Неолиберализам данас: Живети у сопственој идеологији, док се све не распадне štampaj

Током лета 1975. године радио сам као туристички водич у Дубровнику (био сам веома млад када сам почео да радим). Дубровник је, као што многи знају, прелеп град на Јадрану, на хрватском приморју, који је у средњем веку имао веома активну луку, повезану са читавим тада познатим светом. Венеција му је била конкурент и после неког времена га је надјачала;  међутим, на крају је Наполеон укинуо и Млетачку и Дубровачку републику, између 1797. и 1806. године. Постојање Дубровника као независне републике, са свих страна окружене Османским царством, било је својеврсно чудо. Можда су га Османлије сматрале за тадашњи Хонг Конг од којег су могли да имају користи и зато никада нису имали воље да га освоје. Дубровник је одувек био поносан на своју слободу. На његовој црвеној застави истичу се златном бојом исписана слова „Libertas“.

Неколико пута тог лета, за  топлих вечери испуњених мирисом лаванде, ишао сам да гледам представе извођене на питорескним местима на тврђави која надгледа луку. Представе су биле део Дубровачких љетњих игара, фестивала који траје цело лето. Подизање заставе на којој пише „Libertas“ био је неизоставан део церемоније отварања. Нисам много размишљао о томе, али ту свечаност дизања  заставе, праћену прикладно узбудљивом музиком,  доживљавао сам као спомен на непоколебљив отпор Дубровника страним освајачима. Пошто је 1975. године Југославија била слободна земља којом нису владали странци, или, како се тада говорило, није била потчињена нити „империјалистима“ (Сједињеним Америчким Државама), нити „хегемонима“ (Совјетском Савезу),  деловало ми је као нешто сасвим нормално то што се застава „Либертаса“ диже и слави.

Десетак година касније, у време када је комунистичка владавина већ била у фази распадања, у разговору са пријатељем који је присуствовао истом фестивалу и он је споменуо узбуђење које он и сви остали осећали сваке године док су гледали како се вијори застава слободе; он је то сматрао наговештајем пада комунизма и повратка демократије. Тада нисам на то тако гледао, и чинило ми се, иако му нисам то рекао, да је то осећање или измислио ex post (1985. година се знатно разликовала од 1975. године), или да је једноставно приписао свима нешто што је можда био став незнатне мањине.

Онда сам пре неколико година, када сам посетио Загреб први пут након грађанских ратова, отишао на вечеру са пријатељицом из Хрватске коју нисам видео више од двадесет година, а која је радила са мном 1975. године. У току разговора, некако је споменула како ју је застава на којој пише „Либертас“ увек асоцирала на хрватску независност и слободу и како је мислила да су та осећања делили сви који су присуствовали церемонији дизања заставе.

Морао сам да приметим да ми ни то никада није пало на памет. Али треће тумачење истог догађаја довело ме је до закључка да, као у познатом Куросавином филму, сви живимо у сопственим идеолошким световима, и све што се дешава тумачимо кроз жижу нашег погледа на свет, и мислимо да је исти и код свих осталих.

 Док се ствари не промене.

Нешто слично се дешава тренутно у Сједињеним Државама са идеолошким утицајем покрета „Black Lives Matter“. Многи су сматрали да расна неједнакост збиља јесте проблем у Сједињеним Државама.  Али на то се гледало као на споредну ствар за коју је потребно наћи решење, мада то није само по себи нарушавало слику Америке као земље једнаких могућности и напретка за свакога. Под утицајем овог покрета, на расну неправду, као и на многе друге облике неправде, сада многи који то пре нису чинили гледају као на системски проблем. А он се не може решити, како је то  Корнел Вест одсечно и тачно срочио „стављањем црнаца на високе положаје“ (Putting black faces in high places). Ови проблеми захтевају темељно преиспитивање суштинских карактеристика капиталистичких друштава. Штавише, покрет BLM нас је, скретањем пажње на целокупну колонијалну историју и угњетавање црначког становништва, усмерио ка неким стварима за које смо мислили да су одавно готове и „решене“: владавину Краља Леополда над Конгом, британско саучесништво у трговини робовима, робовласништво у Бразилу и Америци које је трајало све до позног деветнаестог века. Велики су изгледи да ће слична питања ускоро бити покренута и у другим земљама: Француској, Холандији, Португалу, Шпанији и Русији.

Идеологије са којима живимо су као ваздух који удишемо. Сматрамо их неминовностима. Нисмо их свесни, као што ни ја нисам био свестан своје идеологије 1975. године. Или као што ни моји пријатељи нису били свесни идеологије која је обузимала Светску банку и ММФ у последње две деценије двадесетог века. Неолиберализам (који се тада није тако називао) био је толико очигледан, његове поуке и препоруке толико јасне и здраворазумске да је испуњавао све услове за најбољу могућу идеологију: ону коју човек брани и имплементира а да никада тога и не постане свестан. Али сада се и неолиберализам распада.

Када ме питају како је било радити у Светској банци у времену када је неолиберализам био на врхунцу, многи често верују да смо били под некаквом принудом да верујемо у лековита дејства неолиберализма. То не може бити даље од истине. Идеологија је била блага и неприметна многима; никада нису осетили њену тежину. Чак сам и данас  сигуран да многи моји пријатељи који су је имплементирали нису тога ни били свесни. У раним деведесетим, утицајна личност која себе никада не би сматрала „неолибералом“ оштро је приговарала због било каквог рада на пољу неједнакости. Проблем није био неједнакост – напротив, требало је створити још већу неједнакост како би се поспешио раст.

Још један утицајан појединац (у овом случају Лери Самерс), постао је озлоглашен када је написао меморандум у којем је тврдио да загађиваче треба отпремати у Африку зато што је тамо вредност људског живота далеко мања него у богатим земљама. Иако је Самерс касније тврдио да је меморандум написан из шале, у њему је добро представљен дух тог времена.

Још једна особа, која се чак и данас свим снагама брани од тога да буде жигосана као „неолиберал“, творац је новог прилаза проблему, који се, како он поносно тврди, решава стварањем новог тржишта. Као да никада није чуо да комодификација свега спада у основне карактеристике неолиберализма. У његовом свету не постоје ни Полањи ни фиктивна добра.

Налик религијским уверењима, неолиберализам се многим економистима чинио као квинтесенција логичних,  здраворазумских идеја. Када је Џон Вилијамс дефинисао Вашингтонски консензус, написао је да је неолиберализам „заједничко језгро мудрости које прихватају сви озбиљни економисти“. Сада, када је неолиберализам, услед шокова из 2007. и 2020. године, безмало мртав, лако је видети колико су се сви они преварили. Али док је трајало, људи су живели у сопственим идеолошким световима, „које прихватају сви озбиљни економисти“, и чинило им се да је то исто важило и за све остале. И да ће тако бити заувек. Као што се и мени чинило – године 1975.