Најбољи амерички извозни производ: Инфлација, вражја ствар, у Србији и свуда štampaj

Хоће ли се инфлација вратити? Ово је у децембру 2020. године била насловна страна једног од најбољих економских недељника на свету – лондонског Економиста. На насловној је била новчаница са ликом Бенџамина Френклина коју једу гусенице, али почетак текста недвосмислено је наводио на закључак да је инфлација део економске историје.

„Економисти воле да се не слажу, али ће вам скоро сви данас рећи да је инфлација мртва“, почетак је Економистовог текста.

Била је то година ковида у којој су Сједињене Америчке државе имале инфлацију од свега 0,62%, еврозона 0,68%, a Србија само 1,3%.

И било је то време кад су камате биле ниске, па је, на пример,  десетогодишње дужничке папире Немачка емитовала по камати од минус 0,45%, Француска минус 0,22, Холандија минус 0,38, Швајцарска минус 0,33%, дакле по негативној каматној стопи, што не само да је значило бескаматно задуживање, већ да државе које позајмљују новац нису морале да врате чак ни целу главницу дуга. На међународном финансијском тржишту задуживали су се још и Словенија (-0,06), Словачка (-0,39), Аустрија (-0,26). По камати нешто мало већој од нуле задуживале су се чак земље које су имале проблеме у буџету, попут Италије (0,50) или Грчке (0,79 одсто).

И било је то време када је Србија емитовала десетогодишње обвезнице у укупном износу од 1,2 милијарде долара, уз каматну стопу од 2,125%.

20.000 наштампаних милијарди

Али, била је то и година у којој је наштампано око 20.000 милијарди долара. То је највећи био највећи износ наштампаних пара у историји планете и у том тренутку представљао је чак четвртину укупног светског бруто домаћег производа (БДП). Односно свега што сви грађани и сва привреда света произведу за годину дана.

Наравно, Србија није штампала новац, то су чиниле америчке Федералне резерве (Фед), Европска централна банка, Кинеска централна банка, Централна банка Јапана и остале велике централне банке света. Али, Србија је кроз три пакета помоћи те године грађанима и привреди поделила шест милијарди евра помоћи. У том тренутку то је било око 12 % нашег БДП-а. Сада је тај износ нарастао на скоро 9 милијарди, што је око 17% БДП-а.

Била је то година када су економисти помислили да је престала да важи стара теорија Милтона Фридмана, према којој превише новца у систему изазива инфлацију. Али, била је то и прва финансијска криза настала у здравственом сектору, када су границе биле затворене, када је слободан проток роба, људи и капитала преко ноћи заустављен. Када су покидани ланци снабдевања.

У 2020. годину амерички Фед ушао је са укупном вредношћу својих биланса од 4.000 милијарди долара. На крају децембра биланси Феда износили су 7.300 милијарди долара. Разлика између те две бројке представља наштампани новац. Сада биланси Феда износе 8.700 милијарди долара. То значи да је Фед штампањем пара више него удвостручио своје билансе. 

Инфланторни циљеви

Почетком марта ове године биланси Феда били су на 8.300 милијарди. А одговор на питање зашто су повећани сада када Фед води рестриктивну политику повећања камата и обара инфлацију крије се у Силицијумској долини.

Јер, после краха Банке Силицијумске долине и још две банке у Америци, држава је штедишама гарантовала исплату сваког долара који су положили у ове три банке на штедњу. Тако је Џером Пауел, шеф Феда, сада у готово шизофреној позицији: да истовремено мора да повећава камате како би оборио инфлацију, али и да мора да штампа новац како би америчка држава исплатила осигуране депозите штедишама.

Повећавање камата може да угрози и неке друге банке, а штампање пара, у теорији, може да повећа инфлацију. Фед је, бирајући између стабилности банака и стабилности цена, 22. марта камате повећао за 0,25% уместо очекиваних 0,5%. Што значи да је у избору између два зла: инфлације и рецесије, Џером Пауел изабрао средње решење.

Међутим, инфлација у Америци још је висока и износи 8%, а циљ који Фед мора да погоди је 2%. У еврозони је инфлација 6%, циљ је такође 2%. У Србији је инфлација у фебруару била 16,1%. А инфлаторни циљ Народне банке Србије (НБС) је 3% (плус/минус 1,5%). 

Да ли је, сада, после краха три банке у Америци и једне у Европи, гувернерима централних банака широм света теже да обуздају инфлацију, ако кад подижу камате – банке падају?

А банке, попут ове из Силицијумске долине, пале су управо на клацкалици каматних стопа. Јер, кад су камате биле ниске, банка је купила дугорочне хартије од вредности. То је, после истека 10 година, за банку значило малу али сигурну зараду; међутим, кад су штедише  кренуле да траже свој новац назад, банка је морала да препрода обвезнице уз много већу камату. Што значи да је купцима обвезница на секундарном тржишту морала да понуди већу зараду. У тој клацкалици с каматама, банка је изгубила.

Акције банака на берзама падају јер инвеститори не знају шта све у својим билансима крију друге банке, јер су све куповале дугорочне хартије од вредности у време када су камате биле ниске. А те хартије на тржишту важе као сигуран финансијски инструмент.

Хоће ли, ако са једне стране клацкалице Фед и ЕЦБ подигну камате, са друге стране попадати још неке банке, а са њима и нека предузећа? 

Стање на српском банкарском тржишту

Наша Народна банка Србије такође је током протеклих годину дана подизала референтну каматну стопу и она сада износи 5,75%, али камата НБС као диригентска палица поскупљује само кредите у динарима. Што значи да борба против инфлације у Србији зависи и од камата ЕЦБ-а, јер је највећи део кредита у Србији у еврима?

Славиша Тасић, уредник билтена Тржишно решење, пише како је гувернерима водећих светских централних банака тај простор сужен, као између одисејске Сциле и Харибде. „Инфлација је на једној, рецесија на другој страни, а њима је између остављен узак пролаз“, пише Тасић.

У разговору за Око магазин Тасић каже да су Фед и ЕЦБ често доведене пред свршен чин. „Они могу да  одреде камату, али то је  као кад ја возим, могу да померим волан или лево или десно. Али пут је само један и он је узак и ја морам да га следим иначе ћу слетети с пута. Тако и они доносе одлуке о каматним стопама, али ако погреше, ако оду превише нагоре имаће рецесију, а ако оду превише надоле имаће инфлацију“, каже Тасић.

„Додатно, проблем је што мере монетарне политике делују са неким временским помаком, па ми заправо у овом тренутку не можемо поуздано да знамо да ли је повећање камата већ довољно рестриктивно, јер инфлација пада са временским закашњењем. Не знамо да ли се са растом камата претерало, знамо само да је било брзо, као и да се са подизањем камата закаснило. Јер су водеће централне банке 2020. и 2021. године водиле експанзивну политику, штампале новац, а инфлација се као проблем појавила тек у другој половини 2021. године“, сматра Тасић и подсећа да се са повећањем камата, односно затезањем монетарне политике, почело 2022. године.

Милан Трајковић, заменик генералног директора Сектора за статистику НБС, каже да тај простор није сужен јер централне банке у вођењу монетарне политике немају на располагању само повећање референтне каматне стопе.

„Осим камате имају на располагању и друге инструменте који се тичу финансијске стабилности. Могу да повећају осигурани износ депозита, на пример“, каже Трајковић и додаје да у Србији не само да су системске банке стабилне, него и мање банке. „Немамо ниједан системски показатељ који би показао да смо у проблему, када гледате ликвидност, капиталну адекватност или ненаплативе кредите који су на нивоу од  3%. Нема показатеља да је наше повећање камата довело до било каквих проблема у банкарском сектору, зато смо и ишли поступно. Прво смо од октобра 2021. подигли репо стопу, а од априла референтну камату. Али поступно и без наглих потеза. Да не бисмо на велику неизвесност додатно доливали уље на ватру“, каже Трајковић.

Последице стабилног курса

Ипак, ако је две трећине инфлације у Србији увезено, значи ли то да НБС својим мерама може да утиче само на трећину, и да је простор наше централне банке још суженији?

Марко Маловић, декан Факултета пословне економије у Новом Саду, сматра да је НБС углавном урадила све што је могла, изузев оног одговора на колосални спекулативни мехур на тржишту некретнина, који је углавном оћутала: „Али, маневарски простор централне банке јесте сужен, зато што лопта у највећој мери није у њиховом дворишту. Сада, будући да ми већ дуго ефективно водимо политику фиксног курса, ви морате практично да домаћом каматном стопом пеглате динамику иностране каматне стопе оне националне монете за коју сте везали своју валуту, тако да ту великог простора нема. А оно што домаћа каматна стопа покрива у смислу рестрикције је мало у односу на оно што је везано за еурибор“, каже Маловић.

Славиша Тасић, који иначе мисли да је фиксни курс добар, сматра да то у потпуности везује руке нашој НБС када је реч о вођењу монетарне политике. И да подизање референтне камате чак привлачи девизе, јер инвеститорима, при стабилном курсу, гарантује сигурну зараду.

Милан Трајковић каже да је НБС очувањем стабилности курса, очувала поверење и да је осигурала непрекидан долазак капитала, који је сваке године био рекордан, као и да су земље које су пустиле курс да слободно плива имале већу инфлацију од нас.

Славиша Тасић каже да и ту има различитих примера: од Турске до Швајцарске.

У сваком случају, изгледа да је решење овог проблема са инфлацијом тамо где је иницијално и настало – у америчком Феду.

Јер, како је то говорио бивши гувернер Народне банке Југославије Драгослав Аврамовић, који је у јануару 1994. успео да заузда инфлацију од 313 милиона одсто месечно, „економија је вражја ствар“. Шта год да урадите данас, последице ћете видети сутра: на пијаци, на улици, свуда.

А овога пута, вражја ствар била је штампање пара, које је почело у Феду 2020. године.  Од тада до данас, инфлација је изгледа најбољи амерички извозни производ.