Велика загонетка Великог терора: Који је био смисао Стаљинових чистки?

Управо сам завршио читање другог тома „Историје СССР-а“ (Histoire de l’URSS), књиге коју је написао Луј Арагон, а којa је 1962. године објављена у француској Едицији „10/18“. Случајно, прошле недеље, у свом стану у Београду, међу стотинама књига које смо мој отац и ја куповали док сам био млад, наишао сам на ово Арагоново тротомно дело. Слика на корицама другог тома, који обухвата период од 1923. до краја Другог светског рата, била је, сасвим прикладно, Стаљинова.

Ова књига, помало необично, била је део пројекта УНЕСКО-а раних шездесетих година прошлог века, који је осмислио и водио Карлос де Азеведо. УНЕСКО је, наиме, ангажовао Андреа Мороу, француског писца и биографа, да напише историју Сједињених Америчких Држава, а Луја Арагона да напише историју Совјетског Савеза. Арагон, који је био песник, а не историчар, али и посвећени члан Комунистичке партије, провео је две и по године прикупљајући и читајући гомиле докумената. Због својих комунистичких веза добио је приступ совјетским архивима који су у то време били затворени за све истраживаче са Запада. Упркос врло благонаклоном Арагоновом приказу Совјетског Савеза, ово дело тамо никада није било објављено. До деведесетих година вероватно је постало застарело, пошто је у међувремену откривено много нових доказа.

Ипак, било би погрешно одбацити ову књигу. Она је идеолошки врло „хрушчовљевска“ и пружа нам увид у то каква је била званична верзија совјетске историје у време Никите Хрушчова: Троцког треба одбацити због његових бројних политичких колебања; умањити значај Зиновјева и Камењева; прихватити да је Бухарин био, Лењиновим речима, „миљеник Партије“; напасти Стаљина због култа личности и Великог терора, али иначе прихватити да је постигао велика дела.

Арагон прећуткује колико је људских жртава коштала колективизација, приписујући за то кривицу, с једне стране, непопустљивости кулака (а да притом никада не поставља питање ко су заправо били ти чувени „кулаци“), а с друге злоупотребама појединих партијских чланова и тајне полиције. Приказ постаје драматичнији и живљи у опису Великог терора 1936-1938, где је Стаљин недвосмислено приказан као тиранин.

Спољна политика СССР-а је у читавој књизи, а нарочито у периоду након средине тридесетих, представљена у недвосмислено повољном светлу, при чему се сва кривица за изостанак сарадње између Француске, Велике Британије и СССР-а против нацистичке Немачке сваљује на прве две земље. Иако је упућени читалац понекад затечен Арагоновим тврдњама (на пример, да су радничке масе у балтичким земљама и Бесарабији показивале велики ентузијазам приликом њиховог припајања Совјетском Савезу 1940. године), ипак остаје чињеница да Арагон износи податке који су у данашњој историографији заборављени или занемарени. У том смислу, Арагонова књига је користан противотров за данашње верзије историје, јер подстиче читаоца да се упусти у разматрања догађаја за које није био ни свестан да су се догодили.

Постоји и још један елемент који Арагон доноси, можда зато што је био песник, а који други, трезвенији историчари не дају. То је готово лирска супротстављеност огромног радног елана хиљада младих људи распламсаног Револуцијом, и мрачних убистава која су се истовремено одвијала. То нарочито снажно долази до изражаја током Великог терора. У исто време када су најзначајније бољшевике одводе мрачне фигуре из НКВД-а, када их убијају а њихове породице расељавају широм Совјетског Савеза, обични радници постижу изузетне резултате у продуктивности, подижу се нове фабрике, деца певају песмице, и многи верују да живе у најславнијим временима икада. Само песник може да види светлост и таму како тако драматично коегзистирају у свакодневицу: човек који је ујутру одржао најузвишенији стаљинистички говор могао је увече да буде ухапшен и у зору сутрашњег дана стрељан.

Опис овог периода ме је поново вратио највећој загонетки с којом се борим још од тинејџерских година: шта је био смисао Великог терора? Зашто је Стаљин желео да сви ти људи буду убијени? Као што му је Бухарин написао у поруци пронађеној у Стаљиновој фиоци после његове смрти: „Коба, зашто ти је потребна моја смрт?“ Нико не зна.

Прочитао сам бар десетак књига које, директно или индиректно, покушавају да објасне Велику чистку. Уверен сам да се она не може објаснити ако се посматра сужено, само у времену када се догодила, то јест без познавања или разматрања догађаја који су јој претходили, од 1917. до 1936. године, или чак оних пре Револуције. Али и тада она остаје загонетка. Да ли је Стаљин желео да побије све који су били блиски Лењину, све „старе бољшевике“, како би он сам остао једини исправан тумач Лењиновог наслеђа и како се никаква опозиција никада не би могла окупити око неке друге генерално препознатљиве политичке фигуре? Да, то је могуће – али како то објашњава чињеницу да је поред њих и око 500.000 других такође погубљено? Пола милиона људи сигурно нису били Лењинови блиски сарадници нити могуће вође опозиције. Како објаснити десетковање (или још више од тога) читавог официрског кора Црвене армије? Да ли је војни врх Црвене армије показивао икакву тенденцију да свргне Стаљина? Не. Да ли је утицај Троцког, због његове прошлости, био у војсци нарочито снажан? Не.

Да ли је то био покушај да се кривица за неуспехе индустријализације пребаци на „штеточине“ и измишљене контрареволуционарне партије? То је једно од могућих објашњења, али није уверљиво: како помирити признање планских неуспеха (које је имплицитно у идеји диверзија) са прекомерним свакодневним похвалама постигнућима? Знам да се тај круг може затворити тврдњом да је Стаљин добро знао за проблеме, да је знао да и други знају, и да је начин да се проблеми објасне био да се тврди како су они последица систематске саботаже. Али то је због поменуте недоследности, по мом мишљењу, слаб аргумент.

Параноја такође није добро објашњење, јер ако је Стаљин и постао параноичан у последњим годинама живота, он сигурно није био ирационалан нити параноичан средином 1930-их. Сваки писац који се тиме бавио је импресиониран колико су пажљиво планирани и добро изведени били Стаљинови потези у унутарпартијским борбама. Зашто би 1936. године одједном полудео?

Ова велика загонетка нарочито постаје уочљива у поређењу са Хитлеровим чисткама. Оне су биле потпуно рационалне и разумљиве. Хитлер је уништио СА, своје најоданије слуге, јер је изабрао Вермахт уместо СА – нешто што би сваки рационални политичар учинио. Када је елиминисао Ромела, Канариса и друге, учинио је то зато што су били уверљиво умешани у Штауфенбергову заверу да га убију. Дакле, узвратио је из освете.

У Стаљиновом случају, логика нам измиче. Његово кажњавање „непријатеља“ није пратило никакав предвидив образац у којем би казна расла сразмерно претњи његовој власти. Зиновјев, Камењев, Томски, Риков, сви у прогонству, нису за њега представљали никакву претњу. Бухарин је јасно изабрао да му служи. Сви су претходно били избачени из Партије, затим враћени, па поново избачени.

Стаљин је сматран изузетним макијавелистом. Али он то није био. Макијавели прихвата убиства која чини Владалац, али само уколико су неопходна за очување његове власти и све док је он сам свестан да тиме чини неморално дело. Стаљин је заказао на оба плана: није имао никаквих скрупула да користи најподлија средства, а притом их није признавао онаквима каква она јесу, вероватно чак ни самом себи (мада је то, наравно, нешто што никада не можемо знати). Нити се уопште може доказати да је непрекидна оргија насиља и убијања, која је током те три године захватила Совјетски Савез и међународни комунистички покрет (чији су многи лидери такође убијени у чисткама), на било који начин била неопходна да би Стаљин остао на власти. Тако смо, као што сам поменуо у наслову, суочени са једном од великих загонетки новије историје: зашто је све то било потебно?

______

PS: Пре извесног времена саставио сам следећи графикон да илуструјем релативну младост чланова Централног комитета у време Револуције.

Средња старост била је 34 године. Најмлађи члан имао је 25 година. На графикону је такође приказано да је више од половине чланова Централног комитета из 1917. године Стаљин убио (означене црвеном бојом). Остали су умрли пре него што је могао да их убије.

PPS: Моја омиљена новија биографија Стаљина је она Олега Хлевњука, „Стаљин, живот једног вође“. То је изузетно уравнотежена књига, без претеривања ни у једном правцу, заснована ново­доступним изворима и веома добро написана.

Написао сам својевремено и приказ врло занимљиве књиге руског историчара Владимира Невежина, која документује Стаљинове пријеме организоване између 1935. и 1949. године. То су биле велике гозбе и пијанке, а највећа част била је, наравно, позивница да се седи за Стаљиновим столом. Од 21 особе које су имале ту част, осам је стрељано, а двоје је извршило самоубиство (да би избегли мучење).

Генерално говорећи, руски или совјетски историчари, у поређењу са страним имају, по мом мишљењу, предност у непосреднијем разумевању онога што је период Великог терора подразумевао, јер готово ниједна породица није била поштеђена, нити је постојала породица која није познавала некога је имао везе с њим. Рој и Жорес Медведев, са својим интимним познавањем многих од протагониста, као што су и приказали у њиховом монументалном делу „За суд историје“, спадају у ту категорију. Често је случај био и да је у једној истој породици било и извршилаца и жртви. Тај ниво личног, непосредног и тешко преносивог знања у оваквим случајевима је незаменљив. То знамо још од Тукидида и Тацита.