Како да европска економија избегне судбину Нокије а како наша да дочека квантне рачунаре: Чекајући српског Илона Маска

Не постоји ни број ни графикон који боље описује технолошки однос снага Европе, Америке и Кине од слике три телефона: Нокије, Ајфона и Хуавеја.

„Ух, Нокија“, са уздахом каже Душан Марковић, професор Економског факултета, објашњавајући за Око магазин зашто је пример овог некада успешног финског технолошког гиганта обавезна лекција на његовим предавањима студентима на предмету Стратегијски менаџмент... „Она заправо говори о томе да и када си на врхунцу, не смеш да престанеш да иновираш”, примећује Марковић.

Са друге стране, амерички Ајфон је типичан пример размишљања „out of the box“, односно постојећих правила. „Дакле, нудим нешто за шта још увек нисам сигуран да ће постојати тражња, али ја ћу то креирати“, каже професор Марковић. Реч је, наравно, о андроид паметним телефонима, решењу које је Нокија оклевала да примени.

С друге стране, кинески телефон Хуавеј је, како каже, показатељ колективизма и дугорочног стратешког планирања у бизнису, које је карактеристично за Кинезе. „Нудим производ данас, али размишљам шта ће бити за 10 до 15 година“, објашњава Марковић.

Брдо и испод брда

Како технолошко заостајање Европе изгледа у бројевима и графиконима?

Ако би се визуелно приказало брдо америчких технолошких фирми, у парама оно би вредело чак 30.000 милијарди долара. И то под претпоставком да сваки каменчић који гради то брдо, односно свака појединачна фирма на тржишту вреди више од 10 милијарди долара, као и да је основана током последњих 50 година. Ту су, наравно, и Гугл и Епл, и Мета и Тесла, и Мајкрософт, који је купио финску Нокију.

Међутим, ако би се по истом критеријуму, приказала вредност свих великих европских технолошких компанија, то брдо било би чак 70 пута мање од америчког и вредело би 430 милијарди долара. На том европском брду највећи технолошки градивни камен била би компанија Спотифај, која на тржишту вреди око 95 милијарди долара. Све друге европске технолошке фирме попут Амадеуса, ДСВ-а или Хексагона мање вреде на тржишту.

У Кини је технологија игра великих бројева, и то се види на примеру само једне фирме: Алибаба вреди као половина свих европских технолошких компанија – 200 милијарди долара. Само топ 10 кинеских технолошких компанија достиже 2.000 милијарди долара. Што је чак четири пута више од свих европских технолошких фирми заједно.

Катарина Станчић, сарадница билтена Макроекономске анализе и трендови (МАТ) подсећа да у последњих 50 година на тлу Европе није основана ниједна компанија која вреди 100 милијарди долара. Док је у истом периоду у Америци основано чак 6 компанија са вредношћу од 1.000 милијарди долара, где спадају Мета, Епл и Амазон.

То само говори о повољнијим и лакшим условима пословања у Америци, него у Европи, каже Станчић.

Око 70% модела вештачке интелигенције који су развијени у последњих 7 година развијени су у Америци, Европа ту има безначајан удео. Ситуација са дигитализацијом је још гора. Око 65% тржишта покривају компаније које послују на тлу Америке, док свега 2% тржишта клауда покривају компаније из Европе. Клауд заправо значи модел складиштења велике количине података, који је кориснику брзо доступан, без видљивих физичких граница и на клик.

Илон Маск није из Шипова

Једно истраживање Мекинси глобал института, у коме је учествовао и Иван Остојић, стручњак за технологије и иновације, показало је да не постоји ниједна европска компанија која је основана у последњих 30 година а да је ушла у највреднијих 100 светских компанија. Најмлађа европска компанија је САП, који је основан 1972. године у Немачкој.

Ако данас одете у Немачку и питате некога ко је извршни дирекор Аидена, која је највећа платформа у Европи или ко је на челу Кларне, то вам, сем уског круга људи, нико неће знати да каже. А у Америци сви знају ко је Илон Маск, каже Остојић.

У пословном свету „једнорозима“ се називају оне компаније које на тржишту вреде више од милијарду долара. И у Европи се такве фирме рађају. Проблем је, међутим, што сваки трећи европски једнорог „одлети“ за Америку. Подаци показују да је од 2008. до данас 30 одсто европских компанија које вреде више од милијарду долара, пребацило своје пословање из у Сједињене Државе. 

Технолошко заостајање Европе види се и кад се погледа удео у глобалним приходима од технологије. Од 2013. до 2023. године, европско учешће пало је са 22% на 18%. Истовремено, амерички удео порастао је са 30% на 38%.

Милан Недељковић, декан Фефа факултета, подсећа да је пре 20 година Европа била испред Кине када је реч о новим технологијама и само благо је заостајала за Америком. Међутим, током последње две деценије структура кинеске економије се значајно променила у правцу јачања технолошки напредних сектора. И то је довело до успоравања активности у Европи, каже Недељковић.

Иако мање од кинеског и америчког, европско тржиште није мало – има око 440 милиона потрошача, 23 милиона компанија и ствара 17% светског бруто домаћег производа.

И Америка прави 17% светског БДП-а, односно свега онога што сви грађани и привреда створе за годину дана, али структура тих америчких 17 % није иста. У Европи доминира традиционална индустрија 20. века, док су у Америци развијеније иновативне компаније 21. века.

Европа као компанија

Ако би Европа била компанија, каква би то фирма била?

То би била компанија која је у свађи са својим највећим добављачем, а то је Русија, и са својим највећим купцем, а то је Кина. 

То је зато што је Европа толико фрагментисана и етноцентрична да се једноставно не размишља о континенту као о једном уједињеном тржишту, већ као о скупу малих тржишта од којих свако има своју регулативу, односно свака покрајина има своју регулативу. Зато је малим компанијама тешко да скалирају, односно да се пробију на читаво тржиште и у том контексту напредују, објашњава Иван Остојић.

Шта то конкретно значи? Ако неко оснује компанију у Њујорку, он de facto има приступ тржишту од 300 милиона људи, односно целом америчком тржишту. Ако неко оснује компанију у Стокхолму, он нема приступ целом европском тржишту од 440 милиона становника, већ за почетак има шведско тржиште од 10 милиона становника.

Европске регулативе

Забрињавајуће наводе о стању европске привреде је у сeптембру објавио и бивши италијански премијер Марио Драги и некадашњи председник Европске централне банке у свом Извештају о конкурентности. У њему закључује да Европа технолошку и економску битку са Кином и Америком губи.

Има један шаљиви графикон који приказује који су то сектори у којима Америка, Кина и Европа воде. Америка доминира када је реч о вештачкој интелигенцији, клауду. Кина води када је реч о електричним аутомобилима и тако даље. Постоји само један сектор у којем Европа води, а то је регулација, каже Остојић.

Европа има око стотинак закона везаних за дигиталне технологије и око 270 регулативних процедура које диктирају специфичне пословне процесе, додаје Катарина Станчић. То све дестимулише иновативне компаније и стартапе који желе да започну свој бизнис.

Отуђене европске бирократе на регулативи убрзано раде како би спречиле злоупотребу технологије, што јесте битно, док Кина и Америка иду обрнутим путем, напомиње Душан Марковић.

Марио Драги у свом Извешају о конкурентности пише да су проблем Европе скупи енергенти. Европска привреда плаћа два до три пута скупљу струју од америчке, а гас је за европску индустрију 4 до 5 пута скупљи него за америчку.

Други проблем је демографија. Процењује се да ће до 2040. године Европа због старења становништва сваке године губити по 2 милиона радника. А то је важно за продуктивност. Марио Драги пише да ако продуктивност Европе буде расла по просечној стопи од 0,7% годишње, то ће бити довољно само за одржавање садашњег БДП-а, без икаквог напретка. У извештају наводи и да је Европа у послератном периоду достигла око 95% продуктивности Америке, док је данас је на 80% америчке продуктивности.

Предност Европе је добар образовни систем и то што има добру кадровску базу, проблем међутим настаје код трансфера знања у привреду.

Европа и Србија

Треба ли извештај Марија Драгог и нас да забрине? У Европској унији су наши главни спољнотрговински партнери, више од две трећине нашег извоза иде на то тржиште, уз то из Европе долази највише страних инвестиција. Али европска привреда сада скоро да стагнира. За ову годину очекује се раст од скромних 0,8%.

Ако бисмо графички покушали да прикажемо српско технолошко брдо уз европско (које вреди 430 милијарди долара), колико би велико било наше камење?

Србија не да нема ниједну компанију чија је вредност већа од 10.000 милијарди, него нема ниједну „једнорогашку“ технолошку компанију која вреди милијарду. Нордеус је, на пример, 2021. године продат за 378 милиона евра.

„Наш круг технолошких компанија видели бисмо под микроскопом, али он је успешна прича, и све је већи и већи“, каже професор Душан Марковић. Додаје да се вредност нашег стартап еко система тренутно процењује на 1,2 милијарди евра и да га чини 800 фирми.

ИТ сектор у Србији је један од оних који најбрже расте. Само за девет месеци ове године извоз је био већи од три милијарде евра, док је овогодишња стопа раста била чак 20%.

Ипак, Иван Остојић каже да добар део тог извоза чине услуге. Нема дигиталног производа који можемо да се продамо стотинама хиљада људи уз минималне маргиналне трошкове, примећује он.

Ако би се Србија поредила са регионом, тржиште стартапа у Пољској је пет пута веће, док је у Мађарској веће два пута. Високотехнолошки извоз код нас чини 2,6% укупног извоза, у Хрватској је 4,2%, у суседној Бугарској 4,6%.

Међутим, када је реч о дипломама, Србија има више научника и инжењера од Хрватске и Бугарске. Чак 29,82 % међу онима који имају дипломе код нас су научници или инжењери, у Хрватској их је 27,7% у Бугарској 20,37%.

Ако долази време квантних рачунара, супер паметних компјутера бржих од свих које данас знамо, хоћемо ли ми имати неке шансе у тој трци?

Душан Марковић каже да је претпоставка за развој вештачке интелигенције могућност да путем великих база података дођете до неких закључака како би се обезбедила предвидљивост неких кретања, али с друге стране и да то буде креативно, да изнедри нека нова паметна решења, спречи ризике и олакша ефикасност процеса. 

Иван Остојић мисли да због традиције коју имамо у инжењерингу, физици и природним наукама, ми можемо да уђемо у област квантних рачунара. „Не можемо да правимо хардвер, али софтвер и различите примене сасвим сигурно. Међу 20 највећих светских научника у квантном рачунарству је четири или пет Срба, на Станфорду, Оксфорду, Бостону, Харварду“, каже Остојић.

Драгијево решење

У документарном филму „Раст и пропаст Нокије“ говори се о томе како чувени европски бренд губи тржиште оног тренутка када не прихвата иновације. А иновације сада улазе и у традиционалне индустрије, попут аутомобилске или фармацеутске, у којима Европа не заостаје много.

Међутим, и аутомобилска индустрија, срце европске индустрије,  суочава се са стагнацијом. А разлог за то опет је Кина. Јер у Кини су и аутомобили висока технологија, јер су електрични.

Компанија „Bild your Drems“ (BYD), на пример, која прави електричне аутомобиле вреди преко 100 милијарди долара. То је више од укупног српског БДП-а. Дакле све што сви ми, и грађани и привреда у Србији створимо за годину дана вреди мање од једне кинеске компаније.

У извештају Марија Драгог наводи се и да је Европа до пре десетак година имала 80% учешћа у продаји електричних аутомобила, које су произвеле европске компаније и који су продати у ЕУ. Међутим, удео кинеских електричних аутомобила у ЕУ се у међувремену повећао са 5 на 15%.

Милан Недељковић, декан Фефа факултета каже да то не може бити добра вест за нас зато што се у Србији праве делови за европску аутоиндустрију, па ће се то одразити и на наше произвођаче аутокомпоненти.

Ако је Марио Драги, бивши председник Европске централне банке, поставио добру дијагнозу европске привреде, каква је терапија коју предлаже? Одговор је да Европа сваке године уложи по 800 милијарди евра и повећа инвестиције чак 5% (као удео у БДП-у). То је двоструко више од Маршаловог плана.

Лист „Економист“, када је реч о Драгијевом решењу за раст европске привреде, пише да оно подсећа на онај чувени виц када су се физичар, хемичар и економиста нашли на пустом острву и тамо затекли конзерву с храном коју треба да отворе. Хемичар је предложио да је ставе у слану воду како би је нагризла корозија, физичар да је отворе уз помоћ полуге, а економиста је рекао: „Претпоставимо да имамо отварач за конзерве.“

Тако изгледа и решење које предлаже Драги: претпоставимо да имамо 800 милијарди евра, пише „Економист“. А Европа нема те паре.

А можда Европа само треба да развије суперпаметни компјутер и као први изазов вештачкој интелигенцији да постави питање: како да европска економија не доживи сценарио „раст и пропаст“? Односно, како да избегне судбину „Нокије“?