Радити или не радити, питање је сад: Могу ли нације да раде мање а да напредују више?

У последње време расправа о броју радних сати које људи остварују у различитим земљама добија јасне политичке тонове. Трампистички економисти воле да указују на снагу америчке економије и на опадање европског модела социјалне државе тиме што показују да је разлика у приходима између Сједињених Држава и западноевропских земаља током последњих неколико деценија остала иста или се чак повећала.

На пример, 1980. године однос БДП-а по глави становника између САД и Француске (израчунат у доларима по паритету куповне моћи) износио је 1,2 према 1; данас износи 1,5 према 1.

Европа је после ковида готово стагнирала, док се америчка економија опоравила много снажније. Ако користимо податке из анкета о приходима домаћинстава, прилагођене генерално нижим трошковима живота у Европи, разлика у корист Сједињених Држава је велика. Године 2023. просечан доходак по глави становника у САД био је готово 50 одсто већи него у Француској. Чак и на нивоу медијане, разлика је око 30 одсто у корист Сједињених Држава.

Пре неколико дана немачки канцелар Фридрих Мерц се, након повратка из Кине и посете Шенжену, огласио поруком која подсећа на трампистичку реторику: европска социјална држава је неодржива; морамо више да радимо. Европа је у опадању и престићи ће је земље у којима људи раде знатно више сати. У Кини се ради по моделу „9-9-6“ (од 9 ујутру до 9 увече, шест дана у недељи), док се у Европи ради 35 до 40 сати недељно. (Немачка се при томе посебно издваја по релативно малом броју радних сати.)

Аргументи у прилог томе да не треба радити више:

Одговор трампистима дали су амерички либерални економисти и коментатори. Пол Кругман тврди да је европска продуктивност по радном сату упоредива са америчком, а у неким случајевима је чак и виша.

Чињеница да Европљани слободно бирају да раде мање и пристају на нижи доходак (мерен у материјалним добрима и услугама) у замену за више слободног времена показатељ је „цивилизованијег“ начина живота. Европљани кажу „не“ непрекидној „трци пацова“, јурњави за новцем и статусом, и „да“ пријатном животу који складно повезује посао, породицу и пријатеље.

Тома Пикети је недавно изнео сличан став: европски модел је супериоран.

Аргументи у прилог томе да треба радити више:

Претходно изнети аргуменати делују сасвим уверљиво. Људски циљ није производња челика ради самог челика (што се стаљинизму с правом пребацивало), већ стварање корисних добара од тог челика и достизање благостања које би нас ослободило тегобног рада.

Међутим, постоји и другачији сет аргумената који иду у прилог трампистима и Мерцу. Свет је конкурентно место. Земље које економски не напредују не само да брзо заостају за својим ривалима, већ постају другоразредне или трећеразредне економске и војне силе, док њихово становништво одлази у иностранство у потрази за послом. Њихове технологије застаревају. Чињеница коју констатују сви економисти и политиколози јесте да је економска моћ повезана са политичком и војном снагом.

Зато, ако многи Европљани наставе да уместо посла бирају радије одлазак у оперу и на пикнике с пријатељима, док Кинези и Индијци то чине ређе, Европа ће назадовати. Положај њеног становништва на глобалној лествици прихода ће бити све лошији (што се већ и дешава; види прво поглавље у мојој књизи Велика глобална трансформација. Европљани ће можда и даље уживати у пикницима, али ће морати да продају свеју куће у Венецији с погледом на Велики канал Кинезима и Индијцима, а уместо летовања на Тајланду мораће да бирају неке много ближе дестинације.

Очигледно је, дакле, да постоји аргумент у прилог напорном раду, утемељен како на релативној моћи нација тако и на релативном животном стандарду људи у свакој појединој земљи. Људи у Холандији су богати зато што је Холандија акумулирала велико богатство захваљујући напорном раду својих некадашњих житеља и њиховим прекоморским освајањима. Данашњи становници уживају у тим наслеђеним предностима, али оне неће трајати заувек.

Ретроспективни осврт иде у прилог трампистичко-мерцовском аргументу. Капитализам није постао доминантан систем зато што су људи волели да раде, већ зато што је већина била приморана на рад. Холандски економски историчар Јан де Врис написао је добро документовану књигу у којој је показао да је Индустријска револуција у ствари била „индустриозна револуција“ („револуција марљивости“). Годишњи број радних дана у Енглеској пре Индустријске револуције износио је око 100, док је на њеном врхунцу порастао на више од 300. Укупан број радних сати годишње повећао се са око 2.500 на 3.300. 

Графикон испод илуструје сличан пораст радних дана у Француској: људи су 1800. године у просеку радили 50 дана више него три века раније.

Сељаци су много више волели да раде напорно само у време сетве и жетве, а остатак године проводе у доколици учествујући у бројним сеоским свечаностима, него да буду отерани у „сатанске млинове“ („satanic mills“, израз који се односи на фабрике из ране фазе Индустријске револуције у Енглеској, текстилне млинове и челичане, у којима су сељаци били принуђени да раде након што су изгубили земљу, прим.) Али у њих су доспели под принудом: ограђивањем заједничких поседа и оснивањем радних сиротињскох домова („poorhouses“), који су имали сличну функцију какву ће два века касније имати Гулаг. Тако су сељаци практично били протерани са земље, а ако су одбијали да раде и више волели скитњу, били су чак и жигосани на челу (ужареним гвожђем би им било утискивано „V“, од vagabond – скитница, или „R“, од rogue – пропалица, прим).

Управо је oва системска принуда омогућила Индустријску револуцију и учинила капитализам доминантним системом широм света.

Јер конкуренција није само између различитих земаља, већ и између различитих система. Надовезујући се на идеје Кругмана и Пикетија, могло би се устврдити да је социјализам био изузетно пријатан систем, јер људи у њему ефективно нису радили више од два или три сата дневно („ми се правимо да радимо, а они се праве да нас плаћају“). Странци који би дошли у социјалистичку земљу могли су да виде несташице, али нису могли да виде задовољство које је доносио нерад.

Једна докторска дисертација, која је упоредила рад у фабрици ФИАТ-а у Србији седамдесетих година са готово идентичном фабриком у Торину, показала је да су радници у социјализму радили мање од половине времена у односу на Италијане. Пошто је укупна производња српског погона била отприлике половина италијанске, лако је закључити да је продуктивност по сату у ове две фабрике била приближно иста, али да су социјалистички радници имали више слободног времена од својих колега из капитализма, па би се могло помислити да су живели знатно угодније.

Али то би био погрешан закључак. Капитализам је убедљиво поразио социјализам, а главни разлог његове победе био је управо у томе што је производио више добара и што су људи више волели да се осећају материјално богатијима него да избегавају напоран рад.

Тако питање напорног рада насупрот његовом избегавању односи превагу на свим нивоима – и на нивоу појединца, и на нивоу националне државе, и на цивилизацијском нивоу (односно на нивоу начина производње); на овом последњем нивоу тако што омогућава да поједини системи (рецимо, данашњи кинески државни капитализам) политички и војно доминирају над другима.

Шта би на то рекао Џон Мејнард Кејнс?

Идемо даље. Шта би Кејнс рекао у овој расправи? Он се, у ствари, у њу већ укључио.

У предавању које је 1930. одржао у Мадриду под насловом „Економске могућности за наше унуке“, замислио је свет налик данашњој Европи – свет у коме би људи уживали релативно изобиље, довољно да „задовољи Старог Адама у нама“, у коме би радили свега петнаест сати недељно, а остатак времена посвећивали културним и друштвеним активностима.

Али да ли је Кејнс био у праву? Вероватно није: он је озбиљно погрешно проценио природу капитализма.

Капитализам је систем који (како је приметио Шумпетер) не може да буде статичан. Капиталисти неће да инвестирају ако не очекују нето позитиван повраћај (у просеку). Ако он постоји, део тог новца биће реинвестиран, што ће осигурати позитивну стопу привредног раста. Да би тај раст био одржив, капиталисти морају непрестано да производе нове потребе. Они не могу једноставно да се зауставе.

Ако би капитализам престао да ствара нова добра, и ако би људи одједном били задовољни свим што имају, с капитализмом би било готово. Ако су сви задовољни оним што поседују, како би капиталисти могли да остваре додатну зараду?

Оно што је Кејнс превидео јесте да капитализам никада не може да постане засићено друштво изобиља. Кључна реч је „засићено“. Капитализам може да створи свет с огромним бројем производа и услуга, свет великог изобиља, али не може да дозволи да то изобиље учини људе „засићенима“, јер би у супротном систем престао да постоји.

Можда је Кејнс заправо прижељкивао крај капитализма? И то је могуће. Али ако је имао у виду његов опстанак, савет – или нада да ће људи радити само петнаест сати недељно – неспојив је са кључним карактеристикама система.

А шта би рекао Маркс?

Да ли је Маркс био за напоран рад или против њега? Марксов став је (очигледно) био прилично суптилан. Сматрао је да људска слобода почиње тек када се окончају мукотрпни рад најамника и подела рада. Најамни рад никада не може бити рад који слободан појединац истински жели. Радници под капитализмом изнајмљују своју радну снагу и одричу се сваке аутономије у процесу у коме су тек зупчаници.

Стога је циљ сваког најамног радника (односно сваког радника у капиталистичким условима) да ради мање. Како Маркс пише: „Радник се, стога, осећа својим тек изван свога посла, а у своме раду осећа се изван себе. Код куће је кад не ради, а кад ради није код куће“ (Економско-филозофски рукописи из 1844).

Шта ће се десити под социјализмом? Да ли ће то бити систем потпуног изобиља, без најамног рада, систем у коме ће „организације удруженог рада“ управљати својим послом, у коме ће отуђење нестати, а слободно време постати опште добро? Не баш. И ту се Маркс разилази са онима који верују да је крајњи циљ људског постојања ослобођење од рада.

Маркс је сматрао да је рад суштинска људска потреба. Само у системима принудног рада (у робовласништву и капитализму) та потреба бива изопачена, јер су људи приморани да раде послове над којима немају никакву контролу нити утицај и које стога мрзе.

Али човек је homo faber – биће које ствара. Да би се изразили, људи морају да раде. У царству слободе управо нас наш рад одређује и чини људима. Није то сунчање на плажи или одлазак на фудбалске утакмице. То је, како Маркс пише, свет у коме „свако може да се оствари у било којој области коју пожели, а друштво... ми омогућава да данас чиним ово а сутра оно, да ујутру ловим, после подне пецам, увече се бавим сточарством а после вечере критикујем – како год ми је воља – а да не постанем ловац, рибар, сточар или критичар.“ (Немачка идеологија). Наш крајњи циљ је рад у слободи.

Докле год постоји систем чија је суштинска одлика конкуренција између појединаца, нација, па и система у целини, људи и народи који вредно раде доминираће над онима који не раде. Илузорно је веровати да је могуће избећи конкуренцију ако желимо да задржимо свој положај у таквом свету.