Проширење Европске уније на исток: (Гео)политички, економски и вредносни критеријуми

Већ од 2004, знатно пре шестодневног рата у Грузији (август 2008), анексије Крима и конфликта у Донбасу (2014-2015), те рата у Украјини (од фебруара 2022), поједине земље Уније су предлагале формирање Источног партнерства ЕУ, а у оквиру европске политике суседства. Иста тема је званично покренута маја 2009. када је Чешка, у име Европске уније, организовала самит лидера шест чланица иницијативе (Јерменија, Азербејџан, Белорусија, Грузија, Молдавија и Украјина).

Драматично убрзање европског ангажмана у „источном суседству“ иницирано је с почетком рата у Украјини, фебруара 2022. Тако је рат на истоку Европе вратио проширење на врх дневног реда ЕУ, и то након дугогодишњег застоја. Већ 2023. лидери ЕУ су се сложили да Украјина, Молдавија и Грузија постану кандидати за чланство у Унији. Такође су започели преговори о придруживању са две кандидатске земље, Албанијом и Северном Македонијом, док је БиХ добила статус кандидата (који већ имају Србија, Црна Гора, Албанија и Турска).

Иначе, знатно раније, а формално на Солунском самиту 2003. земљама Западног Балкана обећано је пуноправно чланство у ЕУ. Међутим, ранији почетак европских интеграција није, осим Хрватској, донео брже укључење у ЕУ за државе овог региона. Наиме, неочекивано убрзање процеса приближавања ЕУ за земље на истоку Уније, тј.  велика диференцијација између источног и јужног суседства (које осим Западног Балкана обухвата и Турску), засновано је на сопственој перспективи и интересима Брисела, а не на инхерентним карактеристикама земаља тих региона, те њиховим агендама и интересима.

Хибридни приступ

Оно што се заправо десило је да је геополитика почела да игра драматично већу улогу у креирању политике Брисела. Улога геополитичких разматрања у проширењу Уније није нова, али јесте степен до којег је она постала фактор убрзавања европских интеграција појединих земаља.

Тзв. хибридни приступ Брисела, који подразумева комбинацију геополитичких и тзв. вредносних мотива се променио тако што је првом фактору дата већа тежина. За многе неочекивано, прихватање Украјине, Молдавије и Грузије као земаља кандидата за ЕУ сигнализира да је Брисел спреман да промоцији својих интереса дâ приоритет у односу на своје норме и вредности, што указује на успон традиционалнијих облика геополитике и последично признавање њеног значаја у бриселској администрацији.

Ово се, као што смо већ поменули, десило услед драстичног погоршања односа са Русијом, док су истовремено све интензивније „несугласице“ са Кином. Највидљивија промена догодила се на нивоу реторике, где је ЕУ све више почела да користи термине реал политике о моћи и компетицији. Истовремено, ревидирана је безбедносна стратегија ЕУ, у којој се потенцирају геополитички мотиви у детерминисању глобалне политике.

Препознајући да је ангажовање Брисела у источном суседству мотивисано потребом да се промовишу интереси Уније, Москва је већ деценијама оптуживала ЕУ да покушава да направи нову сфера утицаја, доводећи у питање интересе Русије на пост-совјетском простору. Дакле, без обзира на дискурс ЕУ о њеним вредностима и нормама, напори Брисела на интегрисању земаља источног (и јужног) дела Европе у ЕУ перципирани су од стране „трећих земаља“ кроз геополитичку призму.

С тим у вези, део геополитичке стратегије Кремља био је стварање Евроазијске економске уније као алтернативе пројекту европских интеграција. И васкрсавање идеологије евроазијства, развијене у 19. веку, такође указује на напоре руских елита да њихова земља одржи статус велике силе.

И Пекинг је покушао да оснажи свој утицај у региону. Ипак, кинеска инцијатива 17+1, с циљем повећања економске присутности у источној Европи, минирана је опозитним ставом литванске дипломатије према званичној политици Пекинга по питању Тајвана, иступањем Италије из те инцијативе, те сталним проблемима које су имали кинески инвеститори у Пољској. 

Моћ економске међузависности

Европска Унија, која је дуго дефинисала себе као доминантно мировни пројекат, прелази на својеврсни ратни модус, а њени лидери почињу да напуштају своју аверзију према „тврдој моћи“. Повезано с тим, дебата о проширењу ЕУ се, у све већом мери, тиче дефинисања граница сфере утицаја Брисела.

Ова промена, која ће имати значајне импликације на Западни Балкан, је превасходно последица тежње да се омогући да земље попут Украјине и Молдавије буду што лакше интегрисане у ЕУ, тј. да се избегне ситуација у којој би оне биле тзв. тампон зона између ЕУ и Русије.

На том трагу, вера у трансформативну моћ економске међузависности и њену способност да претвори некадашње противнике у савезнике слаби у ЕУ. Тако је конфронтација са Русијом, заједно са потребом да се смањи зависност од Москве по питању увоза природног гаса и нафтних деривата, условила да ЕУ заузме прагматичнији и геополитички приступ и у својој енергетској политици. Проблеми око доступности ретких минерала или критично важних инпута из Кине (не само током пандемије ковида), додатно „гурају“ ЕУ да тежи већој самодовољности (индикативна је и ревизија безбедности 5Г у ЕУ). С тим у вези, све више добија на значају чињеница да би Украјина и Балкан могли да понуде важне инпуте и радну снагу за језгро Европе, чиме би се ојачао глобални положај ЕУ.

Рат у Украјини је разоткрио и рањивост у европском пословном моделу. Превише европских индустријских фирми, посебно немачких, ослањало се на јефтине енергетске инпуте из Русије. Многа предузећа су постала више зависна од Кине, као крајњег тржишта. С друге стране, и амерички економски национализам прети да пресели корпорације с друге стране Атлантика.

Геополитика Европске уније

Јасно је да је конфликт у Украјини драматично променио геополитички пејзаж Европе. Финска и Шведска постале су чланице НАТО, док истовремено у ЕУ расте уверење о важности јачања заједничких одбрамбених капацитета („стратешка аутономија“). С тим у вези, видљиви су и појачани напори ЕУ у промоцији заједничких активности у сектору одбране, и с тим повезана растућа подршка за Европски одбрамбени фонд.

Брисел све више стратешки сагледава своју енергетску стабилност, употребу имиграције, као и растућу компетицију у развоју и коришћењу технолошких иновација. Повезано са интензивирањем трговинско-технолошког конфлита Вашингтона и Пекинга, те последичним „дерискингом“ од Пекинга, Брисел покушава да смањи зависност у критичним областима, односно да повећа доступност одређених ресурса и инпута.

ЕУ је направила јасне потезе од почетка украјинске кризе да укључи традиционалне аспекте геополитике у свој дискурс и политику према источном суседству. Нека врста нове „гвоздене завесе“ у Европи, која се протеже од Мурманска до ушћа Дњепра у Црно Море, „гурала“ је Брисел ка формалном отпочињању интеграција са свим државама западно од те линије, укључујући и искорак ка Кавказу, односно Тбилисију.

Тако је проширење, иначе један од најуспешнијих и вероватно највише трансформативни инструмент спољне политике ЕУ, опет постало императив. Оно што успорава тај процес је потреба за „продубљивањем“ ЕУ. Наиме, многе државе чланице, укључујући Француску, Немачку и Италију, сматрају да ЕУ треба да се реформише пре него што се прошири (нпр. увођењем гласања квалификованом већином у спољној политици; ребалансирањем састава парламента тако да број посланика буде пропорционалан броју становника; реформисањем Комисије, како би се осигурало да она може ефикасно да функционише и са више чланова).

Ипак, не само продубљивање, већ и проширивање ЕУ би се могло показати изазовнијим 2024. него што је то било 2004. Како то види Марк Леонард из Европског центра за спољну политику, уместо да Украјина, Молдавија и Западни Балкан пролазе кроз исти процес придруживања који су имале бивше социјалистичке земље, потребни су нови, иновативнији оквири, који ће вероватно подразумевати прескакање одређених „баријера“.

План раста

Истина, ЕУ покушава са неким формама интеграције пре чланства, а добар пример је Енергетска заједница, преко које ЕУ интегрише Западни Балкан, Грузију, Молдавију и Украјину у своје тржиште електричне енергије. Такође, ЕУ је 2020. ревидирала процес приступања ЕУ, како би омогућила постепену интеграцију кандидата у јединствено тржиште пре чланства.

Додатно, 2020. је успостављен „економски и инвестициони план“ вредан до 9 милијарди евра, за улагање у транспорт, енергију и зелену и дигиталну транзицију држава Западног Балкана. Са идејом да снажније увежу земље нашег региона са јединственим европским тржиштем, Брисел је 2023. усвојио и „План раста“, који предвиђа две милијарде евра грантова и четири милијарде евра врло повољних кредита у периоду до 2027.

Иако је фокус на норме и вредности прикладнији с обзиром на природу ЕУ, више „геополитичка ЕУ“ постаје нова реалност. С тим у вези, пораст значаја традиционалних елемената геополитике вероватно ће се осетити и у брзини европских интеграција Западног Балкана. То би могло условити ублажавање условљавања ЕУ, која би могла прихватити државе које у потпуности не испуњавају норме и вредности које дели Унија.

Навика „затварања очију“ пред таквим праксама је већ постала норма у односима ЕУ са својим источним суседима. Последично, поставља се питање зашто би земље на југу континента биле изузетак. Треба се подсетити да су Бугарска и Румунија примљене у ЕУ 2007. а да нису испуниле све услове, већ је направљен посебан механизам надзора испуњавања услова након уласка у Унију. 

Када је Урсула Фон Дер Лајен 2019. изабрана за председницу Европске комисије, тврдила је да ће то бити „геополитичка комисија“. Сматрало се да Европа треба да задржи барем технолошки суверенитет у односу на САД, да се Русија држи на дистанци да конфликт у Донбасу не би ескалирао, те да се у трговинским, инвестиционим и технолошким односима са Пекингом заузме тврђи став. Вероватно ни сама није могла наслути колико ће бити у праву.