Сва горива српске економске машине: Може ли Ормуз да промени стратегију „Србија 2030“? štampaj

Ако Александар Вучић и Драган Ђилас у економији имају нешто заједничко онда је то исто име петогодишњег плана – „Србија 2030“. Али би заједничка могла да буде и судбина оба ова документа, без обзира на то колико се по садржају разликују. Тренутно обе стратегије више зависе од онога што се дешава ван Србије, него од политичке и економске ситуације у земљи. Јер, ако се рат у Персијском заливу настави, ако Ормуски мореуз остане затворен, ако цена нафте остане на нивоу већем од 100 долара за барел (а јутрос, 30. марта, износила је 115 долара), оба ова плана, без обзира на то ко ће победити на следећим парламентарним изборима, могла би да заврше у канти за ђубре.

Какве везе нафта има са стратешким дугорочним плановима види се, на пример, из једног другог документа – Закона о буџету за 2026. годину, у коме је министар финансија Синиша Мали рачунао да ће цена нафте у доларима бити за 4,5 одсто мања него прошле 2025. године. То се, наравно, није десило, али није Синиша Мали био једини који је погрешио када је о цени нафте реч. Погрешили су сви, па и Међународни монетарни фонд (ММФ), који је у свом извештају о Глобалним економским перспективама такође прогнозирао да цена нафте у 2026. години пада 4,5 одсто. 

Ако рат у Персијском заливу потраје, није реално очекивати да се оствари план према коме ће приходи у буџету од акциза на нафтне деривате износити 244 милијарде динара, што је око две милијарде евра. Производња деривата нафте у јануару у односу на исти месец прошле године пала је 73,3 одсто, и то је највећим делом утицало на укупан пад индустријске производње од чак 9,1 одсто.

Акцизе на нафтне деривате су већ смањене 20 одсто. Ако тако остане до краја године, приходи у буџету биће мањи 35 милиона евра месечно. Иако најављено, друго смањење акциза још се није догодило, јер за тако нешто неопходна је промена Закона о акцизама. А за случај да се и то догоди, у буџету би пад годишњих прихода могао да буде 1,3 милијарде евра, рачунају на Андрићевом венцу.

Ако се, пак, то догоди јасно је да би буџет могао да претрпи ребаланс, односно прекрајање приходне и расходне стране, али би то истовремено значило и ребаланс стратешких планских докумената државе. Тако би и петогодишњи план Владе и стратегија опозиционог ССП-а моралe да претрпe ревизију. Али, да останемо на плану креатора државне економске политике.

Србија 2027. и 2030.

Кад се упореде два плана Владе: „Србија 2027“ и „Србија 2030“, јасно је да је други документ у ствари ревизија првог. План „Србија 2030“ је конзервативнији, када је о стопама раста реч, у односу на документ „Србија 2027“. То се, на пример, види када је реч о просечним платама.

Када је најављен план „Србија 2027“, планирана просечна плата у 2027. години била је на нивоу од 1.400 евра. У плану „Србија 2030“ тај ниво зараде неће бити достигнут ни 2030. године. Како је на представљању плана 7. марта ове године рекао председник Александар Вучић, 2030. године просечна плата биће 1.320 евра.

„Треба да запамтите два броја, један број овде не стоји“, рекао је председник и за 2035. годину најавио плату од 1.700 евра.

На презентацији коју је тим председника Вучића спремио за ту прилику, видео се други податак – писало је да ће просечна плата 2030. износити 1.700 евра. Све и да је то план и да тим председника није погрешио у презентацији, остаје питање да ли важи стратегија „Србија 2027“. Јер у односу на децембар прошле године, када је просечна плата износила 1.057 евра (што је податак који је председник користио у презентацији), до 2027. године раст просечне зараде биће 32 одсто. Онда би од 2027. до 2030. године (ако план „Србија 2027“ и даље важи) плате требало да порасту 21 одсто. Који год податак да је тачан, јасно је да успоравају у односу на стратегију за 2027. годину.

Сличан тренд је и кад је о пензијама реч. Председник републике рекао је на представљању (а то је писало и на презентацији), да ће просечна пензија 2030. године достићи 750 евра. У децембру 2025. године износила је 484 евра. У плану „Србија 2027“ било је наведено да ће те године просечна пензија бити 650 евра. То значи да ако план „Србија 2027“ важи, онда би пензије од децембра 2025. до истог месеца 2027. године требало да порасту 35 одсто. Што значи да би од 2027. до 2030. године пензије требало да порасту 15 одсто. И када је о пензијама реч, види се да је друга стратегија заправо ревизија претходне.

Када је о минималној заради реч, ту се не види толико успоравање раста, јер ако важи план „Србија 2027“, онда би минималац до 2027. године требало са 551 еврa да порасте на 650 евра, или 17,9 одсто, а онда би 2030, у складу са новим планом требало да буде 760 евра, што је раст од 16,9 одсто. Иако се и када је о минималној заради реч види успоравање раста, оно није толико као када је реч о платама и пензијама. Ту постоји још један проблем.

„Свако повећање минималне зараде нама у сиромашним крајевима Србије затвори неку фабрику коју држе странци, јер та минимална зарада им преставља трошак, а неки су дошли у нашу земљу када је минимална зарада била 130 евра. И о томе морате да водите рачуна“, рекао је председник Вучић на представљању националне стратегије. 

Од 2025. до 2035.

Ако се оде даље у прошлост па се садашњост упореди са планом „Србија 2025“, председник републике је у праву када каже да су плате и пензије тај план пребациле. Када је у децембру 2019. године представљена стратегија „Србија 2025“ пројекција је била да ће на крају 2025. године просечна плата у Србији износити 900 евра, а просечна пензија између 430 и 440 евра. На крају децембра просечна пензија била је 484, а просечна плата 1.057 евра. Дакле, остварени резултат био је бољи од стратешког дугорочног плана. И то је на представљању стратегије „Србија 2030“ и речено.

„Синиша, испунили смо оно што смо обећали“, рекао је председник Вучић.

Оно што није речено јесте да је овај нови план заправо ревизија оног претходног. И то не само када је реч о животном стандарду, већ и када је реч о капиталним инвестицијама.

Председник Александар Вучић је најавио је да ће капитална улагања државе до 2030. године бити 17 милијарди евра. Уз то, најавио је додатних 31 милијарду евра од 2030. до 2035. године. Дакле, укупно 48 милијарди, без улагања у војску. А само улагања у војску биће бар 15 милијарди.

Дакле, кад се све то сабере, током наредних 11 година капитална улагања државе биће 63 милијарде евра. То значи да ће, заједно са улагањима у војску, јавне инвестиције у просеку бити 5,7 милијарди евра годишње.

А колико су сада? На нивоу целе државе, што подразумева републички буџет плус локалне касе, улагања „Путева Србије“ и „Коридора Србије“, план је да се ове године укупно уложи 737 милијарди динара, односно 6,7 милијарди евра. То је знатно више од просечних планираних годишњих улагања до 2035. године, са све амбициозним улагањем у војску.

Уз то, удео јавних инвестиција тренутно износи 6,7 одсто БДП-а и највећи је у централној и источној Европи.

Ако се оствари план из стратегије „Србија 2030“, према коме би наш укупан бруто домаћи производ 2030. године био 133 милијардe евра, а на крају 2025. године био је испод 90 милијарди, онда је јасно да ће удео јавних инвестиција у БДП-у пасти. 

Гориво српске економске машине

Јавне инвестиције су једна од две вучне силе српске привреде, друга су страна улагања. Прошле године страна улагања су преполовљена и износила су 2,6 милијарди евра, наспрам 5,6 милијарди евра у 2024 години. То успоравање последица је неколико фактора, пре свега успоравања раста у евро-зони, и чињенице да инвеститори из Европе, како показује извештај Бечког економског института, сада мање улажу у наш регион.

Успоравању страних улагања је допринела и домаћа политичка криза, протести и блокаде, али и исцрпљеност модела нашег привредног раста, како то упозорава све већи број економиста.

Како је на „Копаоник бизнис форуму“ недавно истакао академик Павле Петровић, јавне инвестиције су снажно повећане, а с њима и од државе спонзорисане стране инвестиције, што јесте генерисало убрзање привредног раста од 2019 до 2024. године.

„Али ова експанзија инвестиција, показује се, није средњорочно одржива“, рекао је професор Петровић. „Проблеми с даљим финансирањем јавних инвестиција ће условити њихово смањивање, а такође и ефекти ових инвестиција на раст ће опадати. Кочење страних директних инвестиција се може очекивати услед раста плата у еврима, јер је ове инвестиције привлачила донедавно јефтина радна снага.“ 

У овој реченици крије се и одговор како је Србија успела да пребаци план за 2025. годину, јер је иза нас био период стопа раста које су биле веће од очекиваних. Међутим, између ових редова крије се и упозорење да је, када је о локалном економском контексту реч, пред нама период споријих стопа раста, и то не само зато што је домаћи модел економског развоја потрошен. 

Јасна је намера власти да замку средње развијености прескочи улагањем у дигиталне дата центре и развој вештачке интелигенције. Није јасно да ли се притом има у виду оно о чему је на „Копаоник бизнис форуму“ говорио професор Павле Петровић, а то је да су и институције, владавина права и борба против корупције важни за привредни раст, посебно за развој домаћег приватног сектора.

А смањење очекиваних стопа раста ми смо имали и прошле године. Многи су заборавили, али прошле године буџет је скројен на претпоставци да ће привредни раст у 2025. години бити 4,2 одсто. Био је свега 2 одсто. За тај резултат, како кажу представници власти, криви су протести и блокаде. Они сигурно нису помогли привлачењу страних инвестиција нити убрзању раста, али нити су први нити су једини разлог његовог успоравања. Наша економска машина губи гориво – слабе кључне унутрашње вучне силе раста.

За ову годину план је био да бруто домаћи производ (БДП) порасте три одсто. Међутим, након што је 28. фебруара Доналд Трамп напао Иран, у свету се праве нове калкулације раста. ММФ је, на пример, рачунао да ће глобална привреда ове године порасти 3,3 одсто, али ако нафта остане на изнад 100 долара за барел, раст глобалне привреде биће 2,9 одсто. 

Коефицијент глобалног страха

Консултантска кућа „Лазард“ урадила је неколико сценарија како би се, у зависности од тога колико ће рат у Персијском заливу трајати, то одразило на цену енергената.

Најоптимистичнији сценарио подразумева скорашње потписивање мировног споразума између Ирана и Сједињених Америчких Држава, након чега би се Ормуски мореуз отворио постепено у року од приближно две до четири недеље након прекида ватре. „Саобраћај би потом могао релативно брзо да се нормализује, у зависности од повратка осигуравача, поверења власника бродова и актера који би покренули шире учешће на тржишту“, наводи се. По овом сценарију, ни по смиривању ситуације цене енергената не би се вратиле на ниво од пре рата.

У најпесимистичнијем сценарију консултантске куће „Лазард“, сукоб ескалира у потпуни енергетски рат, без јасног излаза у скоријем периоду.

„У овом случају САД шаљу копнене снаге како би заузелe кључна енергетска постројења, и/или САД и Израел проширују нападе на иранску енергетску инфраструктуру (на пример, на преостали капацитет Јужног Парса, рафинерију Бандар Абас), што подстиче Иран да узврати координисаним, великим нападима на енергетску инфраструктуру широм региона. Иран користи читав свој асиметрични арсенал, укључујући опсежно минирање мореуза, ракетне и нападе дроновима, као и активирање савезника Хута ради ометања поморског саобраћаја у Црвеном мору. Критична алтернативна инфраструктура, попут нафтовода Исток-Запад преко Саудијске Арабије, такође може бити мета. Иако ово представља значајну ескалацију, мало је вероватно да би такав сценарио могао дуго да се одржи“, пише у „Лазардовом“ најпесимистичнијем сценарију по коме би, у најгорем случају, нафта порасла на 150 долара за барел, уз трајне проблеме у снабдевању изазване оштећењима енергетских постројења у Персијском заливу.

Иако приликом анализирања стварности ми углавном најчешће посматрамо само локални контекст, ово што се тренутно дешава на Блиском истоку у свега 33 километара, колико је широк Ормуски мореуз, заиста би могло да промени све. Не само стратешке планове власти и опозиције у Србији, него сваки економски стратешки план на свету.

Водеће централне банке света – амерички Фед и Европска централна банка – рачунале су да ће ове године инфлација бити мало преко 2 одсто. А ММФ је већ израчунао: ако барел нафте буде 100 долара, глобална инфлација могла би да буде око 4 одсто; ако нафта оде на 140 долара за барел, инфлација глобалне привреде могла би да буде и 5-6 одсто.

А ако се то догоди, готово да нема бројке у нашем националном рачуну која ће остати иста. Ни инфлација, ни бруто домаћи производ, ни приходи од акциза, ни буџет – ништа неће ићи по плану.

Кроз Ормуски мореуз тренутно се провлачи страх целог света. Што дуже буде затворен, то ће више бројева у националним рачунима земаља широм света бити ревидирано. И по томе Србија није изузетак. Кроз та 33 километара уског теснаца тренутно се провлачи и страх српских креатора економске политике. Није случајно што председник републике толико говори о фјучерсима када је о цени енергената реч. У њима је и наш футур. Економски, наравно.