Против сврсисходног делања и аврамских религија у свету изобиља: Белешке уз Кејнсове „Економске могућности“

У недавној расправи о „предстојећем изобиљу“ које ће донети вештачка интелигенција и смањеној потреби за људским радом – што наизглед обећава дивну будућност – позвао сам се, као што многи чине, на помало загонетан и вишеслојан кратки есеј Кејнса из 1930. године „Економске могућности за нашу унучад“ (The Economic Possibilities for our Grandchildren).

За садашњи контекст у том тексту важна су Кејнсова изузетно оптимистична предвиђања економског раста: очекивао је да ће се у наредних сто година (до 2030, дакле) просечан доходак по становнику у развијеним земљама повећати четири до осам пута – и у томе се показао готово потпуно у праву; сматрао је да ће такво материјално изобиље знатно смањити потребу за радом и довести до радне недеље од око 15 сати; и, коначно, питао се да ли ће човечанство – пошто најзад реши „економски проблем“ – знати шта да ради са свим тим додатним сатима слободе и доколице.

У кратком разматрању овог последњег питања постоји упадљива сличност између Кејнса из „Економских могућности...“ и Маркса из „Немачке идеологије“: обојица оптимистички верују да ће нам слободно време омогућити да у потпуности изразимо своју људску природу, ослобађајући се заглупљујуће и отупљујуће поделе рада и – да употребимо Марксов пример – „да ујутру ловимо, поподне пецамо... а после вечере критикујемо [уметност]“.

Кејнс на сличан начин оптимистички верује да ће решење економског проблема, који човечанству измиче већ хиљадама година, извести човека на пут ослобађања од стега и омогућити процват свих његових способности. Сличности између Маркса и Кејнса у том погледу веома су изражене и можда би их вредело подробније истражити. А затим их упоредити са оним у шта верујемо данас – што је можда знатно мање оптимистично.

Међутим, при овом новом читању „Економских могућности...“ пажњу ми је привукло нешто што сам раније превидео и што је Кејнс, чини ми се, из „политичких“ разлога поменуо, али није подробније разрадио. Реч је о Кејнсовом одбацивању сврсисходне делатности (делатности која се не предузима првенствено због задовољства које пружа сама по себи, већ ради неког циља или резултата који треба постићи, прим.) као нечега што би, након што економски проблем буде решен, и даље било пожељно за човечанство, као и о његовој сумњи у то да ли ће нам монотеистичке религије уопште бити потребне када једном достигнемо изобиље.

Логика је следећа. Према Кејнсу, да би се решио „економски проблем“, морају бити испуњена четири услова: низак раст становништва, одсуство ратова, технолошки напредак и, што је најважније, штедња и акумулација капитала. Да би се капитал акумулирао, човек мора да покаже једну неуобичајену и необичну – а у извесном смислу и антиљудску – способност одлагања задовољства: уместо да уживање тражи у некој ствари или активности самој по себи, и то одмах, он новац улаже у неки подухват чији је исход неизвестан, а добит може стићи тек у далекој будућности.

Економски развијено друштво могуће је само ако довољан број људи који располажу средствима усвоји тај принцип одложеног задовољства – који је, строго говорећи, људима стран: желимо добре ствари, било да је реч о доброј кафи, лепим ципелама или сјајном одмору, и желимо их сада, као такве, а не у апстрактном облику нагомиланог новца на банковном рачуну.

Другим речима, хедонизам, уживање сада и овде, нормална је и здрава људска особина; „уздржавање“, то апстрактно уживање у будућим задовољствима, необична је, а у извесном смислу чак и „морбидна“ навика – оно што је Маркс називао „апстрактним хедонизмом“. Природну склоност човека да ужива у активностима самим по себи, уместо да се посвећује делатностима чији ће плодови стићи тек у будућности, преокренули су они који будућа задовољства не вреднују мање од садашњих – и управо њима дугујемо економски раст.

Али – и то је кључно – шта се дешава када једном стигнемо у „царство слободе“ и више не будемо морали да акумулирамо? Та способност, која је у временима оскудице била неопходна, одједном се показује онаквом каква заправо јесте: као готово „полукриминална, полупатолошка склоност коју са језом препуштамо стручњацима за душевне болести“.

Она нам више није потребна, а ако наставимо да је упражњавамо, то готово постаје знак личне мане: неспособности да живимо у садашњем тренутку (као што ће вам рећи сваки учитељ јоге), да уживамо у активностима као таквим, уместо да се бавимо сврсисходним делатностима чији ће резултати и награде стићи тек у далекој будућности. 

Одакле потиче та необична способност? Кејнс овде прави веома занимљиву дигресију и одлагање задовољства повезује са монотеистичким религијама, које такође обећавају награду у неком неодређеном и емпиријски непроверљивом будућем животу. Ево веома важног Кејнсовог пасуса, у којем се алузија односи само на јудаизам, али се њене импликације очигледно могу проширити и на друге две аврамске религије:

„Можда није случајност што је народ који је највише учинио да обећање бесмртности унесе у само срце и суштину наших религија уједно највише учинио и за начело сложене камате, и што нарочито воли ту најсврсисходнију од свих људских установа.“

Аврамске религије биле су изузетно корисне у подстицању људи да се посвећују делатностима чији ће резултати доћи тек у некој далекој будућности. Без прихватања идеје да награда за оно што чинимо може бити одложена, нико не би штедео и капитал се не би акумулирао. Навика на такво одлагање, као и њено оправдавање, па и величање, проистичу из принципа одлагања уграђеног у јудаизам, хришћанство и ислам (иако се прећутно алудира само на први), где су будућа задовољства обећана онима који се одричу земаљских уживања.

Религијско самоодрицање и обећање спасења, с једне стране, и одлагање економског задовољења, с друге, били су потребни једно другом и деловали су руку под руку. (Наравно, овде се јасно чују одјеци Макса Вебера.)

Али када једном „економски проблем“ буде решен, можемо да одбацимо то неприродно одлагање задовољства. Можемо да проналазимо задовољство у активностима самим по себи – а не у ономе што би нам оне могле донети у будућности – и тада религије које нас уче супротном постају излишне, па чак и штетне.

Иако Кејнс сам не изводи до краја овај закључак, мислим да с правом можемо да начинимо само још један корак у аргументу који је он тако пажљиво градио, такорећи циглу по циглу: у свету изобиља монотеистичке религије више нису потребне, јер задовољство више не мора да се одлаже, а штедња и инвестиције више нису неопходне. Све ће бити потрошња. И свакодневно уживање. [Свестан сам да је Најал Фергусон због овога (неправедно) критиковао Кејнса.]

Кејнсу је можда било тешко да тај закључак изричито изведе уместо нас, имајући у виду идеолошке прилике у Великој Британији тридесетих година, његову полузваничну улогу у влади, као и то што је већ важио за својеврсног особењака. Али верујем да онај ко данас чита његов есеј тешко може да не начини тај једноставан следећи корак, будући да је све његове елементе Кејнс лепо и јасно поставио.