„Штета што је само један народни посланик, али овог пута по глумачком задатку, седео у сали Народне скупштине док је млађани пештански јурист и петроградски доктор права Божидар Грујовић држао слово о владавини закона, правде, части и слободе. Свим тренутним представницима народа ваљало би, уз опомене и новчане казне, изрицати и обавезно гледање ТВ филма ’Између изгубљеног и неодржаног’ који је, на Дан државности Србије, приказао РТС. То што га ни први советници нису чули, иако је било предвиђено, јер је Карађорђе уставотворну скупштину отказао, може бити симптоматично за судбину парламентаризма у Србији. Да бар донекле ’поправи историју’ госпођа Славица Ђукић-Дејановић (председница Скупштине) могла би колегама да подели DVD са поменутом беседом, те да градиво мало вежбају и код куће. Да понављају правила о добром закону у вилајету (народу) „који заповеда разумно и твори правду“, да схвате да „гди је добра конституција и власт под законом, ту је и слобода“, а где тога нема – ’пустаилук и ајдуклук, под другим именом’, те да је задатак власти свом народу „сигурност живота, имања и чести сачувати“.

Овако је 2009. године писала критичарка „Политике“ Бранка Оташевић, мада је премијерно приказивање играног ТВ филма о Божидару Грујовићу, мало познатом писцу првог српског Устава 1805. године, прошло сасвим незапажено на двестогодишњицу Првог српског устанка 2004, а било је то његово прво обраћање широј јавности после два века. Данас, тачно 220 година касније, његова беседа „Слово о слободи“ није застарела – напротив.

Једноставно и сликовито, критичарка је скренула пажњу на Божидара Грујовића и суштину овог ТВ филма, не само као судару прошлости и садашњости у коме прота Матеја Ненадовић (1778-1854) и Божидар Грујовић (1776-1807) као савременици, вршњаци и истомишљеници откривају будућност својих идеја, односно потребе наше данашњице – већ и потврде да права тема није ограничена једном епохом и да за вредну беседу никада није касно.

Закон и држава

Беседа „Слово о слободи“ коју је Божидар Грујовић „врло возбудително и трогателно (дирљиво)“ спремио за заседање скупштине српских војвода и старешина у Боговађи 15. августа 1805. године није одржана, јер је Карађорђе тај говор спречио и скуп отказао наредивши да се премести у село Борак код куће кнеза Симе Марковића за петнаест дана, када је ипак усвојен Грујовићев текст о оснивању и устројству Правитељствујушчег совјета – Управног савета од 12 саветника нове српске државе као почетак организације грађанске власти, како војводе не би и даље вршиле и војну и грађанску власт без икаквих законских ограничења. То историчар Ристић овако тумачи:

„Код Боже Грујовића тежиште мисли је у томе да је врховна државна власт суверена и да је изнад личне и појединачне. А ту сувереност он заснива на правној норми и апсолутира је у неограниченој влади апстрактног закона, дакле, влади безличног закона. Тако је, дакле, по Грујовићу, закон прва и врховна вредност државног поретка. По њему држава је закон, а закон је држава.“

Повезивањем прошлости и садашњости, како је критичарка навела „кроз стално смењивање, мешање и замену временских планова, које су замислили аутори, сценариста Јелица Зупанц и редитељ Слободан Радовић“, дат је живи сусрет савременог младог глумца са личношћу из историје – протом Матејом Ненадовићем – с тим што је запазила „да су управо глумци учинили да разговор двојице несавременика протекне глатко и уверљиво“, иако је било „извесне пренатрпаности детаљима и донекле заморних рукаваца у приповедању“.

Било је то „одлично тумачење“ лика Проте које је дао драмски уметник Војислав Брајовић, као и Владислав Михаиловић „који га је доследно пратио“ и понео не само терет глумца у припреми улоге док копа по историји, већ је преузео и лик Божидара Грујовића који открива уз Протину помоћ, спајајући маштом и глумачким умећем одлике двојице младића из различитих епоха – у једну целину, у заједнички дух.

И тако је Божидар Грујовић ипак одржао своју беседу упркос историји, ауторитарности испунивши салу наше данашње Народне скупштине вечним слободарским духом, онако у устаничко-грађанском оделу из 1805. године, да се питамо шта га је то учинило нашим савремеником, шта га је учинило стварним.

Овде би помогло тумачење француске филозофкиње Симоне Веј: „Присуство преминуле особе је нестварно, али је њена одсутност итекако стварна: појачана одсустност чини је присутном”.

Сва лица слободе

Божидар Грујовић рођен је 1776. године као Теодор Филиповић у Руми где су његови избегли од Турака из Ваљевске нахије, а име је променио према савету митрополита Стратимироваћа како га не би гонила аустријска полиција по повратку из Русије.

Био је доктор правних наука који је студије завршио у Пешти, у Угарској, 1803. године и већ следеће постао професор историје права на Харковском универзитету, у тадашњој царској Русији. У несрећну и неписмену Србију под турском влашћу вратио се добровољно усред Првог српског устанка, на позив проте Матеје Ненадовића и делегације српских устаника на путу у Петроград да траже помоћ руског цара.

Залагао се не само за национално ослобођење борећи се и директно против Турака у бици код Карановца (данашњег Краљева) јуна 1805. године, већ пре свега за постављање уставних темеља модерне српске државе како се не би заглавила у деспотији у којој је војвода, кнез или бимбаша све: и војна и управна и судска власт.

Наоружан познавањем римског права и француског законодавства, надахнут Декларацијом права човека и грађанина из 1789. године, како би радио на нашем првом Уставу, припремио је за свој народ и Скупштину у Боговађи „Слово о слободи“ које је сачувао у својој архиви прота Матеја Ненадовић и унео у Мемоаре да би ту књигу његов син Љубомир објавио 1867. године. Међутим, ова Грујовићева беседа нестала је из каснијих многобројних издања.

Управљати државом

Божидар Грујовић је написао детаљно устројство највишег тела управљања државом Правитељствујушчег Совјета, учествовао у његовом оснивању 1805. године и био први секретар тог високог тела, као и његов пети попечитељ који треба да „носи бригу за корешпонденцију са внешними дворови и зваће се попечитељ иностраних дела“. Развио је дипломатску преписку и везу са светом и сам путујући у српским делегацијама.

Оболео је од туберкулозе и млад умро у Новом Саду 1807. године.

Од 2001. године, када је за Дан државности Републике Србије изабран 15. фебруар, датум усвајања првог српског Устава 1835. године у тадашњој престоници Крагујевцу на празник Сретења Господњег – Сретењског устава, који је написао Димитрије Давидовић – као и сећања на Први српски устанак 1804. године, започиње код нас, тихо и полако, без помпе и без назива булевара, сасвим у складу са личношћу каква је био – подсећање на дуго непознатог Божидара Грујовића.

За откривање ове значајне историјске личности нама лаицима и упознавање с његовим радом (историчари се нису утркивали у томе), заслужан је социолог Небојша Попов, који је од деведесетих у неколико бројева листа „Република“ указивао на вредност дела овог младог правника упућујући читаоце на књигу Милована Ристића „Устанички законописац Теодор Филиповић (Божидар Грујовић)“, у издању Просвете 1953, у којој се, поред Грујовићеве опширне биографије о пореклу и раду, налази и његов запис о устројству Правитељствујушчег совјета, као и делимично сачувани текст беседе о којој је реч.

Иако кратког животног пута, Божидар Грујовић је пример духовне фигуре која иде испред свог времена и премошћује епохе. Он није чекао на буђење свести својих сународника и савести војних и других старешина који су се наметали према ратничкој и ауторитарној традицији, већ је усред Устанка радио на бољитку заједнице како, борећи се против турских насилника, српски грађанин не би трпео насиље својих старешина и војвода. Примењивао је знања која је стекао током школовања о правним вредностима државе, друштва, човека и грађанина, упркос томе што ни средина, ни прилике, ни бурно време нису били наклоњени вредностима духа већ голим односима моћи. 

Ево те ванвременске беседе „Слово о слободи“ Божидара Грујовића из 1805. године:

Слово о слободи

„Закон је воља вилајетска (народна), која вилајету целом и сваком добро заповеда, а зло запрешчава. Први, дакле, господар и судија у вилајету јест закон. Под законом мораду и господари и поглавари и совјет правитељствујушчи (опшча канцеларија) и сјашченство и војинство и сав народ бити; и то под једним и тим истим законом. Закон добре, заслужене да награди, а зле, непокорне, лењиве у служби да каштигује. Зато закон разуман и праведан мора бити...

Закон је вилајету то, што једном човеку храна, пиће, воздух, одело и кућа, то јест, како човек, кад хране и пића и проче нестане, умрети мора, тако и вилајет без закона мора да пропадне, да опет у ропство дође и да се сасвим растргне и погине. Но, закон тако као и храна мора добар бити.

А како ћемо ми тај добар закон направити, под којим ће вилајет честит и срећан бити, крепко и твердо стајати, и од колена на колено славнији и честитији бити? На прво питање треба паметно да одговоримо, јербо от овога и срећа и несрећа народна зависи.

Ово нас и срце и душа наша најбоље научити може. Чему је сваки разуман, частан и поштен човек покоран, и што он до смерти своје слушати жели? Сваки ће рећи: – Ја сам покоран разуму и правди. Ове ћу до смерти моје и гладан и жедан, и го и бос, верно слушати.

Сваки човек ово, свака жена и дете овако говори у сердцу своме: – Заповедај ми разумно и твори ми правду, пак ћу за те у нужди и крв пролити.

Може ли штогод на свету лепше, слађе и милије бити него кад кривац осуђени рекне своме судији: – Ти си ми разумно и праведно судио, сваку ћу каштигу радо претрпети.

Разум, дакле, и правда, јесу две половине благополучија (среће). Гди разума и правде нема, ту нема закона.

Ми да подигнемо и да добро утврдимо у Србији ова два рада: разум и правду и да их добро укрепимо са целом нашом снагом, да се свака сила и снага њима покори. И овај мудри и праведни закон да нам први господар и заповедник буде. Он да заповеда господарима, војводама, совјету, сјашченству, владикама и свакоме, малому и великому. Он ће нас бранити и свободу и вољност сачувати.

Гди је добра конституција, то јест, гди је добро установленије закона, и гди је добро уређена власт под законом, ту је слобода, ту је вољност; а гди један или више по својој вољи заповедају, закон не слушају, но оно што хоће чине, ту је умрео вилајет, ту нема слободе, нема сигурности, нема добра, већ је онде пустаилук и ајдуклук, само под другим именом.

То јест: нитко у народу да нема власти ни најмањем сиромаху зла чинити, особито онај кога је народ за судију и заповедника изабрао, не само да не сме ни најмање зло чинити, него да мора у свакој прилики добро чинити иначе није достојан судија и поглавар бити.

Прва је дужност поглавара старати се да је у вилајету сваки сигуран за себе, за живот свој, за децу и жену своју, за дом, имјеније (имање) и чест своју...Сигурност живота, имања и чести сваки, па и оно дете које се јешче родило није, да иште од заповедника; и ако поглавар њима свима живот, имање и чест сачувати неће или не може, није достојан поглавар бити.

Втора (друга) дужност поглавара јест ослободити неосвобождене и свободу вилајетску сачувати, јербо нам је у свободи двапут мио и сладак живот. Свобода нас разлучава од зверова и роб гори је од звера, јербо човеку робу оно се одузима што га чини човеком. Боље је не живети него у поганом ропству бити. Свобода, свобода нас људма чини, свобода и вољност дају војнику јакост, војводама и поглаварима мудрост и правосудије. Она старешинама даје љубезно к млађим отеческо срце, она сјашчество просвешчава и руке њихове на благословеније свободнога стада свога воздвиже. Свобода совет народни умудрава, свобода сваког обогашчава; свобода орача у пољу, пастира код стоке, путника на путу, војника на војсци и домаћина код своје куће весели и утешава и мио му живот чини!

У свободној земљи у пољу боље роди и марва се боље плоди, леп се хлеб једе и добро вино пије!

Једном речју: где нема свободе, ту нема живота!...“