Не питајте ме о мојим профитима, хајде да причамо о вашим платама: Цена европске и кинеске конкурентности štampaj

Расправа је почела тако што сам, већ уморан од непрестаног француско-немачког кукања због кинеских трговинских суфицита, на Твитеру написао:

„Нико не може озбиљно да схвати европске притужбе на Кину. Кина данас производи ствари боље и јефтиније него Немачка или Француска. Када су Француска и Немачка производиле боље и јефтиније од других, исмевале су такве жалбе. Сада губе и то им се не допада. Поврх свега, Европа је до тог положаја дошла експлоатацијом остатка света. Кина није.“

Француско-немачке притужбе на кинеске субвенције, предуге радне сате и слично, подсетиле су ме на сличне примедбе које сам пре много година слушао у Африци, док сам радио у Светској банци. И Африканци су се жалили на сталне трговинске дефиците са Европом и говорили о нелојалној конкуренцији:

„Погледајте, Европљани имају те своје модерне машине и за један сат произведу десет комада. Ми у Африци морамо да радимо десет сати да бисмо произвели исту количину. Очигледно је да нас потискују ценама, да стално бележимо трговинске дефиците и да онда морамо да се задужујемо код ММФ-а под ужасно неповољним условима. Ми смо за поштену конкуренцију – али нека се Европљани најпре одрекну својих нових машина, па да се такмичимо као људи: прса у прса, поштено.“

Наравно, такве афричке примедбе дочекане су са подсмехом. Французи и ММФ су тврдили да су то лудити, незналице, непријатељи продуктивности и техничког напретка.

Али сада, када се ситуација окренула, Европљани износе исте такве притужбе против Кине: Кинези би требало да раде мање, да много мање измишљају нове ствари и да много више плаћају своје раднике (на ову последњу тачку ћу се касније вратити).

Као одговор на мој твит, Мајкл Петис је написао:

„Иако се слажем са много тога што Милановић говори о неједнакости, овде се не слажем с њим. Мислим да меша 'ефикасну' производњу са 'конкурентном' производњом. Кина не мора нужно да производи боље и јефтиније од Немачке или Француске, али своје производе свакако продаје много јефтиније. Разлика се огледа и у изузетно ниском уделу који домаћинства добијају од онога што произведу и у запањујућем расту односа кинеског дуга према БДП-у.

То је иста стратегија коју је Јапан следио осамдесетих година. Она не само што није била одржива већ су високи дугови и низак удео потрошње на крају приморали Јапан на изузетно тежак процес прилагођавања.

Када би Немачка и Француска биле спремне да сузбију раст плата (или, што је исто, да укину социјална давања), или када би биле спремне да се задужују у истој мери како би субвенционисале конкурентност својих произвођача, очигледно је да би и француски и немачки произвођачи могли да продају своје производе много јефтиније на светским тржиштима.

Али, иако би такве мере повећале конкурентност њихове производње, оне не би учиниле производњу ништа ефикаснијом. Само би пребациле део економских трошкова производње на остатак друштва.“

На то сам ја одговорио Мајклу:

„Мајкле, слажем се са оним што кажеш, али таква је природа међународне конкуренције. Француска и Немачка не могу (или не желе) да смање плате и зато губе тржиште. Изгледа да полазиш од претпоставке да би сви требало да следе оно што Европа ради.

Искрено, то је исто као да су Африканци говорили Французима: ваша конкуренција није 'лојална' зато што радите на модерним машинама, а ми немамо такве машине.

Дакле, да – када би Француска и Немачка смањиле плате и социјална давања, могле би да конкуришу Кини. Али европска политика није политика коју сви морају да следе, нити она сама по себи представља мерило 'поштене' политике.“

Разговор је (барем у овој рунди) завршио Мајкл:

„Да, Бранко, али пошто би за Европу било политички веома дестабилизујуће (и лоше за светску економију) да и она толико смањи плате и социјална давања како би повратила конкурентност, алтернатива је да интервенише у својим спољним економским односима како би неутралисала предност економија које се такмиче потискивањем дохотка домаћинстава. На то је још Џоан Робинсон упозоравала.

У светској економији у којој су неке земље релативно отворене, а друге интервенишу како би повећале сопствену конкурентност, трајни суфицити ових других на крају приморавају прве да и саме интервенишу, по цену смањења светске трговине.

Слично је тврдио и Михал Калецки. Он је показао да, ако нека земља потискује раст зарада у односу на раст продуктивности, потрошња домаћинстава слаби. Ипак, земља може да одржи високу производњу ако се настали мањак потрошње надокнади или већим инвестицијама (као што је био случај у Кини деведесетих година и у последњој фази стамбеног балона током 2010-их) или трговинским суфицитом.

Проблем је, како је Калецки приметио, што такав модел функционише само ако га примењују неке земље, а не све. У условима отворене трговине, ако су моје плате ниже (у односу на продуктивност) него твоје, моји производи ће бити конкурентнији и ја могу брже да растем преузимајући део твоје тражње, остављајући теби избор да или убрзаш раст или подстакнеш домаћу тражњу већим задуживањем. Али то функционише само док ти не снизиш своје плате у односу на своју продуктивност. Ако то учинимо обојица, сви смо на губитку, јер, како је тврдио Калецки, управо зараде покрећу тражњу, а тражња потом покреће профите предузећа и привредни раст. 

Кључна ствар је следећа: ако нека земља може да снизи цене својих индустријских производа тако што ће потискивати зараде и субвенционисати производњу, онда те ниже цене нису доказ веће ефикасности. Оне су пре свега доказ у којој мери радници и финансијски систем те цене субвенционишу .

С друге стране, ако су – у складу са принципом компаративне предности – неки њени производи релативно јефтинији, а други релативно скупљи, па се такви производи размењују у трговини, онда се може тврдити да је та земља ефикаснија у производњи првих, а њен трговински партнер у производњи других.“

Сада долазимо до најзанимљивијег дела.

Велики сам поштовалац књиге Мета Клајна и Мајкла Петиса Трговински ратови су класни ратови (Trade Wars Are Class Wars). О њој врло похвално пишем и у својој књизи Велика глобална трансформација. Њихово објашњење зашто кинеска државна предузећа морају да „потискују“ зараде и одржавају велике трговинске суфиците сматрам веома уверљивим. То је објашњење из угла политичке економије: Кини су потребни велики задржани профити државних предузећа како би усмеравала домаћу производњу и иновације у жељеном правцу или, из политичких и економских разлога, инвестирала те профите у иностранству. Због тога она структурно тежи трговинским суфицитима јер, како Петис каже, „потискује плате“.

Али овде се јавља неколико проблема.

Шта заправо значи „потискивати“ плате? Постоји ли неки ниво плата за који можемо да одлучимо да би требало да важи за Кину? А ако можемо да га одредимо за Кину, можемо ли онда да одредимо и која је „исправна“ плата у Француској?

Проблем је једноставан: француске плате (нарочито ако се урачунају социјална давања и мали број радних дана) релативно су високе – француски БДП по становнику је такође знатно већи од кинеског – а Французи се онда жале да су кинеске плате сувише ниске.

Притом, управо Французи себи приписују право да одлучују да ли су кинеске зараде прениске или превисоке.

Али систем који може да „потискује“ плате представља структурну предност на коју се може гледати као на било коју другу „нормалну“ предност у међународној трговини. Ако имате бољу машину од конкурента или јефтинији приступ ресурсима, то је ваша структурна, компаративна или чак и апсолутна предност. Исто тако, ако можете да водите привреду са нижим платама од конкурента, и то је структурна предност. У томе нема ничег неправедног.

То је уобичајена појава коју је Маркс уочио још пре много година: сваки капиталиста жели да радници других капиталиста буду боље плаћени како би могли да купују његову робу, али истовремено жели да његови сопствени радници буду плаћени што је могуће мање. Управо то данас ради Запад. Финансијске новине из Лондона и Њујорка, које се код куће противе сваком побољшању положаја радника, пуне су текстова у којима позивају Кину да „олабави притисак на зараде“ и уведе издашнија социјална давања. Одједном су Financial Times и Wall Street Journal препуни бриге за добробит кинеских радника.

Штавише, и што је веома важно, подједнако се може тврдити да је и Запад „потискивао“ плате. Испод је чувени графикон који показује раздвајање кретања производње по раднику (тамноплава линија) и зараде по раднику (светлоплава линија).

То је само други начин да се каже да су, од почетка осамдесетих година, профити у западним земљама расли много брже од доходака од рада. Не само да се и то може подвести под појам потискивања плата, већ би расправа могла – и требало би – да се окрене у другом смеру: зашто западни капиталисти, ако заиста желе озбиљно да конкуришу Кини, једноставно не смање сопствене профите и тиме не учине своје производе конкурентнијим? Али не – они о својим профитима не воле да говоре; зато веома радо говоре о туђим платама.

Адам Смит је то веома добро формулисао још пре 250 година:

„Наши трговци и власници мануфактура много се жале на штетне последице високих надница, тврдећи да оне повећавају цену робе и тако смањују њену продају, како у земљи тако и у иностранству. О штетним последицама високих профита не говоре ништа.“

(Богатство народа, књига I, глава 9, „О профиту на капитал“)

Суштина проблема је врло једноставна. Децентрализовани западни капиталисти успевали су четрдесет година да притискају домаћу радну снагу и остварују огромне профите. Али сада су се суочили са централизованим капиталистом (што је, у суштини, кинеска држава), који је још ефикаснији у обуздавању раста плата и повећању продуктивности. Тај централизовани капиталиста сада потискује децентрализоване западне капиталисте са тржишта. Зато ови други морају да окрену и небо и земљу како би спречили да централизовани капиталиста победи. Али све то морају да раде, а да притом ниједном не помену улогу коју у свему томе имају њихови сопствени профити.

P.S. Занимљиво је да сам исте вечери, када смо Мајкл Петис и ја водили ову расправу, на америчком јавном радију NPR слушао прилично површну дебату између сенатора Морена и још једног господина, коаутора законског предлога којим би се забранио увоз кинеских возила и појединих компоненти за њих у Сједињене Државе. Чињеница да је расправа организована под окриљем „American Enterprise Institute“ практично је гарантовала да се питање високих профита, због којих многи амерички производи нису конкурентни, уопште неће ни поменути. А како би се и могло поменути, када управо ти исти амерички капиталисти, који остварују огромне профите, уједно финансирају изборне кампање америчких политичара?