Реформа глобалног система по рецепту Марка Твена: Вест о смрти ММФ-а и Светске банке је тачна, али преурањена

„Вест о мојој смрти је тачна, али преурањена.“

Овим речима је писац Марк Твен 1897. године за медије демантовао гласине да је умро. Овај цитат чувеног писца можда најбоље илуструје где је данас Европа, некада моћна сила мултиполарног света.

И баш тим цицатом се Аранча Гонзалес, декан Париске школе за међународне односе, обратила европској економској елити на Форуму Европске инвестиционе банке (ЕИБ), који је прошле недеље одржан у Луксембургу.

Какве везе цитат Марка Твена има са европском економијом?

„То је наша позиција када је о мултилатерализму реч“, рекла је Аранча Гонзалес. 

„Оно што покушавам да кажем је: 'Хајде да се не претварамо и да јасно кажемо да је мултилатерализам умро'. И уместо да се фокусирамо на то како да боље функционише, признајмо себи да је умро. И то је била моја јасна порука на конференцији Европске инвестиционе банке. Такође, институције које смо направили не функционишу. Има много изазова. Треба да осигурамо да организације које смо направили за трговину, климатске промене и финансије могу да раде и да понуде решења за нова изазовна времена“, рекла је касније професорка Аранча Гонзалес у разговору за Око магазин.

Судбина ММФ-а и Светске банке

Седећи на бини Европског конвенционог центра у Луксембургу, на Форуму ЕИБ-а, Аранча Гонзалес конкретно је рекла како Светска банка и ММФ, али и међународне финансијске институције морају да се промене и признају реалност на терену.

Уз то, рекла је и да су се реформе система увек спроводиле после ратова. Уосталом, и ММФ и Светска банка су основане после Другог светског рата на Бретонвудској конференцији у лето 1944. године. Зато Гонзалесова мисли да би овај рат, који се тренутно води на тлу Европе, у Украјини, могао бити пресудан када је о реформама реч.

Након што је сишла са бине Европског конвенционог центра, у камеру РТС-а рекла је следеће: 

„Хајде да погледамо како је изгледао свет који смо створили после Другог светског рата. Хајде да видимо како изгледају ММФ и Светска банка. Наравно да ћемо схватити да су правила Светске банке и Фонда огледало света какав је био. А свет се променио, ми данас имамо неке друге важне факторе на међународној сцени. И то велике факторе. Ако само погледамо глобалну економију, пре 30 година Кина је, на пример, чинила 2 одсто светске трговине. Сада је удео кинеске економије у глобалној привреди већи од 15 одсто. Али организације и институције се нису прилагодиле промени на терену која се догодила протеклих деценија.“

Та промена се догодила током њеног радног века, додаје, јер када је почела да ради, пре 30 година, Кина није била значајан економски играч на глобалној привредној сцени.

Одговор на питање зашто реформи финансијских институција нема – врло је једноставан. Оне се не спроводе јер би то у пракси значило да ако неком другом морате да дате нека права, онда себи морате да их одузмете. Повећање квота за Кину у ММФ-у, на пример, значило би смањење моћи за Америку, али и неке европске привреде. Нарочито када Европа има довољно својих економских проблема.

Успоравање Европе

Председница Европске инвестиционе банке Нађа Калвино првог дана Форума рекла је да се после ковид кризе из 2020. године европска економија опоравила, али да сада успорава.

И глобална економија ће, према проценама Светске банке, у 2024. години по трећи пут заредом остварити раст нижи него у претходној години. Он ће сада износити око 2,4 одсто. Претходне 2023. године тај раст износио је 2,6 одсто, а 2022. године био је 3 одсто.

То успоравање је још очигледније када је о европској економији реч. Прошле године еврозона је, по проценама, забележила раст од свега 0,4 одсто. Претходне, 2022. године, раст је износио 3,3 одсто. Очекује се да у овој години еврозона оствари нешто бољи резултат од претходне, јер се раст у 2024. процењује на 0,7 одсто.

Опоравак тражње гураће европски привредни раст, јер ће доходак, односно плате, бити већи. Али ће тај допринос, с друге стране, појести недовољан ниво инвестиција. То све неће бити довољно да значајније погура европску економију. Светска банка тек у 2025. години очекује значајнији опоравак Еврозоне (раст од 1,6%).

Али с обзиром на ниске стопе раста, слободно би могла да се користи фраза коју је прошле године лансирала Кристалина Георгијева, председница Светске банке, према којој европска привреда практично спава ходајући, односно месечари.

Спасавање европске економије

У том контексту, на једном од панела отворила се готово семантичка расправа о томе шта Европи треба. Односно, која ће од две стране речи – кохезија или конкурентност – спасити европски економски свет. Односно, треба ли европско тржиште да буде јединственије или свака земља треба да се бори за своје место на заједничком тржишту?

„То је лажна дилема“, поручио је са бине Европског конвенционог центра у Луксембургу Андреас Родригес Позе, професор Лондонске школе економије: „То су две стране истог новчића. Не можете бити конкурентни без кохезије, али не можете имати ни кохезију ако међусобно нисте конкурентни. Европа пати од мањка конкурентности, европска привреда губи тло под ногама. Ми још волимо себе да сматрамо лидерима, а постајемо све мањи играч на глобалном тржишту.“

А кад смо већ на терену семантике, описни придев којим су учесници Форума најчешће описивали европску економију био је „отпорна“. Ипак, два критичка тона када је о политичкој и економској снази Старог континента реч, стигла су од интелектуалаца са два европска универзитета: из Париза и Лондона.

Професорка Аранча Гонзалес и професор Андреас Родригес Посе као да су европску економску елиту покушали да оштрим оценама тргну из месечерања, јер је њихова порука о нужној реформи финансијских институција била прилично директна и јасна.

Европски парадокси

У Луксембургу је било јасно и то да је европска економија пуна парадокса. Јер, док с једне стране привредни раст месечари, односно успорава, чак 80 одсто компанија у 2023. години увећало је своје профите, што је показало једно истраживање Европске инвестиционе банке, представљено на Форуму. То може да значи да су у времену високе инфлације компаније искористиле тренутак да повећају цене.

Али је парадокс и то да пољопривредници нису били међу њима. На Форуму се чуло да Европи треба и реформа аграрне политике, јер док је храна скупа, фармери су на улицама, што значи да постојећим сетом мера не допиру до оних који су први у ланцу производње хране.

Ипак, упркос свим парадоксима, приметно је да су, када је реч о инфлацији, централне банке координирале, односно заједно договарале монетарну политику. Инфлација у еврозони је смањена и сада износи 2,9%. То је нешто више од новембарских 2,4%, али је у односу на 9,33 одсто из 2022, инфлација на крају прошле године више него троструко нижа.

Остаје питање, ипак, зашто је координација монетарне политике једна од ретких ствари око које међусобно конкурентне европске привреде успевају да се договоре.

Уз то, изазов је што ће до 2030. године само за енергетску транзицију Европи бити потребно око 600 милијарди евра годишње. О томе о коликим парама је реч можда најбоље говори податак да сви грађани и сва привреда Србије тај новац створе за десет година, пошто је тај износ раван десетогодишњем бруто домаћем производу Србије.

Уз то, један од проблема у Европи је што су камате на задуживање порасле, а многе земље су већ у ситуацији повећаног јавног дуга и дефицита. Цене по којима се развијене земље задужују на међународном финансијском тржишту су у октобру 2023. достигли свој максимум. Тачније, камате су биле највеће од почетка 2000. године.

Где је ту Србија?

Где је у свему томе српска економија? Ако су наше власти најавиле да ће планом „Србија 2027“ инвестирати више од 17 милијарди евра у инфраструктуру, може ли наша економија да упадне у неку врсту дужничке клопке, питали смо Матеа Ривелинија, регионалног директора ЕИБ-а за Западни Балкан и Турску.

„Забринутост је оправдана. Свесни смо тога. Али модел који користи ваше Министарство финансија засад указује на веома обазриву макроекономску и фискалну политику. Износ јавног дуга у односу на бруто друштвени производ држи се под контролом и дуг се смањује, а то инвеститоре, попут Европске инвестиционе банке, уверава у сигурност. Верујемо да ће се тако наставити у ближој будућности. Желимо да видимо да ли су пројекти одрживи и у складу са политиком и стандардима Европске уније. Ако буде тако, уз снажно управљање јавним дугом, забринутост ће нестати и све ће се успешно разрешити“, рекао је Ривелини за РТС.

Ипак, на питање хоће ли и како ЕИБ подржати пројекте са листе „Србија 2027“, Ривелини је одговорио да је свестан важних обавеза с којима ће се наша земља суочити, укључујући и Експо 2027.

„Анализирамо како ћемо се укључити у активности српских власти и разматрамо како ћемо инвестирати у инфраструктуру у тој области. Желимо одрживе пројекте, не желимо да градимо куле од песка. Не желимо да пројекти буду напуштени, већ да дуго функционишу и после изградње објекта, који је био окидач за инвестирање“, рекао је Ривелини.

Ризици за Србију

Док се у Луксембургу прошле недеље одржавао ЕИБ форум, у Београду је објављен нови број билтена Макроекономске анализе и трендови (МАТ). У њему су Миладин Ковачевић и Милена Стевовић написали доста упозоравајући текст у коме се осврћу на планирани инвестициони замајац до 2027. и његово уклапање у фискални и дужнички оквир у средњорочном периоду.

„Поменути инвестициони циклус биће покренут великим јавним улагањима у низ пројеката попут индустријске изложбе BelEXPO 27, изградње Националног фудбалског стадиона са пратећим садржајима, изградње гасног интерконектора Србија–Бугарска; реконструкције Универзитетског клиничког центра Војводине у Новом Саду; изградње широкопојасне комуникационе инфраструктуре у руралним пределима Републике Србије – Фаза 1 и 2; и др. Међутим, у условима док се још увек сагледавају последице пандемије Ковида-19 уследио је низ догађаја на геополитичкој сцени чији исход је јако тешко предвидети. Након избијања ратног сукоба у Украјини, отворено је ново жариште сукоба на Блиском истоку, у Гази. Услед оваквих дешавања расте ризик од пораста национализма и популизма који би могли изазвати напетости и нове сукобе између држава. Климатске промене су такође извор нестабилности у регионима што доводи до повећаних миграција и економских, па самим тим и политичких криза. Развој нових технологија, као што су вештачка интелигенција и квантни рачунари, који ће итекако утицати на начин живота и рада људи, довешће до промена у међународним економским односима и прекомпоновања геополитичке слике“, написали су Стевовић и Ковачевић за нови број МАТ.

У тексту су даље са терена геополитике прешли на економски терен и навели да ће у оваквим условима инвеститори значајно ревидирати своју склоност ка ризику и постати све опрезнији приликом улагања у друге земље. „То за Србију, као малу и отворену економију, може бити изазовно у погледу финансирања њеног одабраног пута економског раста и развоја. Овоме треба додати и то да су централне банке широм света у протеклом периоду водиле рестриктивну монетарну политику, односно подизале своје референтне каматне стопе као одговор на високу инфлацију (и присутне инфлаторне притиске) што за последицу има скупље задуживање за земље тражиоце кредита“, упозоравају Ковачевић и Стевовић.

Два сценарија

У тексту они разматрају неколико сценарија, али чак и у основном упозоравају на чињеницу да је тренутна цена задуживања земље скоро 4 пута већа него пре само две године, што значи и веће оптерећење за буџет наредних година.

„У првим годинама пројекционог периода, присутнији је ризик оптерећења високим отплатама спољног дуга, што упућује на неопходност појачане инвестиционе активности засноване на битном повећању удела домаће штедње у финансирању инвестиција и поред значајног прилива страних директних инвестиција“, пишу Ковачевић и Стевовић и затим у тексту дају умирујући тон, наводећи да Србија има рекордне девизне резерве и велики прилив страних инвестиција.

У песимистичком сценарију, они уместо економских трендова уводе геополитичке ризике као економски фактор, као што су наставак рата у Украјини и Гази, мигрантска криза, климатске промене. Односно, све оно о чему се говорило и на Форуму у Луксембургу.

У таквом сценарију, раст Србије у 2024. години био би свега 1,9 одсто, уместо планираних 3,5 одсто. Притисак на цену дуга био би већи, а то би повећало и удео дуга у БДП-у. Али, највећи ризик у песимистичком сценарију предстваљало би смањење прилива инвестиција. То би могло да се покрије на два начина: један је трошење девизних резерви, други је задуживање по високој цени.

„Резултат тога јесте 'пуцање' екстерне ликвидности услед високих каматних стопа“, пишу Ковачевић и Стевовић.

Уосталом, гувернерка Јоргованка Табаковић је данас, 14. фебруара, на представљању извештаја Народне банке Србије о инфлацији, у контексту успоравања раста цена рекла да екстерна тражња слаби. Преведено са економског речника, то управо значи да због стагнације у еврозони наша роба сада теже налази пут до европских потрошача. За инфлацију је то добро, јер слаби увозни ефекат раста цена, али за привредни раст може бити ризик. Истина, изнела је процену да ће се привредни раст ове године кретати у распону од 3 до 4 одсто.

Широм затворених очију

И зато је за нас важно оно што се прошле недеље дешавало у Луксембургу. Јер, ако Европа има своје проблеме, ако су неке земље, који су наши важни трговински партнери попут Немачке, у рецесији, онда то може да утиче и на успоравање инвестиција, али и на смањену тражњу за нашим извозом, на пример. Јер кредити јесу поскупели за српске привреднике, али су поскупели и за немачке улагаче, с тим што ће немачки улагачи на домаћем терену, с обзиром на то да послују у Европској унији, моћи да рачунају на већу подршку када је о подстицајима реч.

А ми, за сада, треба да рачунамо на то да европска економија престане да месечари. Јер кад Европа „спава ходајући“, српска привреда неће моћи да расте „широм отворених очију“.

Ако је око економије и било непознаница на Форуму ЕИБ-а у Луксембургу, око политике проширења их није било. Ту је све било јасно: земље Западног Балкана, укључујући и Србију, на датум за чланство у ЕУ још неће моћи да рачунају.

У Луксембургу је цео један панел био посвећен проширењу, а тема су биле и земље Западног Балкана, укључујући и Србију. Албански премијер Еди Рама је на бину изашао са шареном краватом око врата и у црним патикама, и рекао како се налази у пост-трауматском периоду.

„Док ми тражимо да отворите приступне преговоре, ви нам говорите да нас желите у ЕУ, али да тренутно не можете да разговарате са нама. То би било исто као да вам неко у животу каже: 'Волим те, желим да те оженим, али не желим да разговарам с тобом'. То је прилично трауматично искуство“, поручио је Еди Рама.

Председник Србије Александар Вучић на Форуму није био. Али, да ли је Еди Рама у Луксембургу говорио и као његов портпарол?