Кретање српских плата и пензија у последњих седам деценија: Прича о успону, суноврату и опоравку

Априла 2024. просечна нето зарада у Србији износила је 825 евра, односно 96,6 хиљада динара, што значи да је порасла и у текућим еврима и у динарима за по 15,3% у односу на исти месец лане. Међугодишњи раст је веома висок, скоро двоцифрен (9,8%), и када се умањи за раст потрошачких цена. Просечно исплаћена пензија у мају ове године била је 390 евра или 45,7 хиљада динара, што је, у односу на исти месец 2023, увећање за преко петину у обе валуте.

Наведени подаци, који се односе на последњих годину дана, указују да плате, а посебно пензије, расту веома брзим темпом. Међутим, ваља имати у виду да је таква повољна динамика домаћих реалних примања релативно нови феномен. Тако је просечна стопа раста реалних пензија од 2% и нето плата од 4,4% у раздобљу 2016-2023. била вишеструко спорија од оне постигнуте током последњих годину дана, док су у периоду 2008-2016. пензије благо смањене, а нето зараде се фактички нису промениле у реалном изразу.

Дугорочни трендови реалних плата и пензија 

Прича о кретању личних примања у Србији не би била потпуна без кратког осврта на доба када је почео њихов снажан раст. Тако ћемо посматрајући просечне зараде у централној Србији и Војводини од 1954. године, добити ширу слику нашег економског успона, пропадања и опоравка. Због недостатка упоредивих података, обухват пензија није толико дуг, али њихова динамика у текућим еврима од 1991, те реалним динарима после 2000, јасно указује на њихов тренд.

Просечне плате, кориговане за раст цена, су почеле снажно да расту од 1956, те су се у реалном изразу за следеће 22 године више него утростручиле. Ова позитивна динамика коинцидира са индустријализацијом и брзим привредним развојем земље. Већ тада се почео назирати проблем – високо повећање исплаћене масе зарада (услед снажног, и нажалост економски нерационалог пораста запослености у истом периоду) значајно је надмашивало раст БДП-а, што ће у другој половини 1970-их допринети експанзији ино-задуживања, и каснијој кризи и банкротству државе.

Осамдесете су доба кризе и пада домаћих зарада, које су посебно ниске 1983-88, што је повезано са програмом економске стабилизације, чији је циљ био да се смањи увоз и обезбеди новац за сервисирање ино-дугова. Опоравак 1989. и у делу 1990. кратко је трајао.

Суноврат српских плата дешава се 1993, када их је хипер-инфлација у једном моменту, тачније током последњег квартала те године, практично потпуно обезвредила. С тим повезано, честа „сећања“ о платама од пет марака су селективна и представљају приказивање изузетка као правила.

Каква-таква нормализација креће са програмом Драгослава Аврамовића јануара 1994, те су 1998. нето просечне плате достигле 175 немачких марака (или 90 евра). Бомбардовање земље 1999. и последична додатна изолација утицала је на поновни пад домаћих зарада.

Иако немамо упоредиве податке, посредни указују да су се просечне пензије реално повећавале од 1950-их до краја 1970-их. Међутим, већ се врло рано могао назрети проблем неодрживости релативно високих пензија у односу на зараде, посебно током седамдесетих.

Наиме, број пензионера Србије без КиМ, који је био испод 200 хиљада почетком шездесетих, се снажно увећавао. Већ 1976. године било је 439 хиљада пензионера, који су добијали веома „пристојне чекове“, највећим делом захваљујући чињеници да је Пензиони фонд пуњен од стране четири пута више радника. Деценију касније тај се број скоро удвостручио (на 798 хиљада), да би се рапидан пораст пензионера наставио током деведесетих, посебно интензивно у првој половини те декаде.

Кретање просечних пензија изражених у текућим еврима (који су добијени на основу података у немачким маркама) у последњој деценији 20. века указује на сву разорност изолације у којој се земља нашла. Наиме, просечни пензионерски чекови су са 214 евра 1991. пали на 20 евра (тј. 40 „дојч“ марака) 1993. Следеће године уследио је опоравак повезан са стабилизационим програмом „Деде Аврама“, али се већ 1995. њихов износ опет смањио, што је тренд који се наставио до 2000.

Тенденције српских плата и пензија у 21. веку

Након 2000. године, после екцесно ниског нивоа, просечне зараде и пензије почињу динамичан раст. Преокрет се дешава са Глобалном финансијском кризом, али би се одиграо и без ње, јер је достигнут ниво личних примања у Србији био неодрживо висок (нпр. током 2006. и 2007. реалне плате су порасле чак 31%).

 Године 2008. просечне нето зараде су износиле 402 евра (близу четири пута више него 2001), док су пензије биле на максимуму са просеком од 217 евра (скоро се утростручивши у односу на 2001).  Посматрано у реалних динарским износима, дакле кориговане за домаћу инфлацију, нето плате су од 2001. до 2008. повећане 140 одсто, док су просечне пензије биле више за 74 одсто (ако се пак као базна узме 2000. година пензије су дуплиране, а плате су порасле 2,8 пута).

Такав снажан кумулативан раст личних примања је подстакао увоз, тиме креирајући неодрживи дефицит, што је Велику рецесију 2008-09. учинило тежом код нас. Кризу јавних финансија отежавали су и висока незапосленост и последично релативно ниска запосленост, као и растући број пензионера. Наиме, закључно са 2012, број корисника пензија наставио је да се значајано повећава (тај тренд се од тада знатно успорио, да би прешао у благо опадајућу путању од трећег месеца 2015).

Ако гледамо ниво просечних зарада из 2008, које су биле екцесно, односно неодрживо високе, онда би могли извести закључак да се ништа није променило девет година касније. Међутим, ако узмемо 2006. као базну добићемо сасвим другачију слику, јер су плате у 2017. биле реално веће за четвртину. Од те године, заједно са бољим укупним економских резултатима,  креће снажнији и константан раст реалних зарада, чији кумулативни пораст, закључно са априлом ове године, износи чак 47%.

Ако упоредимо просечну нето зараду априла 2024. са просеком за 2001, плате у еврима су увећане невероватних осам пута. Реалне плате, односно зараде у динарима кориговане за инфлацију, тј. раст потрошачких цена и трошкова живота, су у истом периоду порасле три и по пута (пораст је четворострук ако се као базна узме 2000). Током  2020. коначно је престигнут ниво из фамозне 1979, док су у четвртом месецу ове године просечне нето плате за 27% више него што су биле те чувене „најбоље године“.

Посматрајући износ реалних просечних пензија може се уочити да су оне после девет година константног снажног пораста након 2000, наредних осам година практично биле у сталном паду. Од 2017. бележимо солидан раст пензија, чији је ниво у мају ове године за трећину већи него те године (изражено у еврима, пензије су дуплиране у истом раздобљу), док је остварен реални раст од 7,5% у односу на 2009.

Снажан кумулативан раст пензија током 2023. и 2024, који се одиграо кроз два повећања, последица је промене начина њиховог одређивања. Наиме, напуштено је усклађивање са растом потрошачких цена и плата (тзв. швајцарски модел), те се повећање пензија базира на одржавању њиховог константног удела у БДП-у (око 10,5%), што подразумева да је њихов годишњи раст једнак реалном расту БДП-а увећаном за просечну инфлацију те године.

Виши ниво пензија индиректно је повезан и са благим смањењем броја пензионера, трендом који са повременим изузецима траје десет година. Наиме, према последњих доступним подацима Републичког ПИО фонда у мају 2024. било је 1.652.000 корисника пензија у Србији, што је за око 91 хиљаду мање него што је што било фебруара 2015, када је постигнут рекордан број.

И поред позитивне динамике, Србија по висини пензија знатно заостаје за државама Западне Европе, где су просечне пензије од три до четири пута више (нпр. у Немачкој су у 2023. износиле чак 1550 евра). Просечна „мировина“ у Хрватској децембра 2023. износила је 551 евро, док је средином 2023. просек за Македонију био 308 евра, а за Бугарску 342 евра.

Слична слика се добија компарацијом нето плата. По висини просечних нето зарада углавном смо бољи од економија које припадају тзв. Западном Балкану. Наиме, нето зарада у БиХ је била 701 евро, у Северној Македонији 656 евра, у Албанији 620 евра, док је вредност просечне зараде у Црној Гори практично идентична као код нас.

Србија се тренутно боље котира и од земаља на истоку Европе (нето зарада у Русији износи 696 евра, Украјини 391 евро, Молдавији 551 евро, Белорусији 515 евра), као и Турске (627 евра), те све три закавкаске државе (Јерменија, Грузија Азербејџан). С друге стране, просечна нето плата у Аустрији (3269 евра) је чак четири пута виша од српске, у Француској износи 2464 евра, а у Немачкој 3118 евра. Просечна зарада била је виша и у Хрватској (1326 евра), Мађарској (1083 евра), Румунији (1048 евра) и Бугарској (913 евра).

Шта нас очекује?

Будући да у последњем месецу у години плате увек бележе скок (послодавци су склони да у последњем месецу исплаћују износе који су већи од уобичајене плате), реално је очекивати да ће децембра ове, или јануара следеће године просечна плата без доприноса и пореза, тј. износ којим радник може располагати, бити око 900 евра. Имајући у виду да је очекивани раст БДП-а у овој години 3,5%, а пројектована просечна инфлација 4,5%-5%, пензије би требало да буду увећане за 8% до 8,5%, те ће прећи 420 евра у јануару наредне године. 

Скоро је извесно да ће се наставити динамичан раст личних примања, посебно када се изразе у еврима. Релативно ниска незапосленост (9,4%) важан је елемент разумевања већ седам година дугог тренда раста зарада и очекивано је да ће незапосленост наставити да опада (и поред супротног ефекта аутоматизације, повезаног и са развојем вештачке интелигенције), пре свега, услед демографске ситуације у земљи.

У сваком случају, тај тренд није нешто чему се радују послодавци, али је добродошао за оне који имају или траже посао. Наиме, притисак на тржишту радне снаге ће расти, а самим тим и зараде. Слично се може очекивати када су питању пензије, које ће услед везивања за раст номиналног БДП-а „одржати корак“ са нето платама.