Пети Битлс и његова оставштина: Сто година од рођења Џoрџа Мартина

Џорџ Мартин је био „posh“. Савршено дотеран, углађен, скоцкан, зачешљан. Изгледао је као аристократа, а није то био. Касније му је Круна доделила племићку титулу. Она му је савршено пристајала. Џеф Бек је рекао „Џорџ је изгледао као принц Филип пред којим си могао да кажеш ’bollocks’“. Било је нечег ултимативно енглеског у његовој појави. У неком имагинарном филму могли би да га глуме Џемс Фокс или Џереми Ајронс.

Џорџ Мартин је рођен пре сто година, 3. јануара 1926. године. Умро је 8. марта 2016. године. Свет га памти као „петог Битлса“. Био је продуцент чупавцима из Ливерпула током целе каријере. Музичком и студијском вештином уобличио је њихов звук. Дао им је рафинман, суптилност и оностраност. Учинио је да песме тандема Ленон-Макартни, као и оне Џорџа Харисона, постану симболи Енглеске на исти начин као Шекспирове драме или песме Китса, Колриџа, Шелија.

Џорџ Мартин је био успешан човек. У његовој каријери нема промашаја. Тешко је писати о таквим људима. Умберто Еко је рекао „Веома је досадно причати о победницима“. Сви текстови које сам прочитао о Мартину у складу су са овим ставом. Досадни су „like shit“, како каже Дејвид Линч у улози Џона Форда у Спилберговом филму „Фабелманови“. Своде се на набрајање успеха и награда.

Столарев син

Џорџ Мартин је рођен у северном Лондону. Отац му је био столар. Одрастао је у сиромаштву, да не кажем беди. Музички таленат је открио на почетку тинејџерског доба.

Своју „posh“ персону је сам конструисао. Трогодишња служба у ратној морнарици му је помогла при томе. Постао је свестан важности одела, елеганције, држања тела, фризуре и начина говора. У енглеском, строго стратификованом друштву, те ствари су важне. С једне стране су Форсајти и Даутонска опатија, са друге супкутурне групације модс и тедибојс. Одело и начин говора су одреднице које их дефинишу.

После демобилизације Мартин почиње музичко образовање на „Guildhall School of Music“. Уписао се на специјалну препоруку професора Стерлинга Харисона, чији је штићеник био у то време.

Почетком педесетих година, на препоруку споменутог професора, добија понуду за посао од моћног концерна EMI. Сео је на бицикл и отишао на адресу 3 Abbey Road, St. John Wood. Први пут је у то здање ушао 1950. године.

Дванаест година касније, 6. јуна 1962, као главни човек у етикети „Parlophone“, специјалном EMI одељку, дочекао је четворици момака из Ливерпула који су наступали под именом The Beatles. Састанак је уговорио њихов менаџер Брајен Епштајн. Претходне аудиције Битлса нису успеле. Компаније „Phillips“, „Decca“ и „Pye“ су их већ одбиле. Епштајн је веровао у своје пулене и тражио нову шансу.

У једном интервју 2007. године Џорџ Мартин се присећао те аудиције. Није био одушевљен Битлсима. „Били су лоши“, рекао је. Ауторски и извођачки потенцијали ливерпулске екипе нису импресионирали Џорџа Мартина. Напротив.

Ипак је потписао уговор са њима. Момци су били шармантни, имали харизму, били су духовити, интелигентни и амбициозни. „Ако променимо бубњара, можда може нешто да буде од њих“, размишљао је Мартин. Ускоро је за бубњеве уместо Пита Беста сео Ринго Стар.

Пут у Ливерпул

По потписивању уговора Џорџ Мартин је отишао у Ливерпул. Хтео је да у клубу „Каверн“ чује Битлсе уживо. Тад је схватио да момци имају један изузетан квалитет. Док су на они на сцени, публика се осећа усхићено. Кад чупавци оду са сцене, ентузијазам публике одједном спласне. „Нема много музичара који поседују тај квалитет“, рекао је у споменутом интервју.

Можемо претпоставити да је Џорџ Мартин на улазу у клуб „Каверн“ оставио на гардероби свој кишни мантил и кишобран. Присила Вајт, девојка која је радила на гардероби, то је одложила и дистингвираном џентлмену уручила одговарајући број.

Годину дана касније, Присила, ортакиња Џона Ленона и Пола Макартнија од најранијих клиначких дана, промениће име у Сила Блек (Cilla Black) и постати певачица. Џорџ Мартин је и њу ангажовао за свој „Parlophone“.

Њен први сингл је изашао 27. септембра 1963. године. На А-страни се налазила песма тандема Ленон–Макартни „Love Of The Loved“.

Троделна ТВ серија „Cilla“ из 2014. године веома добро представља Ливерпул са почетка шездесетих, збивања око клуба „Каверн“ и ране дане Битлса. Џон Ленон, Пол Макартни, Џорџ Мартин, Сила Блек, Брајен Епштајн, у тумачењу одличних енглеских глумаца, главни су ликови.

Утицај

Од самог почетка сарадње видело се да ће утицај Џорџа Мартина на музику Битлса бити велики. У песми „Love Me Do“, која је била на А-страни њиховог првог сингла, Мартин је заменио Ринга Стара студијским бубњарем Ендијем Вајтом. Ринго није успео да „свој бас-бубањ уклопи са бас-гитаром“.

У вези песме „Love Me Do“, и фразе на усној хармоници која њоме доминира, постоји једна занимљива прича. Наиме 21. јуна 1962. године Битлси су били предгрупа америчком певачу Брусу Ченелу. У Ченеловом пратећем бенду усну хармонику је свирао Делберт Маклинтон, касније један од највећих певача рок музике. После концерта Џон Ленон је замолио Маклинтона да му покаже неке цаке на „усњаку“. Нарочито ону коју је одсвирао у Ченеловој песми „Hey! Baby“. Упадљива је сличност усне хармонике у песми „Love Me Do“ и оног што је Маклинтон свирао у Ченеловој песми.

И поред сјајне каријере Делберт Маклинтон се у рок историји најчешће помиње као „човек који је научио Џона Ленона да свира усну хармонику“.

На А-страни другог сингла Битлса налази се песма „Please Please Me“. И овде је утицај Џорџа Мартина био пресудан. Он је саветовао момцима да убрзају темпо песме „два пута“. Такође је убацио усну хармонику која је „покривала Харисонов риф“.

Кад је снимање завршено и песма одслушана, Џорџ Мартин је притиснуо дугме на студијском интерфону и рекао: „Честитам господо. Управо сте снимили свој први Nо. 1 хит“.

Тако је и било.

Револуција у глави

Квантни скок у каријери Битлса догодио се 1965. године. Изненада су се трансформисали. Од фантастичног, веома популарног бенда, претворили су се у револуционарну групу која је коренито променила популарну музику. Чупавци из Ливерпула процветали су као енглеска ружа. Улога Џорџа Мартина у том, до тада незабележеном, процесу артистичког сазревања и одрастања, била је круцијалана.

Својим познавањем музичког заната, вештине аранжирања и оркестрације, као и студијске технике, омогућио је момцима да промене структуру и текстуру рок песме, да у рокерски вокабулар унесу потпуно нове појмове, а оним старим промене основна значења.

У капиталној књизи „Револуција у глави – Песме Битлса и шездесете“ (Клио, 2012) аутор Ијан Макдоналд је написао да је први велики захват који је Џорџ Мартин направио у раду са Битлсима било увођење гудачког квартете у песму „Yesterday“. Макартни је био скептичан према гудачима. Говорио је да не жели да заврши „као Мантовани“. Њему се, наиме, није свиђала гудачка верзија песме Стоунса „As Tears Go By“, коју је у то време направила Маријан Фејтфул.

Макартнијева скепса је била неоправдана. Ствар је савршено функционисала. Песма „Yesterday“ је постала велики хит. Стоји Гинисов податак да је то најобрађиванија песма у историји. Сви су је имали на репертоару. Од Реја Чарлса и Френка Синатре до Мерла Хагарда и Вилија Нелсона. Постоји одлична „жива“ верзија Јосипе Лисац.

По Макдоналду други значајан Мартинов допринос је баховска деоница на клавиру у песми „In My Life“ са албума „Rubber Soul“ (1965). Специјалном студијском манипулацијом Мартин је учинио да његов соло на електричном клавиру звучи као барокно чембало. Тај део је постао један од најомиљенијих инструменталних пасажа у целокупној дискографији Битлса.  

Слично је и са песмом „Eleanor Rigby“. Она говори о усамљености старих људи. Тај свет био је „невидљив за рок музичаре, али не и за Пола Макартнија“, рекао је Дејвид Крозби. Џорџ Мартин је, користећи мотиве из филмских скорова Бернарда Хермана (Психо, Фаренхајт 451) и гудачки октет, направио изврстан музички фон за суморну причу. Песма је нашла своје место на албуму „Revolver“ (1966).

На овој плочи „једва да постоји покоји тон који би могао да се одсвира уживо“, написао је Макдоналд. Битлси су добили нови, студијски идентитет. Џорџ Мартин је имао важну улогу у том процесу.

Песме као што су – „Tomorrow Never Knows“, „Strawberry Fields Forever“, „Penny Lane“, „Rain“, „I Am The Walrus“, и нарочито, изнад свега и пре свега, „A Day In Life“, представљају врхунац артистичке колаборације између Џорџа Мартина и његових пулена из Ливерпула.

О овој последњој „написано је више бесмислица него о било чему другом што су Битлси створили“, пише у књизи „Револуција у глави...“. Не желим да се придружим том низу. Рећи ћу само да је та нумера, којом се завршава концептуални албум Битлса „Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band“, један, до тада, незамисливи музички колаж. ЛСД халуцинације, баналност и трагичност свакодневице и апокалиптичне визије спојене су, луцидним Мартиновим интервенцијама, у једну целину. Он је то урадио користећи нека решења из композиторског поступка алеаторике, вешто манипулишући студијском техником и ослањајући се при томе на своје велико академско музичко знање. Два музичка крешенда, око другог и четвртог минута – узгред, ово је најдужа песма у дотадашњој дискографији Битлса – у складу су са Леноновом дидаскалијом да жели звук „као да је смак света“.

После албума „Abbey Road“ (1969) дошло је до прекида сарадње између Џорџа Мартина и Битлса. Ситуација се променила, односи у бенду такође, Јоко Оно је била стално присутна, Леноново понашање је постало еретично, Џорџ Харисон је био незаинтересован, Макартни искључив и нефлексибилан. „Осећао сам се као фудбалски судија, а не као музички продуцент“, рекао је Мартин.

Продуцирање албума „Let It Be“, чије је снимање било у току, преузео је Фил Спектор.

После Битлса

Џорџ Мартин је после Битлса наставио продуцентски посао. Из тог дела каријере најзанимљивија су два албума које је урадио са гитарским херојима Џоном Маклафлином и Џефом Беком.

Врло интензивној и веома комплексној музици Џона Маклафлина и његовог бенда Mahavishnu Orchestra (МО), која представља фузију џеза, психоделичног рока и индијске музике, Џорџ Мартин је додао још једну димензију. Повезао је са класичном музиком. Урадио је то на албуму „Apocalypse“ (1974). Маклафилнов бенд је спојио са Лондонским симфонијским оркестром.

Посебну пажњу на том албуму привукла је тема „Smile Of The Beyond“. То је једина нумера у целокупној дискографији МО са певаним текстом. Гејл Моран, која је свирала клавијатуре, то је отпевала. Иначе, Гејл је била супруга Чика Корије и веома цењена џезерка.  

Годину дана касније Џорџ Мартин је отпочео сарадњу са Џефом Беком. Овај тандем је урадио два албума: „Blow By Blow“ (1975) и „Wired“ (1976).

Опште је прихваћен став да је албум „Blow By Blow“ најбољи посао који је Џорџ Мартин урадио у пост-Битлс периоду.

Џеф Бек, ултимативни рок гитариста, „шестожичани рок ратник“ како га је описао Џими Пејџ, свирао је „најдаље“ од свих. Његовој необузданој свирци Џорџ Мартин је дао структуру и форму.

Албум „Blow By Blow“ је структуриран као класична инструментална свита. Мелодије су јасне, лиричне, са прецизно дефинисаним емоцијама. Инструментална виртуозност, која често уме да буде досадна и претенциозна, сачувана је од тих порока. Виртуозитет је представљен као врхунско оруђе у стварању уметничког дела које се не може класификовати.

Бенд свира јасно, прецизно и контролисано. Мартин је овом плочом показао да он није само „продуцент Битлса“ него да је заиста врхунски мајстор свог заната.

Нумере „Cause We’ve Ended As Lovers“ и „Diamond Dust“ најбоље представљају квалитете албума „Blow By Blow“.

Прва је обрада песме Стивија Вондера коју је он написао за своју тадашњу супругу Сириту Рајт (Syreeta Wright). Та нумера је најбољи пример контролисаног виртуозитета који ниједног тренутка не прелази у его трип. Све време је у служби музике и песме. Инструментална вештина постаје пут ка профињеним емоцијама које имају лековито дејство.

Слично је и са нумером „Diamond Dust“. Гитарски виртуозитет, потпомогнут надахнутим Мартиновим аранжманом и оркестрацијом постаје психоделични спејс-шатл који хипнотисаног слушача води иза граница реалности, у онострано и недокучиво.

Албум „Blow By Blow“ има вишеструки платинасти статус. То је веома ретко кад је у питању плоча са инструменталном музиком. Међутим, као што неко рече, Бек је овде, уз Мартинову помоћ, испоручио више емоције него што већина певача то уради у току целе каријере.

Из овог дела Мартинове каријере треба споменути и албуме које урадио са бендовима America („Holiday“), Cheap Trick („All Shook Up“), Ultravox („Quartet“), Stackridge („The Man In The Bowler Hat“), као и оне са соло извођачима Џими Веб („El Mirage“) или Гари Брукер („No More Fear Of Flying“).

Дирижабл

Бернардо Бертолучи је 1976. године снимио филм „20. век“. Музику је писао Енио Мориконе. Кад би се данас неко прихватио да снима филм са тим насловом музика Битлса би морала да доминира. Ништа лепше ни знаковитије у музичком смислу није настало у прошлом веку.

Џорџ Мартин је играо важну улогу у настајању музике Битлса. Показао је момцима пут којим треба да иду. Помогао им је да пронађу праву форму, структуру и текстуру за своје песме. Умео је да њихове фантазмагоричне доживљаје уобличи на прави начин. Да све њихове недоумице, дилеме и запитаности разреши. Омогућио им је да створе музичке дело којим је једна епоха добила звук. „Џорџ нас је одвео до места на које никад не би могли да стигнемо сами“, рекао је Пол Макартни.

Музика је неухватљива, недодирљива, не постоји у опипљивом облику. Она је спиритуални дирижабл који лети ка пределима скривеним иза лица публике, међу енграме, сећања, емоције, мисли. Џорџ Мартин је, радећи са Битлсима, управљао пловилом које је најдаље стизало на том путу. Сто година је прошло од његовог рођења. Планета Земља је имала среће са овим енглеским џентлменом.