Стање руске економије на уласку у пету годину рата: Колико кошта мир и под којим условима

Како руско-украјински рат улази у своју пету годину, руска економија, на којој су засновани ратни напори Москве, под озбиљним је изазовима, али је далеко од тога да је урушена, насупрот прижељкивањима Запада.

Током протекле четири године економија Руске Федерације се практично поделила на две гране. Приоритетни део (истина далеко мањи) обухвата војне и с војском повезане индустрије. Он је натпросечно растао, запошљавао и инвестирао, имајући привилегован приступ радној снази, капиталу и увозу. Остатак привреде, мала и средња предузећа, као и потрошачке индустрије, налазе се у практичној стагнацији. 

Према РОСТАТ-у, руска привреда је у 2025, години расла тек 1% , док за ову годину Министарство економије прогнозира раст од 1,3%, руска Централна банка од 0,5% до 1,5%, а Светска банка и ММФ од 0,8%. Очекује се да ће Централна банка Русије, у напорима да подстакне кредитну, односно привредну активност, наставити са редуковањем базне камате (са тренутних 15,5%), али ће она остати висока. С базном каматом повезане су и атрактивне камате у понуди руских комерцијалних банака, што повећава штедњу грађана и истовремено их стимулише да смање потрошњу – што је у суштини систем индиректног позајмљивања државе од становништва.

Вредност и даље импозантног трговинског суфицита Русије од 117 милијарди долара у 2025. била је за 12% нижа него у 2024. пре свега услед пада извоза минерала због пада глобалних цена нафте и угља, те повећања дисконта на руску нафту (који је почетком 2026. износио 12 долара у односу на цену референтне северноморске нафте „Брент“).

Истовремено, одлив капитала из земље по основу повећања финансијске имовине у иностранству био је нижи за 10 милијарди долара, и износио је 56 милијарди долара у 2025. Будући да је „бежање“ приватног капитала лимитирано све јачим санкцијама (те је за руског резидента све теже да купи некретнину или акције у иностранству), повећала се понуда девиза у земљи што је у протеклим годинама одржало рубљу снажном. Драстично јачање домаће монете у односу на долар (20. фебруара 2026. рубља је апресирала 15% према долару у односу на исти датум лане) противно је настојањима да се слабијом националном монетом подстакну буџетски приходи од нафте и смањи увоз (кроз увозну супституцију).

Проблем финансирања фискалног дефицита

Чак и ако се погоршала од 2022, фискална ситуација Русије са дефицитом од 2,6% БДП-а у 2025, не изгледа лоше по међународним стандардима. С тим повезано, опште прихваћено мишљење је да Русија, која има изузетно низак јавни дуг у односу на БДП, лако може финансирати фискалне дефиците повећаним задуживањем. Међутим, Русија је одсечена од међународних финансијских тржишта, док је тржишни капацитет домаћег финансијског тржишта лимитиран, односно не постоји превелики потенцијал расположивих средстава која се могу уложити у годишње државне обвезнице.

Додатно, по тренутним каматним стопама од око 14%, задуживање државе је јако скупо. Наиме, трошкови камата су у 2025. чинили око 8% свих федералних расхода, док би у овој години могли порасти на 9-10%. Ситуацију отежава то што услед ограничене потражње за дугорочним државних обвезницама (тзв. ОФЗ), Москва све чешће прибегава шеми „репо-ОФЗ“ финансирања дуга, где се врши монетарна емисија Централне банке под маском обезбеђивања додатне ликвидности комерцијалним банкама – коју оне користе за куповину ОФЗ (што се своди на „штампање новца“).

Стога није чудно што се Централна банка отворено залаже за даље повећање пореза, што види као бољи начин финансирања буџетског дефицита. Влада може додатно повећати не-нафтне приходе повећањем стопа (ин)директних пореза и укидањем бројних пореских изузећа, док се невојни расходи могу додатно ограничити. Дефицит се можда могао финансирати и евентуалним задуживањем у Кини, као и трошењем преостале ликвидне имовине Националног фонда благостања. (Када цене нафте падну значајно испод буџетских планова, влада покрива мањак користећи Национални фонд благостања. Будући да тренутна ликвидна имовина Фонда износи око 50 милијарди долара, он би могао бити више него преполовљен до краја године). 

Иако је пројектовани фискални дефицит за 2026. годину 1,6% БДП-а, већ је сада јасно би мањак у каси могао бити удвостручен, будући да приходи у великој мери зависе од цена нафте, који (заједно с гасом) чине скоро једну четвртину ресурса доступних федералном буџету (док у фискалним приходима свих нивоа власти учествују са тек 12%, што је за трећину мањи него пре почетка рата). Проблем је што је у буџету пројектована цена од 59 долара по барелу знатно виша од 39 долара по барелу коришћених за обрачуне пореза у децембру. Нафтом типа „Урал“ тренутно се тргује са попустом од 25% (у односу на „Брент“), те су приходи буџета по основу нафте и гаса преполовљени у јануару ове године, у односу на исти месец прошле.

Упркос томе што су драстично пале испоруке Индији, која је под притиском Вашингтона (Индија је наиме добила снижење америчких царина на 18%, у замену за ограничавање куповине руске нафте), те појачане контроле танкера којима се превози руска нафта, обим извоза сирове нафте од 3,3 милиона барела дневно остаје стабилан, али захваљујући све већим понуђеним дисконтима.

Улога Пекинга

Анализа Блумберга указује да су кинеске рафинерије снажно повећале куповине руске нафте од почетку 2026. Наиме, од 1. до 18. фебруара 2026. испоруке руске нафте у кинеске луке повећале су се за 0,7 милиона барела дневно у односу у децембар, што је било више него довољно да се надокнади пад индијских куповина од око пола милиона барела дневно. (иначе, на почетку 2026. пале су и испоруке нафте у Турску услед наглог раста трошкова поморске логистике).

Дакле, све је извесније да ће се током ове године додатно продубити сарадња Кине и Русије, односно да Пекинг наставља да повећава подршку Москви у рату у Украјини. Наиме, Русија не би могла да успешно води рат без континуиране кинеске подршке, посебно без доступа компонентама двоструке намене и критичним минералима који се користе у руској производњи дронова. Рат користи Пекингу јер су Европска унија и Британија фокусирани на Украјину, а не на Азију, док су и односи између ЕУ и САД постали затегнутији.

Кина је од најранијих дана рата у Украјини помогла у ублажавању ефеката западних санкција уведених Русији, купујући руску нафту и продајући Москви робу двоструке намене. Трговина између две стране је порасла са 152 милијарди колико је износила 2021, на 228 милијарде долара у 2025. години (максимум размене је достигнут у 2024). Иначе, током претходне године руски увоз из Кине смањен је за десетину, док је робни извоз опао за 4%, али је током последња четири месеца претходне године премашивао ниво из 2024, да би у се децембру раст руског робног извоза у Кину убрзао на 17%.

Глобалне последице

Конфликт у Украјини и последични ембарго на економију Русије није имао драматичне глобалне импликације услед релативно малог обима руске привреде у светским оквирима. Осим Украјине, за коју рат има девастирајући ефекат, и знатно мање погођене Русије, рат се негативно одразио и на европске економије. Међутим, тај ефекат није био драстичан и свакако не одвраћајући за већину земаља Старог континента. Такође, после драматичног раста цене природног гаса, исте су пале упркос томе што је Русија де факто престала да снадбева гасом већину земаља Европе. Утицај нафтних санкција Запада према руском нафтном сектору није имао снажније импликације по светске цене „црног злата“, пре свега услед повећане понуде на светском тржишту.

У европским анализама негативан утицај санкција Русији описује се кроз краткорочне ефекте на БДП 2022–2023, углавном због шокова повезаних са растом цена енергије, након чега је уследио делимични опоравак, јер је ЕУ диверзификовала снабдевање енергијом и прилагодила обрасце трговине. Значајни, али подношљиви негативни ефекти на БДП концентрисани су у енергетски интензивним секторима, али се потенцира дугорочна отпорност кроз диверзификацију и политике зелене транзиције. Прекиди у ланцима снабдевања и губитак руских сировина (метали, хемикалије) погодили су прерађивачку индустрију, док су у енергетици највећи губици дошли од виших трошкова увоза гаса и нафте 2022–2023. Несташица ђубрива повећала је трошкове, са адаптацијом до 2024. Раст БДП-а ЕУ се успорио, али се није урушио; 2023. године избегнута је рецесија (раст од 0,4%), да би наредне две године европски БДП имао скроман раст од 1,1%, односно 1,4%.

Повезан с глобалним економским импликацијама Украјинског рата је и потенцијални „велики дил“ Москве и Вашингтона, наводни интерни документ Кремља с почетка 2026, у који је Блумберг имао увид. Ту су детаљно описане тачке у којима би руски и амерички економски интереси могли да се поклопе након споразума о окончању рата.

Две земље би радиле заједно на залагању за фосилна горива у односу на зеленије алтернативе, предвиђена су заједничка улагања у природни гас, морска нафтна налазишта и критичне сировине. У сржи понуде је повратак Русије систему клиринга у доларима, потез који би значио запањујући преокрет политике Кремља. До сада је проналажење алтернатива долару, уместо обнављања веза са системом који предводе САД, био кључни циљ Русије да продуби своје односе са Кином, те из тог разлога западни званичници упознати са садржајем овог документа сматрају да је нереално да ће Кремљ ићи на споразум супротан интересима Пекинга.

Иако су САД већ предложиле постепено укидање санкција Русији као део мировног споразума, наведене претпоставке о мировној дивиденди од невероватних 12.000 милијарди долара (према лондонском Економисту та цифра је више него сто пута преувеличана, с циљем да се импресионира амерички председник), од чега би добар део припао САД, односно појединцима блиским породици Доналда Трампа, чине се нереалним.

Трговина са Русијом у време рата 

У рату који би се могао сматрати борбом државе за опстанак, очекивано је трговина са противничком страном потпуно прекине. С друге стране, ако је улог мањи, тада се приоритет даје дугорочној безбедности, те се одржава одређени ниво трговине, која се сматра критичном за функционисање економије. Примена овог принципа се може видети кроз понашање инволвираних страна у Украјинском рату. Ово се односи и на (директну) трговину између Украјине и Руске Федерације, као и кроз режиме санкција Запада против Москве. 

Како су се очекивања о дужини и улозима сукоба мењала, тако су се мењале и трговинске политике. На почетку рата фебруара 2022, западне обавештајне службе су углавном очекивале брзу руску победу, са Кијевом који би требало да падне за неколико дана. Отпор Украјине, потпомогнут западним оружјем и обавештајним службама, зауставио је руско напредовање ка престоници. До маја 2022, два месеца након почетка рата, очекивања су се померила ка дужем сукобу. Украјинска контраофанзива у септембру 2022, којом је узет добар део херсонске и харковске области, није успела да добије замах, те се дошло у пат позицију. Од краја 2022. обе стране су се „укопале“ за дугорочну борбу.

За Украјину, рат је егзистенцијалан, док су за Русију улози далеко мањи. Иако Русија има значајне спољнополитичке интересе везане за исход конфликта, опстанак руске државе није директно угрожен. За западне земље сукоб се, у најбољем случају, може описати као посреднички (прокси) рат, будући да оне имају најмањи улог од свих укључених актера.

У хаосу на почетку рата – и са очекивањем да је украјински потпуни пораз близу – Украјина није формално ограничила своје трговинске односе са Русијом. Забранила је директан увоз из Русије тек 9. априла 2022, док је директан извоз у Русију забрањен 27. септембра 2022, седам месеци након почетка сукоба. На страни Русије чини се да нема закона који забрањују директну трговину са Украјином. Скоро три године, од фебруара 2022. до јануара 2025. руски гас наставио је да тече кроз украјинске цевоводе, док руска нафта и даље пролази кроз Украјину. Индиректна трговина између Украјине и Русије се наставља. Украјински производи стижу на руско тржиште преко трећих држава. (На пример, у првој години рата украјинско семе уљарица и плодови уљарица стизали су у Русију преко Јерменије; шећерни сируп преко Чешке; пластични чепови, попут поклопаца хладњака, преко Казахстана, док је гума, која се користи у медицинском и фармацеутском контексту, стизала преко Естоније.)

Економски одговор САД на рат у Украјини у великој мери је био у складу са очекиваним обрасцима трговине у ратном времену. Првобитним санкцијама према Русији покушало се кажњавање Москве за оно што се очекивало да ће бити свршен чин у Украјини, будући да се сматрало да нема времена да економске мере утичу на исход на бојном пољу. До маја 2022, када се схватило да ће рат бити дужи, САД су почеле да санкционишу производе повезане са руском одбрамбеном производњом. (као што су мотори, багери, булдожери, радио предајници и медицинска и хируршка опрема). Како је рат запао практично у пат позицију, санкције су се прошириле и на полупроизводе – као што су делови за машине за пречишћавање воде или делови за парне турбине, који се користе као инпути у производњи других добара и услуга. Након око 15 месеци ратовања, Вашингтон је почео да циља сировине, као што су пластика, гума и камен, којима је потребно време да се претворе у бојне капацитете.

Чак и како се режим санкција проширивао, многи санкционисани производи наставили су да стижу до Русије преко трећих држава. У првој години рата Турска је служила као посредник, пружајући индиректни канал за трговину тамо где су директне билатералне везе биле прекинуте. (На пример, америчка електронска интегрисана кола, чији је извоз у Русију блокирао Вашингтон, и даље су стизала до руских фирми преко турских посредника). У наредним годинама, неки од руских суседа, укључујући Јерменију, Казахстан и Узбекистан, преузели су ову уносну улогу посредника.

Западне земље нису се осећале претерано угрожене сукобом, и таква перцепција је утицала на режим мултилатералних санкција наметнутих Русији. Свака земља укључена у режим санкција настојала је да за себе смањи економске трошкове политике, штитећи кључне домаће индустрије од поремећаја у трговини без обзира што је настављена трговина доприносила ратним напорима Русије. Белгија је тако одложила забрану увоза руских дијаманата за две године, Чешка, Финска, Мађарска и Словачка настављају да увозе руско нуклеарно гориво, а Мађарска и Словачка и даље увозе руску нафту путем нафтовода. Слично томе, САД и даље увозе паладијум из Русије. Ови примери показују да ће државе дати приоритет заштити домаћих индустрија и тиме ојачати своје противнике, све док верују да је улог у рату прилично низак.

Чак и док ЕУ разматра предузимање драстичнијих корака и заплену руске имовине, мало је разлога очекивати да ће се овај општи приступ фундаментално променити у будућности. Западне земље су већ апсорбовале трошкове свог мултилатералног режима санкција и чини се да су достигле границе онога што је економски подношљиво с обзиром на улог у сукобу. Уколико не дође до драматичне промене тих улога, мало је вероватно да ће се ујединити око свеобухватног прекида комерцијалних веза са Русијом. 

Отпорност руске привреде 

Руска економија и јавне финансије показале су релативну отпорност упркос растућим трошковима рата и опсежним економским и финансијским санкцијама. Прво, упркос повећаном уделу државног власништва и владиног интервенционизма (већ од 2005), руска привреда је задржала довољну микроекономску флексибилност, што је помогло у њеном брзом прилагођавању новим условима, између осталог, преусмеравањем трговинских и финансијских токова.

Друго, руске власти су почеле да се припремају за геополитичку конфронтацију са САД и ЕУ (и њиховим савезницима) још од припајања Крима 2014. године (развој независног платног система, техничке и административне инфраструктуре за контролу интернета, програми супституције увоза). И конзервативна фискална политика током последње две деценије може се тумачити као напор да се ојача макроекономска отпорност земље у случају потенцијалне конфронтације са Западом.

Треће, међународна коалиција за ембарго је географски непотпуна, састоји се од земаља које представљају само приближно половину светског БДП-а, што оставља велике могућности за заобилажење санкција, смањујући њихову ефикасност (то се види у случају ограничења цена које су земље Г7 увеле на извоз руске нафте у јануару 2023. и ембарга ЕУ на увоз нафте – фискално најважнијих санкција – упркос којима су повећања дисконта који је Русија морала да нуди на своју сирову нафту неретко била само привремена, док је заобилажење санкција постајало раширеније).

Четврто, и руска влада и Централна банка су показали способност управљања кризама, посебно у критичном периоду непосредно након почетка рата и иницијалног ембарга. 

Суморне перспективе за Москву

Западни ембарго, иако неефикасан у погледу окончања рата, већ је нанео огромну штету дугорочном потенцијалу раста руске привреде, док су контра-санкције Москве додатно погоршале ситуацију. Трговинска и инвестициона сарадња са Кином и другим земљама у развоју помаже у ублажавању утицаја санкција, али неће заменити приступ западним иновацијама, технологијама, знању, финансијским системима и тржиштима. Европско тржиште за руски природни гас, на пример, по свему судећи је затворено у догледној будућности.

Слично томе, супституција увоза није решење за повећање продуктивности. Ако се додају томе неповољни демографски трендови, континуирана зависност од извоза енергената и лоша пословна и инвестициона клима, средњорочна и дугорочна привредна стагнација може бити сасвим реалан сценарио за Русију.

Главни проблем за руску економију није ризик од изненадног колапса, већ одсуство значајних генератора раста. Услови за пословање ће се постепено погоршавати, са или без мира. Кремљ ће се, по свему судећи, суочити са неком врстом продуженог „Хладног рата“, који би могао трајати деценијама, јер западне елите на Русију доминантно гледају као на војног противника.

Поред све активнијег ангажмана Вашингтона на отежавању рада руске нафтне флоте у сенци (и очекиваног продужења важења свих санкција од стране Трампа), припрема се и двадесети по реду пакет санкција ЕУ, где ће најважнија мера бити укидање ограничења цена руске нафте (cap), кога би заменила потпуна забрана европским фирмама да помажу у логистици руског извоза (додатно, по први пут се предлаже и забрана извоза одређених производа у земље које се сматрају „непоузданим“ у поштовању санкција – циљају се трговинске руте којима Москва заобилази санкције у последње четири године).

Иако избегавање дурогочне стагнације захтева, као минимум, окончање рата, то само по себи не гарантује опоравак руске привреде. Наиме, и након престанка конфликта, опоравак ће бити спор и неизвестан, будући да је прелазак доброг дела привреде на ратни колосек истовремено редуковао њене будуће капацитете. С друге стране, свака додатна година конфликта повећава системски ризик: од фискалне кризе, девалвације монете, институционалног слома – штете толико озбиљне да ће послератне политике бити пред великим изазовима да их коригују.

Упркос свему, и посебно имајући у виду виталну улогу Кине у куповини руске нафте и снадбевању земље потрошачким робама, машинама и важним војним компентантама, привреда Русије ће наставити да функционише, те се стање слично данашњем може одржавати деценијама.

Будући да и западни креатори политике отворено разговарају о плановима за обуздавање Русије, није изненађујуће што код руских елита постоји готово универзално уверење да је, без обзира на то како се овај рат заврши, крајњи циљ Запада стратешки контејмент Русије, како би се заувек ограничио развојни потенцијал земље.

Ако обе стране очекују трајну конфронтацију, оне делују у складу са тим. Будући да се ЕУ суочава са структурном кризом, да је политички фрагментирана и неспособна да се договори о стратешким питањима, те да би се глобална економија могла наћи у кризи изазваној високим дуговима и протекционизмом, преференција Русије – наставак рата упркос растућим трошковима – рационална је под овим очекивањима. Наиме, ако планери у Кремљу верују ће се западна коалиција распасти, да ће се Украјина исцрпети, да ће се приоритети САД променити, тада има смисла наставити рат и надати се да ће се нешто променити.