузбијања) или ту политику учине што је могуће више неделотворном.  

Промене економске агенде 

Чини се да од краја 2022. долази до фундаменталног ресета у економској и делимично спољној политици Кине: државно руководство активно ради на побољшавању дипломатских односа са кључним привредним партнерима и подстицању успорене економије, уз стабилизацију тржишта некретнина и консолидацију фискуса многих регионалних влада.

Живу Чен, један од водећих кинеских економиста, очекује да ће у 2023. владин таргетирани раст бити 6% или 7% - много више од оног што је пројектовао ММФ (4,4%) или Светска банка (4,3%). CreditSights у наредних 12 месеци очекује драматичан раст, са потрошњом као његовим главним генератором, поред осталог и услед заостале штедње коју су кинеска домаћинства акумулирала у последње три године. На почетку године неколико глобалних инвестиционих кућа је већ побољшало прогнозе раста за Кину за 2023. са 4% на знатно изнад 5% (нпр. Morgan Stanley је подигао процену повећања БДП-а са 4,8% на 5,7%).

Најоптимистичнији су ипак инвеститори базирани у Хонг Конгу, који, услед коначног напуштања „нулте толеранције ковида“, очекују „експлозивни налет раста“ у распону од 7-8%. Основна претпоставка за такав сценарио је уверење да, супротно западном наративу, Си Ђинпинг неће појачавати контролу над економијом и сузбијати приватни сектор, већ управо супротно.

Овоме у прилог, поред осталог, говори то да је Ли Ћијанг, донедавни шеф Комунистичке партије Шангаја, постао „број два“ (премијер). Ли је иначе отворио ново СТАР тржиште Шангајске берзе и помогао Илону Маску да изгради „Тесла Гигафабрику“ у рекордном року током свог мандата у Шангају. Његово именовање показује Сијеву посвећеност привреди оријентисаној на раст вођен високом технологијом и потрошњом.

На економску либерализацију указује и одлука Народне банке Кине да крене са промовисањем „здравог“ развоја интернет платформи. Додатно, Народна банка Кине је објавила да ће учинити све што је потребно да пружи подршку монетарној политици ради „оздрављења“ тржишта некретнина, те подстицања укупног раста потрошње и инвестиција. Будући да је након врхунца од 2,8% на годишњем нивоу у септембру 2022. инфлација пала на скромних 1,6% у новембру (што је пет пута ниже од нивоа у еврозони или САД), јасно је да постоји довољно простора за монетарну експанзију, односно појефтињење кредита. Убрзавању економског раста ће допринети и јефтинија енергија будући да је Кина своје резерве напунила јефтином руском нафтом.

У првом тромесечју 2023. резултати неће бити импресивни, али би у другом кварталу могло доћи до економског побољшања убрзаним темпом. Сектор некретнина, главни покретач раста БДП-а у последње две деценије, и потрошња становништва две су кључне области. Већ је представљено 16 мера подршке тржишту некретнина, док су државне банке обећале око 256 милијарди долара потенцијалних кредита одређеним инвеститорима.

Подстицање потрошње се убрзава, а замах ће потећи од високих банковних биланса домаћинстава који су порасли за 42%, или за 4.800 милијарди од почетка 2020. (износ сличан БДП-у Француске). Охрабрује да инвеститори већ виде кинеску економију на путу опоравка а хонгконшки индекс Ханг Сенг, мерач сентимента економије Кине, снажно се опоравио након пада у октобру 2022. На очекивање снажнијег раста показује и скок берзанских цена водећих кинеских компанија у области високих технологија (Аlibaba, Tencent). 

Дипломатска офанзива Пекинга 

Из дипломатске перспективе, главни циљ Кине је да побољша односе са европским силама (нарушене имплицитном подршком Пекинга Москви у рату у Украјини). Важне земље ЕУ се иначе противе „decoupling-у“, чиме означавају јасну разлику у односу на Вашингтон. Пекинг покушава да покаже Бриселу да руководство земље није било свесно намере Москве да покрене рат. Циљ је јасан – смањити дипломатску изолованост и спречити да се ЕУ још више приближи САД.

Кинеско руководство улаже огромне напоре да допре до кључних европских држава – Немачке, Француске, Италије и Шпаније – као и до азијских савезника САД, као што су Јапан и Јужна Кореја, те америчких партнера као што је Вијетнам. Кључно је одржавање економско-технолошке сарадње са ЕУ, која је највећи трговински партнер Кине, односно са неколико водећих европских компанија које спадају међу највеће стране инвеститоре у Кини.

Чини се да жеља Кине за дипломатским ресетовањем односа са ЕУ даје значајне резултате, а посете Пекингу од стране немачког канцелара (Олафа Шолца), председника Европског савета (Шарла Мишела), те оне које би требало да уследе почетком ове године (Емануел Макрон и Ђорђа Мелони) указују на то. Макрон ће вероватно пратити Шолца у изражавању противљења „decoupling-у“ од Кине. Кина ће покушати да искористи Макронове „амбиције стратешке аутономије“ да спречи Белу кућу да је изолује.

Нада да Кина може помоћи да се Москва обузда од употребе нуклеарног оружја снажан је мотиватор у европским престоницама. Додатно, Пекинг покушава да се позиционира не само као потенцијални миротворац, већ и као вољна страна у свим послератним напорима за обнову Украјине.

И ван ЕУ, напори Пекинга за ширење свог утицаја су узели маха. С тим у вези, чини се да се неки вид Pax Sinice већ формира на Блиском истоку, са Пекингом који не жели да дозволи да савезници попут Ирана ометају тај тренд. Додатно, како тврди амерички амбасадор у НАТО, постоје јаке индиције да Кина и Русија деле обавештајне податке и стратегије за „подривање“ НАТО-а, између осталог, у домену сајбер безбедности и снабдевању енергијом. 

Полуге глобалне моћи 

Док Бела кућа покушава да убеди многе државе да смање своју зависност од Кине, трговинске везе између друге светске привреде и остатка Азије се продубљују како економије расту и компаније преобликују своје ланце снабдевања. Иза овог тренда су економски разлози који везују мање економије за веће, као и доминантна улога Кине као добављача приступачне робе потребне тим земљама (аутомобили, машине). У том контексту, индикативно је да чак и смартфон произведен у Индији или Вијетнаму захтева највећи део делова из Кине.

Кина брзо напредује у основним наукама, посебно онима чији патенти могу да се комерцијализују. Док су 2017, по први пут, кинески научници објавили више научних радова него амерички, две године касније научници из те земље објавили су и највећи део међу 1% најцитиранијих „working papers-a“ у свету, што би требало би да представља горњи ешалон висококвалитетне науке. У 2022. кинески истраживачи објавили су три пута више радова о вештачкој интелигенцији (AI) него америчке колеге, док је у првих 1% најцитиранијих истраживања о AI било двоструко више кинеских него америчких „working papers-а“. Слични обрасци се могу видети и у другим области: Кина води у првих 1% најцитиранијих радова из нанонауке, хемије, транспорта. Кинески универзитети сада производе највећи број инжењерских доктора наука у свету.

Чини се да Кина више није имитатор или произвођач науке ниског квалитета, већ научна сила у рангу са САД и Европом, и по количини и по квалитету. Тај успех се може приписати деценијској политици владе да се буде на врху у науци и технологији. С тим повезано, у протекле три деценије Кина је уложила средства у развој домаћих истраживачких капацитета, послала је огроман број студената и истраживача у иностранство (од 2000. чак њих 5,2 милиона, од који је већина студирала инжењерство, физику, математику), подстакла кинеска предузећа да пређу на производњу високотехнолошких производа.

Драстично унапређење научних капацитета Кине довело до забринутости у Вашингтону да ће кинеска научна надмоћ променити глобални однос снага. Последично, америчка влада је предузела кораке да успори раст Кине, а недавни закон којим се ограничава извоз чипова у Кину само је једна од мера у том смеру. 

Индустрија полупроводника 

У покушају да ограничи технолошки успон Кине и њен успон ка позицији респектабилног изазивача хегемонистичке улоге САД, у октобру 2022. Вашингтон је увео низ широких ограничења којим се забрањује америчким компанијама да извозе технологију за производњу чипова мањих од 14 или 16 нанометара. Ово је отежало посао водећем кинеском произвођачу, SMIC, да ухвати корак са напредним конкурентским корпорацијама, попут тајванског TSMC-а. Сједињене Државе су почеле да таргетирају и потенцијалне „чип-звезде“ у Кини са новим ограничењима, како би се „затвориле рупе“ преостале након широких лимита уведених октобра 2022.

Иначе, све је почело са „Хуавејом“ који је блокиран већ 2019, а од тада је Вашингтон на листу забрана додао многе кинеске технолошке фирме, укључујући компаније за надзор, производњу чипова, програмере дронова, произвођаче паметних телефона и институте за које се сумња да сарађују са кинеском армијом.

Међутим, изгледа да су резултати незадовољавајући. „Хуа Хонг“, релативно мала компанија која је, чини се, експресно добила снажну финансијску инјекцију, усвојила је другачију стратегију оптимизације својих производних техника за зреле „чворове“ или генерације својих мање минијатуризованих чипова како би максимизирала перформансе и поузданост својих производа, који су нашли широку употребу у 5Г телекомуникационој опреми, Internet of Things, тржиштима електричних возила.

Врло брзо, кинески произвођачи опреме су почели у знатно већој мери да замењују увезену опрему производима „Хуа Хонга“, док је иста компанија такође локализовала своје добављаче у областима као што су опрема и материјали, уз то дајући домаћим купцима приоритет. Чини се да „Хуа Хонг“ даје нову наду Кини са старом технологијом чипова, а управо су америчка ограничења и чежња Пекинга за самодовољношћу у чиповима гурнули ову фирму у центар пажње.

Како тврди Пол Шаре, америчко увођење свеобухватне контроле извоза полупроводника у Кину је грешка и генерално ће имати негативан утицај на америчку безбедност. На тај начин Вашингтон се одриче своје дугорочне полуге над развојем кинеске вештачке интелигенције, што ће поспешити напоре Пекинга на путу ка независности у индустрији полупроводника. Последично „раздвајање“ технолошких веза између САД и Кине неће осигурати интересе САД у дугорочној конкуренцији. Шаре сматра да је бољи приступ био да се Кина задржи зависном од америчке технологије, дајући САД могућност да ускрате Кини приступ кључним технологијама када је то потребно.

Ваља поменути и процват кријумчарења, који сугерише да ће америчке забране закомпликовати, али не и зауставити проток технологије, истовремено повећавајући цене за све. Индикативно је да је гранична служба лоцирана између Макаоа и континенталне Кине недавно пресрела жену која је маскирајући се као трудна носила 202 процесора и девет паметних телефона.

Оно што смањује ефективност америчких забрана јесте масовно повећање употребе чипова старијих технологија. Наиме, SMIC појачава производњу полупроводника са технологијом старом више него деценију, која је кључна за ланце снабдевања у многим индустријама. Тако је Кина, која је 2020. имала 9% глобалног тржишта чипова, преплавила тржиште јефтинијим производима, пре свега у области соларних панела и 5Г телеком опремом, и то уграђеним чиповима старије генерације - 28 и више нанометара - што је велики део „универзума“ чипова који се користи још од 2011, посебно у аутомобилској индустрији, оружју и у категорији уређаја за Internet of Things. 

Оно што отежава ситуацију за САД је и то што SMIC (и други произвођачи чипова у Кини) већ користе владине субвенције за продају и посебно извоз чипова старије технологије по ниској цени. Већ је евидентно снажно повећање броја нових фабрика полупроводника широм Кине, што ће већ од почетка 2024, а посебно 2027. драматично повећати понуду чипова драстично смањујући њихове цене.

Назире се и додатни проблем за западне фабрике полупроводника. Наиме, након снажног раста, са вишегодишњих најнижих вредности почетком октобра акције водећег произвођача опреме за чипове холандског ASML-а (чије машине за производњу микрочипова користе водећи светски произвођачи: TSCM, Intel, Samsung) поново падају.

Разлог је то што је „Хуавеј“ у Кини поднео захтев за патент на исту врсту напредне опреме за производњу чипова на које ASML има монопол (опрема за екстремну ултраљубичасту – EUV – литографију). То извесно повећава изгледе да ће „Хуавеј“, снажним напретком у минијатуризацији успети да сам креира неке од најмањих и најмоћнијих микрочипова, што би омогућило Пекингу да заобиђе санкције Запада.

Ипак, то се неће десити тако брзо, али је – супротно мишљењу инсајдера у овој индустрији и технолошким истраживачима и аналитичарима са Волстрита који су веровали да је предност ASML-а практично недостижна – „Хуавеј“  на „добром путу“. 

Разлози за забринутост 

И поред свих достигнућа, покушај Кине да технолошки парира Западу наилази на многе баријере. Наиме, економска и технолошка бифуркација, односно decoupling, реална је опасност за модел развоја Кине као „радионице света“. На пример, постоје јасни знаци да европски и амерички произвођачи аутомобила усаглашеним напором покушавају да смање своје ослањање на кинеску мрежу произвођача компоненти (која је драматично нарасла у протеклих 20 година).

Велико преиспитивање логистичких операција изазвано је кинеском политиком „нултог ковида“, али и дугорочном забринутошћу због већег политичког раздвајања у случају слома односа Кине са Западом (слично као са Русијом), што би могло угрозити трговину. Иако већина међународних група неће у потпуности напустити кинеско тржиште због његове величине, очекује се да ће извоз компоненти из те земље у фабрике широм света временом опадати.

Циљ страних произвођача је да производе делове и аутомобиле унутар Кине искључиво за употребу у тој земљи. Ипак, промена ланца снабдевања ће потрајати јер произвођачи аутомобила ретко мењају изворе компоненти до краја животног века возила (око седам година), а то би се такође могло показати скупим за индустрију која већ послује са ниским маржама.

Иако је Кина последњих година постигла лидерство у свим областима финансијске технологије, посебно у погледу мобилног плаћања, дигиталних зајмова, развоја суверене дигиталне валуте, она је још увек деценијама далеко од главног циља – креирања глобалне валуте. Истина, и ту се ствари померају, а промоцији јуана помогао је рат у Украјини, будући да је Русија де факто увела (петро) јуан у трговину нафтом. Очекује се и да многе азијске земље „преиспитају своје трговачке обичаје“, док ће државе на „Путу свиле“, које користе кредите и имају послове са компанијама из Кине, такође све више користи кинеску монету.

Важно је нагласити да се погоршање односа две водеће светске привреде, односно глобална подела на конкурентске блокове, негативно реперкутује на корпорације које због повећаних трошкова пословања више не могу да игноришу геополитику. Пример Apple-а, корпорације која добар део производње базира у Кини, и која је у децембру објавила план о пресељењу дела своје производње у Вијетнам и Индију, указује на промене у начину на који је функционише глобализација.

Како се земље удружују у два блока – један предвођен Западом, а други Истоком, тј. Кином, све то има снажне импликације за корпорације које су од краја Хладног рата могле да несметано глобално функционишу. Упозоравајуће је истраживање урађено средином 2022. од стране Привредне коморе ЕУ у Кини, где је 23% компанија саопштило да планира да пресели пословање из те земље.

С тим у вези, индикативан је извештај с почетка 2023, где су WTW и „Oxford Analitica“ анализирали геополитичко сврставање за 61 земљу које се обично укључују у извештаје о политичком ризику (државе изван ширег Запада чија су тржишта довољно значајна да међународне компаније желе да послују у њима). Извештај указује да 25 од њих инклинира ка Западу, 18 ка Истоку, док је исто толико неутрално, укључујући Аргентину, Вијетнам, Уједињене Арапске Емирате, Саудијску Арабију.

 Интересантно је и да геополитичко усклађивање не диктира нужно трговинске односе; постоје многе земље које имају јаке трговинске односе са Истоком, али снажне геополитичке везе са Западом. За разлику од НАТО-а и Варшавског пакта током Хладног рата, данашњи блокови не захтевају формално чланство, што доводи до флуктуације чланства. Током протеклих пет година, четири земље (међу којима Филипини) помериле су се на Запад, док се 10 (Белорусија, Иран, Пакистан, Мјанмар…) померило на Исток. Вијетнам се, заузврат, померио од блиског усклађивања са Кином ка неутралнијем ставу.

На почетку 2023. перспективе снажног економског успона Кине, који би у перспективи требало да доведе до неке врсте економско-технолошког паритета са САД, опет се (после скромних достигнућа током 2022), чине охрабрујућим за Пекинг. Како је кинеска прерађивачка индустрија већ двоструко већа од америчке, Кина водећи трговински партнер за скоро две трећине земаља у свету, а БДП земље је поново на трајекторији да крајем 2020-их доведе „Средње краљевство“ на позицију глобалног лидера (престижући САД), изгледа да ће се у следећој деценији створити сви неопходни услови за стварну глобалну биполарност.

Оно што је најважније, управо би јачање глобалног статуса Кине могао бити кључни фактор сузбијања америчког интервенционизма. На крају, за разлику од Хладног рата, кога је карактерисала асиметричност позиција две стране, где је совјетски блок само војно могао да парира НАТО-у, овога пута би економска уравнотеженост могла да буде кључни услов одрживости једног новог и праведнијег поретка који би донео бенефите већем делу светске популације – наравно, у оптимистичном сценарију!