Три немачка данашња страха од пре сто година: Инфлација, урушавање демократије, антисемитизам štampaj

Провео сам изузетно бурну и интелектуално стимулативну недељу у Берлину. Упркос томе што сам прилично пратио немачку политику (нико заинтересован за Европу не може себи да приушти да игнорише немачку политику), био сам неприпремљен за размере нелагоде која се појављивала у скоро сваком разговору. Током те недеље одржао сам предавање о својој новој књизи „Визије неједнакости“, одржао предавање о глобалној неједнакости, имао панел дискусију са Унијом немачких синдиката, и учествовао на отварању веб странице о неједнакости у богатству у Немачкој. Тако сам упознао људе из различитих сфера: академског света, синдикалисте и људе блиске владајућем СПД-у, истраживаче неједнакости, неколико новинара који су ме интервјуисали, па чак и неколико политичара који су држали предавања у разним приликама. Али ни у њиховим јавним ни у приватним разговорима нисам могао да не приметим велику дозу песимизма.

Које су биле теме које су подстицале песимизам? Ево приближне листе: инфлација и скупи енергенти, економска стагнација (скоро нулти раст), успон екстремне деснице, политичка парализа, губитак извоза у Кину, пад немачке аутомобилске индустрије, велика неједнакост у богатству, непотпуна асимилација досељеничке популације, неефикасност немачких железница, мрачне улице у Берлину (штедња енергије), потпуна политичка зависност од САД. Списак би се могао наставити у зависности од особе с којом сам причао, успутних опаски у разговорима и дневног расположења.

Страном посматрачу који би се обрео у Немачку не знајући много о њој, тај песимизам деловао би претерано. На позитивној страни могли би се навести укупно богатство земље, прихват више од милион сиријских избеглица и скоро исто толико из Украјине, и пуна запосленост. Ипак, доминирају негативни тонови.

Мислим да песимистичко расположење доминира не само због актуелних ратова у Украјини и Израелу/Палестини и опште неизвесности која је захватила свет, а посебно Европу, већ и због резонанце тренутне забринутости са догађајима од пре сто година у Немачкој. Чини ми се да садашњи догађаји кореспондирају са три важна немачка страха: од галопирајуће инфлације, од урушавања демократије и од пораста антисемитизма. Сва три ова страха су утемељена у вајмарском периоду, а страх од сличног исхода, као код некога ко је једном био отрован, није заснован на стварној јачини тренутног „отрова“, већ на сећањима из прошлости и на свести да ако се ове ствари не сасеку у корену, ситуација би могла да измакне контроли. 

Страх од инфлације која је у великој мери уништила кредибилитет Вајмарске републике добро је познат. Он стоји иза изузетно опрезне немачке монетарне и фискалне политике још од краја Другог светског рата. Разлика између инфлације 1921-23, која је на свом врхунцу достигла месечну стопу од 30.000 одсто и садашње једноцифрене годишње инфлације је огромна. Ипак, садашњу инфлацију покреће раст цена основних производа као што су енергија и храна. Утицај тога – иако је реч о малим бројкама – делује несразмерно, и много више погађа сиромашније слојеве становништва него богате.

Ово заузврат поставља, акутније него раније, питање неједнакости и прерасподеле богатства. Упркос дугогодишњој социјалдемократској владавини и значајној држави благостања, неједнакост у богатству у Немачкој је веома висока. Према истраживању СОЕП-а, 39 процената немачке популације има нулто (или квази нулто) нето богатство у новцу, а скоро 90 процената становништва има нулто или прилично занемарљиво нето богатство у новцу (што се огледа у чињеници да су месечни приходи од имовине мањи од 100 евра по особи). Ово немачку неједнакост у богатству (у зависности од методе мерења која се користи) чини једнаком или чак већом од иначе веома високе неједнакости у богатству у САД. Осећај да су многа велика богатства скривена у пореским рајевима захваљујући различитим европским шемама и пореској конкуренцији између земаља ЕУ, доприноси осећају неправедности.

Други страх је страх од крхкости демократије. И тај страх се чини, наизглед, преувеличаним. Али коначно успостављање Алтернативе за Немачку као стабилне парламентарне странке са око 10% гласова, а не само пролазног тренда као што су то некада били републиканци, служи као опомена за незанемариву могућност оштрог скретања удесно, или за индиректни утицај деснице на коалиционе владе (ма које боје биле). Наравно, од стране АфД-а нема директног порицања демократског уређења, нити (чини се) било какве шансе да они дођу на власт као доминантни коалициони члан, али урођени страх који се може детектовати више личи на забринутост због постепене ерозије демократије на начин како се то догодило у Мађарској и можда у Пољској. Форма и неке битне карактеристике демократије могу се задржати, али се неке друге битне карактеристике могу постепено разградити. 

Трећи страх је, на неки начин, најирационалнији, али ми се не чини да није присутан. Снажна, а можда и претерана подршка Немачке Израелу у актуелном рату на Блиском истоку има своје очигледне корене у Холокаусту и искупљењу за злочине које су немачко јавно мњење и политичари од успостављања Савезне Републике ставили на ниво скоро темељног принципа њеног постојања, једнаког демократском уређењу и независности правосуђа. Иронија је у томе што претерана ревност у покајању може довести до неупитног прихватања политике која води ка злочинима почињеним над цивилним становништвом. Немачка се тако суочава са готово античком драмом: жеља за исправљањем прошлих недела може довести до прихватања садашњих недела.

Три страха приказана у ионако суморној атмосфери европског глобалног економског пада, непрестаних имиграционих притисака са југа које Европа није у стању да амортизује (што показује и затварање граница у нордијским земљама), њене енергетске зависности и одсуства јасног политички гласа, натерали су ме да на необично мрачне улице у Берлину – и на добро осветљене и веселе клубове и ресторане – гледам са нешто већом стрепњом него што заслужују.