Жена која је управљала својом судбином: Лола Монтес, la femme fatale štampaj

Пре две стотине година рођена је ирска плесачица Лола Монтес, синоним за Фаталну жену, како су је, с разлогом, назвали њени обожаваоци у 19. веку, међу којима су били и Александар Дима Отац и краљ Баварске Лудвиг I.

Најпознатији портрет Лоле Монтес који постоји, насликао је 1847. Јозеф Карл Штилер, сликар који је две деценије раније овековечио на сликама Гетеа и Бетовена, и може да се види у у Галерији лепотâ палате Нифенбург у Минхену, коју је краљ Лудвиг I од Баварске начинио у част својим љубавницама и осталим дамама са двора које су се истицале лепотом.

Пред том сликом, на којој је Лола са својом славном црном косом и бронзаног тена, што јој је помогло да се представља као Андалужанка, човек може да прошапће: „Ви имате очи фаталне жене". Иако је живот Лоле Монтес и после два века од њеног рођења и даље обавијен тајнама, постоји мисао која и даље траје: била је прва жена модерног доба која је управљала сопственом судбином, а захваљујући својој лепоти и смелости завртела мозак најмоћнијим мушкарцима тога доба. Појам fеmme fatalе је и измишљен због ње.

У филму о њеном животу редитеља Макса Офулса из 1955, Лола је била представљена као „крвожедни монструм анђеоских очију". У стварности, никога није убила, али јесте изазивала лудило. Лудвиг I је због ње изгубио престо, било је мушкараца који су се тукли на двобојима ради њене наклоности, и још 1846, када је имала само 25 година и тријумфовала по читавој Европи са својом спектакуларним егзотичним плесом, изазвала је дипломатски конфликт између Француске и Русије, када је одбила драгуље којима је принц Иван Паскевич, вицекраљ Пољске, у име руског цара Николаја I хтео да купи њену наклононост.

У ствари, нити се звала Лола нити је била Шпанкиња. Право име јој је било Елизабет Розана Гилберт, и родила се у Ирској. Њен отац, војни лекар и католик у служби Британске империје, био је премештен у Индију, и ту је Лола одрасла и научила егзотични плес. После немирне младости која се завршила бекством, да би се са 17 година удала за Томаса Џејмса, службеника и њеног вршњака, а у знак протеста што јој је био уговорен брак са шездесетогодишњим човеком, Лола се појавила у Европи као предводница градског ноћног живота, иако тада још увек није постојао кабаре, а опера тек почела да постаје буржоаска забава.

Узела је шпанско уметничко име. Пре него што је дебитовала у Лондону 1843. (Ковент гарден је био њен интернационални катапулт), посетила је Севиљу и Мадрид. Узела је презиме Монтес, јер је то било презиме тада најпопуларнијег торера Пакира и, представљајући се као Шпанкиња именом Марија Долорес дел Порис и Монтес, изводила своје спектакуларне представе, потреснe и застрашујуће, што је публици подизало либидо. Њена главна тачка је био плес тарантуле; играла је рукама као да бере грожђе, а онда је са њих стресала пауке од тила који су јој прекривали руке. Потом би их шутирала до краја бине пред публиком. Њени обожаваоци су се отимали око оваквих трофеја.

У неким приликама је играла и гола. Веровала је да има лепо тело, и показивала га је публици која је предходно платила улазницу (не рачунајући Саломин „плес седам велова", Лола је била творац стриптиза). А гола је играла и на приватним забавама када је у Паризу била дворска дама. У годинама свог највећег успеха, пунила је странице тек настајуће масовне штампе, и увећала је листу љубавника, међу којима су били и Александар Дима Отац, а можда и композитор Франц Лист. Велики обожавалац Лоле Монтес, музичар Рихард Вагнер (по једној теорији, Кундри, грешница која спашава његовог јунака Персифала, била је инспирисана Лолом), упознао их је 1846. у Дрездену.

Лудвиг I од Баварске је могао да буде човек њеног живота, али та веза је од почетка била затрована, не толико због разлике у годинама (краљ је имао 61 а она 25 година) колико због успона буржоазије која је припремала либералну револуцију. 

Добила је титулу грофице од Ландсфелда али је морала да побегне из Минхена, и да се врати номадском начину живота. Како се каже у филму Офулса, „једна фатална жена никада не остаје на једном месту". Одселила се у Америку, наставила да игра и да држи предавања са темама о удварању и женском духу.

Умрла је у Њујорку, у 38-ој години од запаљења плућа. Иако избледео, мит о њој и даље живи.

Када је 1955. премијерно приказан Офулсов филм „Лола Монтес", то је изазвало велику буру у Француској, чак је био обележен као „грешан". Један од најжешћих бранилаца филма био је тада филмски критичар Франсоа Трифо, који је четири године раније дебитовао као режисер са филмом „400 удараца".

Поводом филма написао је следеће: „Као хероина који је дала наслов филму, Лола Монтес је у опасности да изазове скандал и да озлоједи духове. Али ако треба да се боримо, борићемо се! Ако треба да се расправљамо, расправљаћемо се! Ово је уистину филм који треба бранити ове 1955. године, ауторски филм који је у исто време филм са идејама, где машта избија из сваке слике, филм који се не враћа у предратно време, филм који је отворио врата која су дуго, дуго времена била затворена."

(Извор: "Ел Мундо"; превео и приредио: Бранислав Ђорђевић)