Може ли Запад да изведе економско одвајање од Кине: Замке декуплинга štampaj

Када је министарка финансија САД први пут поменула „friend-shoring”, идеја је била да због растућих тензија између САД и Кине (и изразитог непријатељства Запада према Русији) америчке компаније треба да пребаце своје ланце снабдевања на велики број „пријатељских земаља”. Извесно, Џенет Јелен није очекивала да ће убрзо тај концепт постати предмет снажног оспоравања из академске заједнице (којој и сама припада). Наиме, економисти ММФ-а су, анализирајући податке о страним директним инвестицијама (СДИ), закључили да се исте усмеравају у политички усклађене блокове почевши од 2008, да се тренд геоекономске фрагментације сада убрзава, те да ако се настави могао би да смањи глобални БДП за чак 2%. Додатно, могло би доћи и до финансијских потреса јер би пораст политичких тензија могао да изазове прерасподелу токова капитала.

Услед тога, ММФ сугерише земљама чланицама да поново прихвате глобализацију, посебно имајући у виду да је већ више од половине глобалних компанија реорганизовало своју производњу у последње две године, те да чак три четвртине њих планира још „onshoring-а“ и „reshoring-а“, што ће неминовно донети додатне трошкове због ниже ефикасности и виших цена.

Једнако је суморна и процена Economist Intelligence Unit-а. Наиме, 100% повећање царина на сву кинеску робу и услуге, уз потпуни ембарго на целокупну технологију и секторе везане за националну безбедност би редуковало глобални БДП за 52,8 хиљада милијарди долара у наредних 10 година (трошак једнак „нестанку“ Јапана из глобалне економије током једне деценије).

Светска трговинска организација је израчунала да би подела света на два трговинска блока смањила глобални БДП за 5%. ММФ, који се фокусирао на „high-tech“ раздвајање (decoupling) проценио је губитке на 0,6%-3,9% кинеског и 0,4%-0,9% америчког БДП-а (док би укупни губици за економију САД могли достићи чак 550 милијарди долара годишње). Истраживање Киел Института показало је да би „decoupling“ ЕУ од Кине довео до губитка БДП-а од 0,8% у Европи и 0,9% у Кини.

Кина је током деценија постала критично важна за европске економије (немачки произвођачи аутомобила су добар пример те зависности), на шта указује и снажно растући увоз ЕУ из те земље. Препознајући све ризике кидања веза са Пекингом, и Париз и Берлин су против decouplingа са Кином, иако желе да ублаже зависност од исте. У том контексту, индикативна је изјава француског председника (с којим се приватно слаже већина званичника земаља Европе, а које је изазвала гнев у Вашингтону) да ЕУ треба да избегне инволвирање у амерички спор са Кином.

На сличном фону је било и саопштење, иначе „атлантистички настројене“, Урсуле фон дер Лајен да „није изводљиво нити је у интересу Европе да се одвоји од Кине“. Имајући у виду сложену и испреплетену структуру модерне глобализације, чак и парцијално смањење зависности од економије ове земље, што је циљ Брисела и наравно Вашингтона, изгледа тешко изводљиво.

Покушај западних лидера да „пониште деценије глобализације“ отежава и то што државе Азије од Бангладеша и Индонезије до Малезије и Тајланда виде Кину као централну за своју економску будућност. Имајући у виду снажне отпоре, није изненађење ублажавање дискурса већ поменуте министарке САД у говору од 20. априла 2023, када је рекла да би одвајање од Кине било „катастрофално”. Џенет Јелен је, уз потенцирање да тзв. мере националне безбедности нису дизајниране да „угуше“ кинеску економију, позвала на „конструктиван и поштен“ економски однос између Пекинга и Вашингтона, уз сарадњу на макроекономским и климатским питањима.

Ипак, њен наговештај да се припремају нове мере које ће погодити Кину, попут ограничавања инвестиција у ту државу за специфичне технологије битне за „националну безбедност“, указује да Бела кућа не мења курс иако се реторика повремено ублажава. Да америчке елите почињу да схватају озбиљност ситуације указује и изјава бившег америчког министра финансија и референтног економисте Ларија Самерса који је упозорио на „забрињавајуће“ знаке да САД губе глобални утицај док се друге силе удружују и добијају наклоност других држава. У сваком случају, рат у Украјини појачао је страх да би Пекинг, доминантан снадбевач многим робама и минералима, могао слично Москви да пресече доток истих у случају конфликта, те су пооштрени ставови Запада према Кини, која се посматра као најопаснији геополитички ривал. 

Присуство Кине у ланцима снабдевања земаља у развоју 

На све тешкоће с којима се суочава Вашингтон и савезници у напору да смање економски значај Кине пластично указује одлука Самсунга 2020. да пребаци производњу у Вијетнам. Јужнокорејски гигант сада склапа милионе телефона у овој држави, од којих се већина извози на Запад. Међутим, огроман број компоненти за те телефоне се производи у Кини, тако да се трговина Вијетнама са Кином драматично увећала последњих година, а слични обрасци се могу уочити и када су у питању други производи као и друге азијске земље. Ово потврђује и истраживање Адитje Матуа, економисте Светске банке, које указује да источноазијске земље у последње време више извозе у САД, али истовремено много више увозе из Кине, која има епитет „светске радионице“.

На неки начин суочени смо са двоструким парадоксом. Прво, уместо да земље у развоју чвршће повежу са Западом, „decoupling“ најчешће те исте економије (посебно у југоисточној Азији) прави економски више зависним од Кине. Друго, промена ланаца снабдевања, чија је интенција да се смањи зависност Запада од Кине, у ствари је само привидна јер сада земље у које су пребачена постројења увозе неопходне компоненте из Кине.

Јасан знак да се „decoupling“ са Азијом не дешава је раст кинеског извоза у десет земаља југоисточне Азије (АСЕАН) од чак 34% међугодишње у марту 2023. Сличан темпо имао је и извоз у Индију, чије фабрике зависе од кинеских компоненти и капиталне опеме, док њене телеком компаније доминантно користе кинеску опрему.

Истовремено је и извоз у Бразил забележио раст од 17%, удвостручивши се у последње три године. Све ово, заједно са снажно растућим извозом Кине у Русију, као и у већину земаља Африке, одражава растуће присуство друге економије света у ланцима снабдевања земаља у развоју, што је добрим делом последица лидерства Пекинга у дигиталној инфраструктури.

Знаци декуплинга

Након скоро пет година отвореног економског сукоба, трговински односи САД и Кине почињу да показују генерални образац раздвајања, иако глобализација у ширем смислу остаје отпорна. Рекордни обим трговине између две земље (од чак 690 милијарди долара), посебно америчког извоза у Кину, је заваравајући знак. Наиме, у 2022. удео увоза из Кине пао је на 16,6% са 21,6% америчког увоза у 2017. (последња година пре трговинског рата, који је примарни разлог овог тренда), док је амерички извоз у Кину 2022. смањен на 7,3%, са 8,4% укупног извоза те земље у 2017. На пример, увоз кинеске робе која је била подвргнута највишим царинама био је средином 2022. за 22% мањи него пре почетка трговинског рата, док је истовремено увоз кинеске робе која није била предмет америчких царина порастао за 50%.

С друге стране, „окретање“ Кине од америчког извоза почело је заједно са увођењем царина као одговор на Трампов трговински рат започет 2018. Подаци за 2022. указују да амерички извоз све више заостаје за страним конкурентима на кинеском тржишту. Некада велики извоз аутомобила и авиона (Боинг) готово да је нестао. Продаја у сектору полупроводника је опала, док је извоз америчких услуга снажно пао током пандемије и још се није вратио на пређашњи ниво.

Иако је продаја америчких фирми у домену аграра достигла рекордне вредности 2022, појавили су се забрињавајући знаци. Наиме, велики део прираста извоза пољопривредног сектора није резултат повећаних испорука, већ виших цена повезаних са растом забринутости због глобалне прехрамбене несигурности условљене ратом Русије и Украјине. Штавише, кинески купци диверзификовали су свој увоз према другим добављачима, док пољопривредни сектор САД остаје веома зависан од кинеског тржишта за свој извоз. Ако се амерички извоз у Кину посматра у односу на њихове пројектоване нивое, под условом да је растао истом стопом као и кинески укупни увоз 2018-22, узимајући у обзир и инфлацију, види се да је у 2022. извоз САД у Кину 2022. за 23% нижи од тренда, те да би се јаз временом могао повећавати.

У студији DHL-а, у којој су анализирани различити подаци (СДИ, миграциони трендови, сарадњу у научно-истраживачком раду) указује се да је удео скоро свих ових прекограничних токова између САД и Кине опао од 2016. Такође, нема довољно јаких назнака да су се амерички савезници одвојили од Кине по питању трговине робом.

Ипак, „decoupling“ је тек почео, а забрана извоза чипова у Кину је његова најзначајна еманација. Дакле, упркос причама о „смањењу ризика“ и „повећању отпорности“ ланаца снабдевања, у секторима који не инкорпорирају високе технологије не постоје јасни знаци раздвајања (иако саме најаве погоршања односа утичу на пословне одлуке компанија). Западне корпорације покушавају са стратегијом „Кина+1“, у којој настављају да праве ствари у Кини, али такође бирају другу производну базу (нпр. Малезију), као хеџинг.

Према студији Кимура и сарадника (2023), а на основу месечних података о међународној трговини на нивоу индустријских грана закључно са крајем 2022, нема јасних знакова раздвајања ланаца снабдевања или драстичне реорганизације производних мрежа. Када је у питању размена Јапана и Кине након америчког таргетирања Хуавеја 2020, дошло је до пада јапанског извоза у Кину. Наиме, анализа указује на смањење јапанског извоза у Кину (посебно компоненти који интензивно користе полупроводнике) и то за 3,3% у периоду 2019-2022, уз видљиви „decoupling“ када су у питању ланци снабдевања.

Рестриктивне мере Вашингтона према Пекингу, посебно забрана извоза полупроводника у Кину од октобра 2022. додатно ће пореметити ланце снабдевања у сектору полупроводника и суперкомпјутера. Међутим, глобално посматрано, раздвајање ланаца снабдевања ће бити само делимично, на шта указује и то што су међународне производне мреже остале активне, будући да је глобализација многим приватним фирмама пружила огромне могућности за профит. Иако се, имајући у виду политички притисак, проширење трговинских контрола чини неизбежним, „остатак“ привреде ван ефективне контроле могао би остати економски динамичан. 

Дилема великих западних корпорација 

Иако компаније, као што су Епл, Самсунг, Сони, Адидас, у покушају да смање ризике услед геополитичких тензија као и због нижих трошкова рада благо смањују свој бизнис у Кини, величина и значај економије те земље је толико огроман да она и даље чини лавовски део ланаца снабдевања, док њена глобалан трговинска доминација чини немогућим њено елиминисање из глобалних ланаца вредности. Благи „decoupling“ је видљив и код водећих контејнерских компанија, на шта указује и пад обима контејнерског увоза САД из Кине за 10 процентних поена током 2022. (на 32% укупног), заједно са благим растом учешћа истог увоза из Индије и Тајланда (на 5% и 4%).

Неочекивано снажан кинески опоравак (раст од 4,5% у првом кварталу 2023) повећао је профите западних брендова, посебно произвођача луксуза, попут француског Луј Витон Моет Хенеси (LVMH) и немачког Поршеа који су бележили раст продаје од 17% и 18% у Кини (луксузна роба у Кини се може наплатити 30% више него у Европи). Стога није изненађење да је Фолксваген, који је власник Поршеа, током априла најавио план да уложи милијарду евра у изградњу центра за иновације у Кини (који је уследио након прошлогодишње одлуке да се потроши 2,4 милијарде евра на подухват са кинеским дизајнером чипова Horizon Robotics). И Интел и Епл преиспитују своје ослањање на Кину и покушавају да преместе делове своје производње у земље као што су Индија и Вијетнам. Међутим, међузависност са Кином изграђена у протекле две деценије таква је да то није лак задатак, као што показују потешкоће компаније Епл у Индији.

Ако постоји једна лекција из много мањег „decouplinga“ Русије и Запада, то је да је тај процес болан за западне брендове (који су иначе у њега ушли невољно). Кинески економски опоравак само ће отежати имплементацију планова за диверсификацију ланаца снабдевања, посебно за корпорације које су листиране на берзама. Са све већим притиском акционара и подстицајима за плаћање који су повезани са кретањем цена акција, искушење ће бити веће да се умање геополитички ризици или да се они их чак игноришу.

Ипак, у свом извештају о пословној клими за 2023, Америчка привредна комора у Кини навела је да 24% анкетираних чланова разматра или је почело да сели производне капацитете из земље – раст од 10% у односу на претходну годину. Не само западне, већ и кинеске компаније принуђене су да мењају ланце снабдевања, а индикативан је пример Guangdong Vanward New Electric-а, произвођача бојлера који је окривио амерички (и европски) протекционизам за промену локације будући да су његови амерички клијенти захтевали да премести производњу из Кине.

И Пекинг од 2023. интензивније таргетира западне фирме у земљи. Уведена су нове санкције америчким компанијама за производњу оружја фирми Lockheed Martin и Raytheon, покренута је истрагу о америчком произвођачу чипова Micron, извршена је претрага у америчкој фирми Mintz (где је ухапшен део локалног особља), лишен слободе је виши руководилац јапанске групе Astellas Pharma, док ће Deloitte морати да плати рекордну казну. Кина тренутно разматра ограничавање приступа Запада материјалима и технологијама критичним за глобалну аутомобилску индустрију (попут батерија), као и ограничавање извоза кључне соларне производне технологије. Стратегија је циљана на индустрије и компаније које су без већег потенцијала да угрозе економске интересе Кине (Пекинг се уздржава од акција против компанија и индустрија које сматра важним за економију земље). 

Наставак декуплинга? 

Иако глобална економија није критично фрагментисана, „decoupling“ се дешава у глобалним ланцима снабдевања везаним за „стратешке“, односно високо-технолошке индустрије. „Slowglobalization“ је термин који можда најбоље описује тренутно стање указујући да се глобализација (ипак) наставља (али) много споријим темпом (деглобализација је ипак „прејак“ термин). Кључни домени међународне размене: трговина, глобални ланци вредности, трансфер технологије, кретање људи и финансијски токови указују да везе међу глобалним актерима (државама и компанијама) расту много спорије него пре почетка Велике рецесије 2008. 

Светска трговина од 2008. године има стагнатни удео у глобалном БДП-у, док је од 1945. до тада њен раст био двоструко бржи од економског раста. С друге стране, степен интеграције глобалних ланаца вредности је од тада опао, добрим делом услед настојања САД да обузда Кину у контексту међусобног стратешког надметања, што се такође негативно одражава и на токове СДИ, као и на, с тим повезане, ино-трансфере технологије. Ипак, тренда успоравања глобализације нема у финансијама, са изузетком СДИ, иако постоје растући напори да се спрече одређене врсте финансијских токова из САД у Кину (нпр. „de-listing“, односно брисање, кинеских компанија са америчких берзи и наметање санкција за трансакције са одређеним кинеским компанијама и појединцима).

Повезано с глобалним финансијама, Вол Стрит остаје оптимистичан (bullish) по питању Кине. Нови талас инвестиција је већ почео 2020. након што је Пекинг уклонио ограничења за страно власништва над локалним фондовима 2020. (Goldman Sachs, JP Morgan, Citigroup, Morgan Stanley и други уложили су више од 75 милијарди долара на кинеска финансијска тржишта, док је Blackrock, гигантска америчка инвестициона компанија, најавила оснивање милијарду долара вредног „mutual fund-a“, тако постајући прва инострана фирма са одобрењем за такву врсту фонда у потпуном страном власништву у Кини). 

Имајући у виду процене Bloombergа да „of-shore“ компаније у пореским рајевима прикривају додатних 1400 милијарди долара СДИ у Кини (три пута више од званичних података), јасно је да је бизнис тај који спречава бржи „decoupling“.

Ипак, еко-системи који укључују полупроводнике, вештачку интелигенцију, суперкомпјутере, биотехнологију, квантну науку, настављају да се раздвајају са интензивирањем техно-националистичке компетиције, односно хибридног конфликта, Вашингтона и Пекинга. Резултат је све већа бифуркација глобалног технолошког сектора. Америчка блокада извоза полупроводника већ је раздвојила ланце снабдевања између америчких и већине кинеских технолошких компанија. Ово укључује Huawei и ZTE (телекомуникације); SMIC и YMTC (полупроводници); DJI (дронови); Dahua, Megvii, SenseTime и HikVision (вештачка интелигенција, софтвер за надзор, хардвер).

Проблем који се назире је са производима дуалне намене, где би свеобухватна контрола извоза и санкције од стране Вашингтона могла да спречи многе америчке фирме да обављају добар део пословних операција у Кини. Такав развој могао би да онемогући рад читавих пословних сектора, укључујући медицинску и фармацеутску делатност, рударство, енергетику, пољопривреду и еколошке (чисте) технологије. Тренутно, Вашингтон је у процесу увођења нових контрола за инвестирање у Кини.

Детектована је бифуркација (расцеп) и у домену научних истраживања, те стварања одвојених националних база података (последично вештачке интелигенције Кине и Запада „уче“ из својих база података). СДИ подлежу интензивнијој контроли, што ће приморати приватне компаније да одвоје операције у кинеске и не-кинеске дивизије са „заштитним зидовима“ који спречавају мешање капитала, људи и идеја.

Док су САД те које су покренуле „decoupling“, Кина постаје саучесник. Пројекат DigiChina Универзитета Станфорд детаљно описује енергично наметање контроле трговине од стране Пекинга, ограничења у руковању подацима и прекограничном протоку података и шифровања, прегледе безбедности ланаца снабдевања, финансијски „decoupling“, ограничења путовања и издавања виза, забране веб-сајтова и апликација (и опште напоре да се смањити зависност од иностранства). На крају крајева, Кина је дуго давала приоритет аутономији у науци и технологији, а промоција националних шампиона је била стуб њене економске политике много пре трговинског рата.

Извесно, „decoupling“ ће створити губитке, али у престоницама водећих планетарних сила расте уверење да се добија нешто далеко више вредно: резистентност, односно безбедност, како за компаније тако и за државу. Наиме, препознавање геополитичке компетиције као нове реалности, и из ње произашао „decoupling“, одражава преиспитивање националних приоритета и стављање интереса шире групе заинтересованих (друштва репрезентованог кроз изабране политичаре) испред традиционалнијег фокуса на акционаре, односно бизнис елиту.

 То је свакако негативна тенденција гледајуће опште благостање на глобалном нивоу (као и животни стандард просечног становника планете), на шта и указују бројне цитиране студије угледних међународних институција. Међутим, политика се води на нивоу држава, а главну улогу у детерминисању стања светске економије и планетарног мира имају велике силе. Субоптималне солуције, каква је ова коју ће произвести „decoupling“, још увек је подношљива ако је то начин да се каналишу интереси моћних глобалних актера а да се истовремено сачува мир.