Како прећи из клуба средњеразвијених у високоразвијенe економије: Замка средњег дохотка štampaj

„Замка средњег дохотка“ (middle-income trap) је економистима добро позната синтагма, којом се описује тенденција брзорастућих економија у развоју да изгубе замах привредног раста пре него што постигну статус земље са високим дохотком. Углавном се ради о државама које су из статуса неразвијених прешле у средњеразвијене економије, али нису успеле да уђу у групу (високо) развијених економија. Иначе, у 2023. години 108 земаља је било у категорији средњег дохотка (од 1.136 до 13.845 долара по становнику), у њима је живело 75% глобалне популације и оне су креирале две петине глобалног БДП-а. Будући да је достизање статуса високо развијене земље практично идеја водиља три четвртине држава на планети, укључујући и нашу, јасан је значај ове теме.

Иако многи економисти доводе у питање само постојање ове „замке“, неоспорно је да се многе државе са средњим дохотком жестоко боре да се придруже редовима напредних економија. Студија Светске банке из 2013. показала је да је само 13 од 101 привреде са средњим дохотком успело да направи такав скок, и то у дугом временском периоду (1960-2008). Међу њима су били Јапан, четири „азијска тигра“ – Хонг Конг, Сингапур, Јужна Кореја и Тајван – као и периферне европске економије, Шпанија, Грчка и Португалија.

Међутим, у извештају Светске банке из августа 2024. идентификоване су чак 34 државе које су избегле замку са средњим дохотком и постигле статус земаља са високим дохотком, и то у краћем временском хоризонту (1990-2022). Ова проширена група укључује државе Латинске Америке као што су Чиле и Уругвај, све земље Централне и Источне Европе које су постале чланице ЕУ 2004-2013, те нафтом богате државе Блиског Истока, попут Саудијске Арабије и Омана.

С објављивањем ове нове листе поставља се фундаментално питање: да ли је избегавање замке средњег дохотка постало лакше, или није било тако тешко као што се раније мислило? Питање је веома важно за нашу земљу, која би се у догледно време, ако би пратила пут успешних европских земаља у транзицији, могла наћи у друштву земаља са високим дохотком.

Релативно спуштање „прага“

На основу увида у методологију извештаја Светске банке из 2024, јасно је да је у последњих неколико деценија релативни „праг“ високог дохотка значајно спуштен. Тако је за 2023. Светска банка као земље са високим дохотком дефинисала оне чији је бруто домаћи производ (БДП) по становнику виши од 13.845 долара. (Тачније, ради се о бруто националном дохотку – БНД – укупном дохотку који генеришу сви држављани неке земље без обзира где живе, који се, осим код малог броја држава које имају велике одливе или приливе дохотка својих грађана, пре свега по основу профита, дивиденди и приноса по основу камата, битније не разликује од БДП-а), што је тек шестина износа у САД.

Истина, овде треба имати у виду да се амерички БДП по становнику у односу на друге земље, укључујући богате државе Западне Европе, као и Јапан и Кину, снажно увећао услед апресијације долара (која се наставила и током 2024-25). Тако би, посматрајући постављени „праг“ од 13.845 долара у односу на БДП просечног Немца, он износио тек нешто више од четвртине у 2023.

Србија је, ако се узму кориговани подаци РЗС-а за БДП, у 2023. години са 12,3 хиљада хиљада долара по становнику била 11% испод новодефинисаног „прага“ који је дели од високоразвијених земаља.

Методолошки проблем је да је „праг“ раније био знатно виши – 24% нивоа БДП-а у САД у 2012, док је 1990. године био еквивалентан 30% америчког ББП-а. Ови променљиви критеријуми помажу да се објасни зашто је у ранијим извештајима мање земаља класификовано као оне са високим приходима, те самим тим зашто је, према последњем извештају Светске банке, тако пуно држава успело да пређе ту границу.

Куповна моћ као бољи критеријум

Имајући све ово у виду, било би добро да Светска банка преиспита свој приступ, и то преласком са номиналног на БДП по куповној моћи, који боље одражава тренутни животни стандард. Такво прилагођавање би понудило праведнију и поузданију меру економског развоја.

Малезија је добар пример како би такав обрачун боље одсликао реалност на терену. Тако је у 2023. малезијски БДП по становнику износио 12.090 (текућих) долара. Међутим, прилагођен паритету куповне моћи, БДП просечног Малежанина износио је чак 38,7 хиљада долара, или 47% оног у САД. Насупрот томе, Чиле, класификован као економија са високим дохотком, са БДП-ом по глави становника од 16.815 долара у 2023, би са 32,2 хиљаде долара био котиран далеко испод Малезије по овом обухватнијем критеријуму. Са 29,4 хиљаде долара у 2023. и наша земља би се значајно боље позиционирала, ако би као критеријум био узет БДП по куповној моћи.

Генерално, латиноамеричке економије би по овом обрачуну лошије прошле посматрајући релативну глобалну позицију, док би се показало да азијске економије имају знатно виши животни стандард. На пример, јужнокорејски БДП по становнику по куповној моћи је порастао са 30% америчког нивоа средином 1980-их на 73% 2023, престигавши чак Јапан, чији је БДП по куповној моћи по глави становника био на 63% америчког 2023. (добрим делом због депресијације јена). Јаз у приходима Мексика у односу на САД се повећао откако је Северноамерички споразум о слободној трговини ступио на снагу средином 1990-их. Тако је БДП по становнику прилагођен куповној моћи за Мексико пао са са 35% америчког почетком 2010-их на 30% у 2023. (Бразил и Јужна Африка су пратили сличну путању).

Пут ка вишој степеници у привредном развоју

Дуго је напуштање пољопривреде као основне привредне гране, те освајање нискоквалификоване извозно оријентисане производње био начин да се убрза привредни развој. Временом је такав приступ постајао све тежи. Наиме, иницијалне високе стопе раста ових економија, које су им омогућиле прелазак у категорију средње развијених, биле су резултат јефтине радне снаге, технолошког напретка и премештања рада и капитала из сектора ниске у секторе високе продуктивности.

У овој фази кључ је у високим инвестиција, преко којих се уводе, односно имплементирају модерне технологије из развијених земаља (најчешће кроз „имитирање“). Наиме, мала продуктивност у аграру значила је да су нискоквалификовани радници могли бити привучени фабричким пословима чак и са ниским платама. Индустријска производња ових земаља била је глобално ценовно конкурентна, упркос нижој релативној продуктивности њихових радника.

Међутим, све већа аутоматизација доводи до тога да се у индустрији сада запошљава мање људи по јединици производње, посебно неквалификованих радника. Појава Кине као „радионице света“ је, због огромне понуде радника практично свих квалификација и због своје хипер-компетитивности, такође отежала развојни пут, посебно сиромашним економијама. Додатно, с обзиром на опадајући значај радне снаге у индустрији, индустријализоване земље су почеле да подижу протекционистичке баријере верујући да могу да поврате сопствену конкурентност у том сектору (наравно, овде је примарни политички мотив, а то је стварање боље плаћених послова за раднике са средњом школом, који представљају огроман део бирачког тела).

Алтернативни пут ка клубу високоразвијених економија

Данас, да би нека средње развијена економија достигла статус високоразвијене, њен извоз мора бити високо софистициран, за шта је неопходно повећати комплексност целе еконономске структуре. А да би се то постигло, стратегија привредног раста мора бити базирана на иновацијама, а не само на инвестицијама. Ово имплицира промену парадигме у размишљању и економском функционисању и подразумева реструктуирање предузећа, трансформацију процеса рада и производње.

Повезано с тим, алтернативни пут ка убрзаном развоју за многе земље у развоју могао би бити базиран на извозу висококвалификованих услуга. С тим у вези, индикативно је да је у 2023. глобална трговина услугама реално порасла за 5%, док је робна трговина смањена за 1,2%. Наиме, побољшања у технологији током пандемије омогућила су рад на даљину, а промене у пословној пракси и бонтону додатно су смањиле потребу за физичким присуством радника. Као резултат тога, мултинационалне компаније могу да сервисирају клијенте са било ког места. (У Индији мултинационалне компаније од JP Morgana до Qualcomm-а запошљавају талентоване дипломце у тзв. глобалним центрима вештина, где инжењери, архитекте, консултанти и адвокати креирају дизајне, уговоре и софтвер који су уграђени у производе и услуге које се продају широм света.)

Пример земаља Централне и Источне Европе, укључујући и Србију, које су последњих скоро деценију снажно увећале извоз IТ услуга, свакако је индикативан.

Практично свака земља у развоју има малу, али висококвалификовану елиту која може профитабилно да извози квалификоване услуге, с обзиром на велике разлике у платама у односу на развијене земље. Радници који знају енглески (или пак француски и шпански) могу бити у посебној предности. Чак и ако веома мали део популације има ове способности, такви послови додају много више домаће вредности од нискоквалификоване производње, чиме се у великој мери доприноси девизним зарадама земље. Наиме, сваки добро плаћени радник у сектору услуга може створити локално запослење за друге кроз сопствену потрошњу. Последично, како умереније квалификовани услужни радници – од таксиста преко водоинсталатера до конобара – налазе сталан посао, они ће задовољити не само потражњу оних високо плаћених, већ и једни друге.

Оно што је потребно је побољшање квалитета радне снаге у земљи, а обуке и преквалификације се могу брзо обавити. На пример, ако дипломирани инжењери имају основно знање из своје области, они могу релативно брзо бити обучени за најсавременији софтвер за дизајн који је потребан потенцијалном мултинационалном послодавцу.

Додатно, мало је вероватно да ће развијене економије подићи протекционистичке баријере када је у питању извоз услуга. Наиме, као највећи светски извозници услуга ЕУ и САД могу много да изгубе од трговинског рата у овој области.

Шта можемо очекивати? 

Генерално, промена економског модела раста, односно кретање према привредном развоју који се базира на производњи производа са вишом додатом вредношћу, диверзификацији извоза, развоју тржишта капитала и снажнијем акумулирању људског капитала, се чини основним условом за прелазак у клуб високоразвијених економија. С тим повезано, упозоравајуће су процене Светске банке на основу индикатора раста (улагање у људски капитал, укупна факторска продуктивност, партиципација на тржишту рада и инвестиције), по којима ће већина средњеразвијених економија ући у фазу успоравања у периоду 2024-2100, али треба имати у виду да ће развијене земље бити суочене са практично истим проблемима у још израженијој форми.

И други изазови биће заједнички за обе групе економија, али ће опет више погађати оне богатије: брзо старење популације, растући протекционизам, потреба да се убрза енергетска транзиција. Имајући у виду претходно наведено, већина референтних пројекција указује да ће „middle-income“ економије остваривати брже стопе привредног раста, имплицирајући смањивање развојног гепа у годинама пред нама.

За Србију је индикативан пример Пољске, која је подигла свој доходак по глави становника са 20% ЕУ просека почетком деведесетих на половину тог просека 2023. Реформе су почеле са „дисциплиновањем“ јавних предузећа и либерализацијом увоза, те фокусирањем на раст профитабилности предузећа, пре свега кроз приватизацију. На тај начин се релативно брзо створила добра инвестициона клима која је замах добила 2000-их, када је Пољска приступила заједничком тржишту ЕУ.

Иако је едукација имала велику улогу (стопа терцијарног образовања порасла је са 15% у 2000. на 42% у 2012), кључни фактор брзог привредног успона биле су инвестиције. Наиме, успостављен је добар привредни амбијент којим су привучени бројни страни инвеститори. Када би нова технолошка решења улазила у земљу, она су била „проширена“ кроз економију, а да би процес напредовао унапређиван је образовни систем, односно едуковани су кадрови који су били способни да одржавају и развијају нове технологије.

Стални ангажман државе био је незаобилазан део економске стратегије и сводио се, поред осталог, на подршку фирмама које су биле у могућности да инкорпорирају глобалне технолологије. Драстичан раст средње и високотехнолошког извоза био је природна последица напред наведених активности.  

Повезано са снажним привредним успоном Пољске у последње три деценије, премијер те земље Доналд Туск се, не тако давно, позвао на референтне прогнозе да би показао да је та држава на путу да по нивоу просечног дохотка убрзо престигне Британију. Наиме, пројекције Светске банке указују да ако би БДП по глави становника у Британији наставио да расте просечних 0,5% на годишњем нивоу, као што је то било 2010-2021, те ако би Пољска задржала просечан раст из истог периода (од 3,6%), онда би она престигла Британију 2030. године. (исто би се десило и Румунији, али до 2040, са просечним годишњим растом од 3,8%, и Мађарској са растом од 3%, наравно ако задрже ове високе стопе повећања БДП-а). За бројне имигранте из поменутих земаља, посебно Пољаке који су деведесетих хрлили ка Острву, ове пројекције за не тако далеку будућност и данас вероватно изгледају нестварно.