Такер Карлсон и Џефри Сакс против Америке: „Два Путинова корисна идиота“, један интервју и Србија

Како се догодила транзиција током које је економски суперстар, професор у фармеркама са Харварда, који је крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века спроводио шок терапије свуда по свету, што је била званична америчка економска политика за земље у развоју, данас постао жестоки критичар Америке? Толики да му се на јавним догађајима и у медијским наступима одузима реч?

Интервју који је новинар Такер Карлсон крајем маја водио са економистом Џефријем Саксом, из угла америчких медија био је разговор „два Путинова корисна идиота“.

У јануару ове године прошао је век од смрти Владимира Иљича Лењина коме се приписује израз „корисни идиоти“, а којим су потом означавани они западни интелектуалци који су путовали до Кремља и отуд кући носили и ширили по Совјете повољне утиске са путовања.

Такер Карлсон, некадашњи новинар америчке телевизије Фокс, у Кремљ је допутовао недуго пошто се навршила стогодишница од Лењинове смрти како би урадио интервју с Владимиром Путином. После тог интервјуа, који је трајао дуже од два сата, „Фајненшел Тајмс“ је објавио текст под насловом: „Како је Такер Карлсон постао Путинов корисни идиот“.

У тексту се прави јасна паралела с Лењином и наводи како је Такер Карлсон тек последњи у дугачком низу лаковерних странаца који су из Кремља на Запад преносили руске поруке, а аутор га назива „самозваним новинарем“.

Сакс и Украјина

И овај интервју Такера Карлсона са Џефријем Саксом трајао је дуже од два сата. Почео је наизглед баналним питањем: „Пијете ли кафу?“ „Нон стоп“, одговорио је Џефри Сакс.

Али то што обојица воле да пију кафу није једино око чега су се сложили. Током дугог разговора неслагања међу саговорницима скоро да није било. Економиста Џефри Сакс говорио је без прекидања и надугачко елаборирао своје ставове у којима је углавном критиковао америчку спољну политику.

Откако је кренуо рат у Украјини, Сакс је ретко гост водећих америчких медија. У интервјуу за амерички „Блумберг“, на пример, у септембру 2022. године тврдио је да су Американци одговорни за хаварију на Северном току у Немачкој. Након што је водитељ неколико пута покушао да га прекине, професор Сакс био је љут: „Знам да је ово у супротности са званичним наративом и да ово није дозвољено рећи на Западу, али с ким год у свету да разговарам, сви мисле да су Американци то урадили.“

Истог месеца у Атини, у сарадњи са „Њујорк тајмсом“ одржан је Демократски форум, а модератор је био новинар из Пољске Јарослав Куиш. Након што је Џефри Сакс изнео тврдњу да су Американци најагресивнија нација још од Другог светског рата, модератор му је рекао да се заустави.

Сакс је наставио да се надгласава с њим, а онда је Јарослав Куиш још више подигао тон: „Професоре Сакс, зауставите се одмах! Ја сам модератор!“

И Сакс се ту и зауставио.

Сакс и Србија

У разговору са Карлсоном прекидања није било. У једном тренутку тема је била и Србија. „Ми смо 1999. године бомбардовали Београд 78 дана. То је био апсолутно лош потез. Бомбардовали смо један од главних европских градова“, рекао је Сакс.

„Са ове временске дистанце, шта је била поента тога?“, питао је Такер Карлсон.

„Поента је била да се Србија поцепа и да се створи нова држава, Косово“, одговорио је Сакс. „Да се ту постави највећа НАТО војна база у југоисточној Европи – Бондстил. Али лепо је што су неоконзервативци цео тај процес заправо и описали у разним документима. Конкретно, у документу под називом ’Обнова америчке одбране’ из 2000. године, они кажу да је Балкан нова стратешка област за САД, и да зато морамо да на Балкан пребацимо велике трупе. Њихова идеја је била буквално као у друштвеној игри Ризико. Не требају вам само добри односи или мир, нама су потребне наше фигуре на табли. Потребне су нам војне базе, потребно нам је да позиционирамо нашу војску свуда у свету. Зато смо тада желели велику војну базу и у југоисточној Европи. Американци нису волели Србију. Србија је ионако била блиска Русији. А ми? Ми смо велесила, радимо шта хоћемо. Поделили смо Србију, а сада говоримо како нема прекрајања граница. А Србију смо разбили, да бисмо основали нову државу Косово.“

Урош Делевић, предавач на Гринвич универзитету у Лондону каже да је професор Сакс у праву и да је то била битка за ресурсе, чији циљ јесте био постављање НАТО базе на Косову. „Чиме је Србија испровоцирала једну тако удаљену земљу да нас бомбардује и окупира део наше територије?“, пита Делевић у разговори за Око магазин.

Вук Велебит, извршни директор Пупин иницијативе, не спори да је бомбардовање 1999. године било грешка и да је реч о трауматичном тренутку за наш народ, али да је ипак после 25 година утисак да нису направљени значајнији искораци, било са наше или америчке стране, да из тог трауматичног искуства изађемо.

„Мислим да је атмосфера у Америци доста ватренија него иначе и да је поларизација која постоји у америчком друштву такође велика“, каже Велебит. „Имате велике разлике унутар прогресивног и конзервативног корпуса америчке политике. Није реч само о разликама између демократа и републиканаца, већ и о разликама унутар те две партије. Наравно, Сакс има мишљење које одудара од мејнстрима америчке политике. То јесте један од разлога зашто је толико на мети критике. У Америци заиста можете да чујете различита мишљења о различитим темама. Чињеница је да ми данас дебатујемо о томе шта је Сакс рекао говори да он има утицај, да има видљивост и да то што он говори може да има утицај сутра или на гласаче или на доносиоце одлука у Вашингтону.“

Владимир Вучковић, предавач на Мокрогорској школи менаџмента, ипак сматра да је професор Џефри Сакс у америчкој јавности „кенселован“, односно отказан. „Искључиви ставови, какве има Џефри Сакс, доводе до тога. А он има право и да буде и да не буде у праву, о томе се може дебатовати, али се не може рећи да нема кредибилитета“, каже Владимир Вучковић.

Ко је Џефри Сакс

Зашто је, ипак, нама данас важно оно што говори Џефри Сакс? Шта то говори о њему, о свету у коме живимо, шта говори о Америци, а шта о нама? Ко је уопште Џефри Сакс?

Његова каријера почела је једном наизглед баналном реченицом: „Ако си паметан, зашто не одеш у Боливију?“

Ова опаска чула се из публике на једном семинару на Харварду 1985. године, када је као млади професор у фармеркама држао предавање о томе како се хиперинфлације решавају само шок терапијом: отпуштањем људи, заустављањем штампања новца, пуштањем курса да слободно плива, смањењем плата и пензија. Боливију је тада тресла хиперинфација од 24.000 одсто. 

Професор у фармеркама врло брзо је одлетео у Ла Паз. Шок терапијом је смањио инфлацију на 9 одсто. Цена Саксове шок терапије била је отпуштених 25.000 државних службеника и 27.000 рудара. Али, резултат је био ту – инфлација је заустављена за само годину дана.

То је била прва велика примена његовог знања и принципа у пракси и одскочна даска за његову даљу каријеру, каже Владимир Вучковић:. „Очигледно му је то дало крила да даље иде по свету и предлаже и решава различите проблеме. А крајем осамдесетих то је био прелазак са планске на тржишну привреду.“

Геополитика и економија

Како се онда после скоро 40 година догодила транзиција у којој неко ко је спроводио шок терапије по свету, што је била званична америчка економска политика за земље у развоју, данас постане један од највећих критичара Америке?

„То сам био ја док нисам разумео колико је геополитика важна за економију.“ Тако Џефри Сакс данас објашњава себе и своју еволуцију. „Ако ме питате зашто моји исти економски савети нису имали исте ефекте у различитим земљама, то није због економије, већ због геополитике“, каже Сакс и кроз два примера, Русије и Пољске, објашњава како је до таквог закључка дошао. 

У Пољској је 1989. године применио шок терапију за стабилизацију економије. Након тога пољска економија се опоравила и деведесетих се дуго спомињала као успешан пример преласка са планске на тржишну привреду. Но, Русија је после примене његових мера упала у велику економску кризу.

„Радио сам као главни спољни економски саветник Пољске, помажући им да развију план да постану тржишна економија и део Европе“, каже Сакс. „Тада сам помогао Пољској да прикупи милијарду долара хитне подршке за стабилизацију веома нестабилне економије. И тих дана, 1989. године, све што сам предложио Влада Сједињених Држава је усвајала по хитном поступку. Мислио сам: ’Дођавола, прилично сам добар’. Тако сам једног јутра отишао код сенатора Дола и рекао: ’Пољској треба милијарду долара да стабилизује своју валуту’, а он је рекао: ’Господине Сакс, вратите се за сат времена’“, присећао се Сакс како је тражио подршку за стабилизациони фонд за Пољску.

Истог поподнева из Беле куће стигао је одговор: „Реците својим пријатељима да имају милијарду долара.“

 „Очигледно је Америка тада процењивала да треба свој утицај да шири и преко смиривања економског стања у многим државама у развоју и на различитим континентима. То није било ни први ни последњи пут. После Другог светског рата Маршалов план је подразумевао управо то, да се кроз помоћ Источној Европи спречи продор идеја из Совјетског Савеза. Током осамдесетих и деведесетих година процењено да ће Америка проширити свој политички и економски утицај и кроз помоћ многим државама да лакше пређу са централног планског на тржишни систем привређивања“, каже Владимир Вучковић. 

То је било зато што је Америка још тада препознала да је Пољска један од највећих и најважнијих америчких савезника у Европи, сматра Урош Делевић.

Вук Велебит, са друге стране, мисли да је то можда пре било због тога што је пољска емиграција у Америци била јако добро организована и да је и даље једна од политички најјачих етничких група у Америци. „Можда је тај однос Америке према Пољској био пре резултат пољског лобирања у Вашингтону, а мање америчке спољне политике у том тренутку, иако са сигурношћу не могу да говорим ни да је било једно или друго“, каже Вук Велебит.

Распад Југославије и СССР-а

Уочи распада Југославије, Џефри Сакс био је и саветник тадашњег савезног премијера Анте Марковића. Био је ангажован на такозваном плану структурних реформи.

„Оно што сам саветовао у сваком од тих случајева, укључујући и Југославију, била је финансијска помоћ споља. Када сам то предложио за Југославију, Европа је то одбила. Европа није желела да Југославија преживи“, рекао је Сакс пре нешто више од годину дана у разговору за Око магазин, користећи геополитику да објасни зашто његова шок терапија није примењена у Југославији .

Али кључни тренутак када Сакс прелази са економског на геополитички терен догодио се у Русији деведесетих година. Тај тренутак објаснио је у разговору са Такером Карлсоном:

„Рекао сам Јељцину: ово ће бити сјајно, знате да ћете добити сву нашу подршку, идемо да мобилишемо финансијски пакет за вас. Помоћи ћемо вам да стабилизујете рубљу, добићемо стабилизациони фонд, све ћемо добити. И наравно, сваку ствар коју сам препоручио, а која је функционисала у Пољској, у Вашингтону су одбили. А ја сам се само питао – шта се ово, дођавола дешава? У Пољској је стабилизациони фонд функционисао, пољска валута се стабилизовала. Речено ми је: ’Не, не, господине Сакс, бојим се да то за Русију не подржавамо’. И сваки мој захтев је одбијен један за другим. То је зато што ја тада нисам разумео геополитику. Уопште.“

Један од најупечатљивијих делова интервјуа са Карлсоном био је када Сакс описује атмосферу у Кремљу у тренутку када се распао Совјетски Савез. Он се врло живо присећа како је седео у једној од великих кремаљских дворана када је Борис Јељцин отворио врата, прошетао целом њеном дужином, сео тачно прекопута њега и изговорио реченицу: „Господо, Совјетски Савез је готов“.

Сакс се у разговору присетио и како је Јељцин тражио од њега да му помогне да Русија постане тржишна привреда и да постане део развијеног света, да буде део Европе, и како је бар 10 пута употребио реч „нормално“.

„’Професоре Сакс, можете ли нам помоћи да будемо нормални?’, питао ме је тада“, причао је Сакс. „Ја сам одговорио како ће свет и Америка бити захвални на прилици за мир и да сам сасвим сигуран да ће му Америка помоћи. О, како сам грдно погрешио, а веровао сам у то“, рекао је Сакс Такеру Карлсону.

Урош Делевић данас мисли да Русија никада не може да буде амерички савезник.

„Бити амерички савезник, будимо сасвим искрени, значи бити потчињен и дозволити да њихова политика диктира ваше унутрашње уређење. Прво, Русија је сувише велика држава да би тако нешто дозволила, богата је природним ресурсима и никада не може бити амерички савезник. Она је тражила поштовање у међународним односима и да егал сарађују. Сједињене Државе су сувише дуго на империјалистичком трону да би могле да доживе било кога као партнера. Друге земље САД доживљавају као потчињене и то је начин на који функционише и НАТО савез. Зато Русија никада није могла да дође у обзир као земља којој треба на било који начин помоћи“, сматра Делевић.

Са друге стране, Вук Велебит мисли да су међународни односи јако комплексни, да зависе од околности и да се не могу тако поједноставити.

„Различита времена захтевају различита тумачења, земље некада имају контрадикторне интересе који могу бити међусобно супротстављени“, каже Велебит. У том контексту, он наводи и пример Немачке, чији су енергетски интереси једни, али безбедносни интереси други. Зато, како каже, међународни односи нису тако бинарни.

Када је почео рат у Украјини

Као неко ко је саветовао неколико руских председника, Џефри Сакс данас каже да је Борис Јељцин био проамерички оријентисан, али пошто је Америка желела униполарни свет, како данас каже, Вашингтону није одговарало да његова економска терапија у Русији буде успешна.

И Владимир Путин је почетком двехиљадитих био проамерички и проевропски оријентисан. Док амерички медији данас тврде да је Путин ничим изазван напао Украјину 24. фебруара 2022. године, Џефри Сакс, међутим, тврди да је руски председник дуго трпео америчке провокације. „Путин је врло јасно 2007. и 2008 године рекао: 'Станите, ово је наша црвена линија, престаните да претите проширењем НАТО-а. Не желимо војне базе у нашој близини, не желимо да будемо окружени НАТО-ом'“, подсећа Сакс.

Тренутак који Џефри Сакс узима за почетак рата у Украјини је фебруар 2014. године, када су САД сковале заверу да збаце Виктора Јануковича, украјинског председника који је био за војну неутралност. „САД су одмах, у наносекунди признале нову владу. То је био државни удар. Тако ЦИА спроводи своје операције промене режима“, каже Сакс. „Тада је почео рат. Путин је сматрао да не сме да дозволи НАТО-у да узме његову поморску флоту и поморску базу на Криму, због чега се некада водио и Кримски рат. Због тога се на неки начин и овај рат данас води. Руска флота је у Севастопољу од 1783. године“, подсећа Сакс и додаје да данас тврдити да је рат почео 2022, а не 2014. године може само неко ко не чита нормалне новине.

Место Србије у данашњем свету

Ако је после 24. фебруара 2022. године свет постао компликованије место за живот, колико је рат у Украјини закомпликовао међународну позицију Србије?

Музика за наше уши било је оно што је Џефри Сакс у интервјуу рекао за бомбардовање 1999. године, али поруке како Србија у овом рату мора да изабере страну, а које стижу из земље Џефри Сакса, за наше уши нису музика.

О позицији Србије у интервјуу са Такером Карслоном Џефри Сакс није говорио. Али, пре нешто више од годину дана у контексту увођења санкција Русији, за Око магазин рекао је следеће: „Већина света није увела санкције Русији. Око 150 земаља света то није учинило. У режиму санкција су Америка и њени савезници. Дакле, САД, Канада, Велика Британија, Европска унија, Јапан, Кореја, Аустралија, Нови Зеланд, Сингапур. И то је скоро цела листа. Али 150 земаља света су на другој страни. Дакле, ви сте део већине која само жели да овај рат престане, и не жели да заузима стране у сукобу: за Русију или за Украјину.“

Нуклеарни рат и шок терапија

Ипак, када је о будућности света реч, из угла професора Џефрија Сакса она није нимало светла. Онај кога амерички медији зову идиотом, данас мисли да у владама широм света седи гомила лудака. То је оно што види као највећу претњу светском миру. Зато мисли и да је претња нуклеарним ратом реална.

„Чујемо на који начин се ових дана говори о нуклеарном рату. Чули смо поруке како не треба да бринемо, како нећемо да нас Путин уцењује претњом нуклеарним ратом и тако даље. Дођавола, боље би било да се забринемо. Конкурент нам је земља која има 6.000 нуклеарних бојевих глава. И ми имамо 6.000 нуклеарних бојевих глава. Али ми имамо и много лудака у нашој влади, знам то. Довољно сам одрастао да за 44 године професионалног стажа знам да у нашој земљи има доста нетрпељивих људи. Уз то, имамо и много савезника који нам кажу како ми ово можемо. Имамо данас председника Летоније који твитује Rusia delenda est – Русију треба разорити – играјући се оном старом латинском изреком како Картагину треба разорити. Да ли сте реални? Председник балтичке државе твитује да Русија мора бити уништена. И то је паметно? И то је сигурно? То ће сачувати вашу породицу? Моју породицу? Тако смо безбедни? Јесмо ли полудели?“, драматичним тоном је професор Сакс питао Такера Карлсона.

Карлсон је потврдно климнуо главом.

За нас је, ипак, важно да чујемо упозорења Џефриja Сакса. Пре тридесетак година веровало се да су он и његове економске идеје толико моћне да је успео да промени добар део планете: неке земље Латинске Америке, али и  Европе.

Данас, по Џефрију Саксу, бог станује у Белој кући. Увек је ту и становао: и осамдесетих и деведесетих када су Америка и Сакс делили исте идеје, у време када је млади професор у фармеркама био економски суперстар новог света који се стварао.

Зрели Џефри Сакс у оделу данас је због својих идеја на шок терапији америчких медија. Можда водећим америчким медијима не треба Џефри Сакс као саговорник, али је нуклеарни рат као геополитичка шок терапија нешто што најмање треба данашњем свету.