Како су стрељање у Крагујевцу 20. октобра 1941. преживели Мија Алексић, Љуба Тадић и Оља Ивањицки štampaj

Крагујевачка кафана „Зелени венац“, одмах до хотела „Лапово“ и „Јадран“, између два светска рата била је позната по доброј кухињи и специјалитетима са роштиља. Ујутро 20. октобра 1941. у кафани није било гужве. У њој је седео њен власник, кафеџија Мирко Јанковић, тада угледни градски угоститељ. Он је још пре оног, Првог рата, служио у крагујевачким кафанама, наставио је да служи и по повратку са Солунског фронта све док му наредни газда тестаментом није оставио нешто новца, када је отворио своју кафану „Зелени венац“. Неколико млађих гостију је тог јутра уз чашицу разговарало, а два дечака завршавала су доручак – власников син Никола и његов брат од тетке. Два школска друга су цупкала чекајући да крену у школу, када се на вратима појавила кафеџијина жена враћајући се с пијаце и носећи намирнице за кућу и кафану, и још с врата успаничено рекла:

„Децо, вратите се кући, видела сам да Немци и младе одводе!“

Кафеџија Мирко и неколико млађих гостију склонило се на таван. Сина Николу су брже-боље послали кроз двориште између њихове и суседне кафане „Лапово“ до комшије месара, чика Драгог.

Седамдесет година касније, вајар Никола Кока Јанковић, седећи за столом у Галерији САНУ где се 2010. одржавала његова ретроспективна изложба, сећао се тог јутра у очевој кафани:

„Чика Драги и његова жена били су напред, у радњи. Нису чули да им лупам на капију. Ту ме је, у дворишту, пронашао један Немац, огроман човек тупог израза. Тражио ми је легитимацију и рекао ми да сачекам док он види кога има у пекари која је била у истом дворишту. Све је то видела тета Олга, власница кафане 'Лапово'. Док је Немац био у пекари позвала ме, закључала у један од три дворишна клозета и рекла: 'Ћути, купе све живо'. Чуо сам из клозета како Немац пита где сам, а тета Олга каже да сам отишао. Цело одељење су Немци одвели. Стрељали су и мог брата од тетке који је тог јутра доручковао са мном.“

Течан немачки белогардејске ћерке 

Причао је тада Кока Јанковић и како су у очеву кафану „Зелени венац“ долазили професори, апотекари, лекари, глумци Дунавског позоришта када су гостовали у Крагујевцу, потом његови Крагујевчани, гимназијалци и потоњи велики глумци Мија Алексић, Љуба Тадић, Васа Пантелић... Сећао се и како је Ољу Ивањицки, девојчурак који се стално смејао, упознао током окупације код старе сликарке Љубице Филиповић која је, скоро слепа, у кући у Улици Танаска Рајића у Крагујевцу држала курс сликања.

Коју годину касније, након рата, Кока је као студент извајао Ољину главу. Додуше, тако што је прво вајао главу сликара Боже Продановића. Незадовољан, срушио је рад, што му Божа никада није опростио, и са глином у ранцу отишао кући у Крагујевац на распуст. Једног дана брат му каже: „Знаш она мала што лепо црта, што има лепу главу... Што је не извајаш?“ Оља се одушевила скулптуром. То ју је подстакло да и сама ваја.

А 20. октобра 1941. године, немачки војници ушли су и у кућу Ољиног оца, руског емигранта Василија Васиљенка Ивањицког, мајора руске, касније југословенске војске, запосленог у крагујевачком Војно-техничком заводу као стручњак за балистику. У Крагујевцу је Василиј Ивањицки тада живео са десетогодишњом ћерком;  његова жена, Вероника Михаилова Пјотровска, преминула је пет година раније. Убрзо по рођењу ћерке разболела се од туберкулозе; девојчица ју је годинама гледала кроз стаклена врата спаваће собе. Са лечења, из санаторијума у Словенији и Швајцарској, слала јој је цртеже уместо разгледница. Усамљеном детету највећа радост је била када би му отац увече, по доласку са посла, читао романе руске фантастике и тиме побуђивао машту.

Сликарка Оља Ивањицки је годинама касније, у интервјуу „Политици“ 18. новембра 2007, испричала:

„Немци су дошли у нашу кућу, с намером да одведу оца на стрељање. Да, знала сам, баш на стрељање. Иако сасвим мала, казала сам Немцима, на немачком језику, да је мој отац Рус, белогардејац... И молила сам их да га не одводе од куће... Били су запањени мојим знањем немачког, аргументима и молбом детета... Тако сам спасила мог оца Василија.“

Убрзо након тога Оља Ивањицки је кренула да похађа часове цртања код сликарке Љубице Филиповић. Имала је 14 година када је њен портрет извајао будући академик Кока Јанковић. Рад се налази у заоставштини сликарке. 

Црн флор на синовљевој слици 

Ујутру 20. октобра два ђака осмог разреда Друге мушке гимназије, Василије Васа Пантелић и Милосав Мија Алексић  спремали су да пођу у школу, свако са своје стране града. Како се већ у првим данима окупације у зграду гимназије уселила немачка болница, њихово одељење, са још једним, измештено је у зграду бивше Грађанске школе у близини Великог парка, где се преселила и школска администрација.

Мију Алексића тог јутра је мучила математика – биће прозван, а није спреман. Намештајући фризуру пред огледалом говорио је себи: „Јадниче, ако се данас извучеш на часу, живећеш сто година“.

Скоро 30 година касније, тада већ бард српског глумишта, у интревјуу „Радио ТВ ревији“ маја 1970. Мија Алексић је испричао своја сећања на тај дан.

Шетао је тог јутра по дворишту с књигом у руци преслишавајући се. Отац Велимир виче:

„Зар се сад учи?“

Он се правда, и на капији се судара са мајком Синђом, која је носећи векну црног хлеба повикала:

„Натраг! Немци купе људе...“

И док је с мужем расправила ко купи, зашто купи, и шта је видела, успела је да подвикне:

„Сине, не иди!“

Мија је већ отрчао.

Био је који минут до осам када је ушао у учионицу. Како ко стиже, „доноси информације“. Те „кажу да ће да воде на присилан рад у Немачку“, потом „море, јок, право у интернацију, у кажњеничке логоре“.

Први је час српског језика. Врата се отварају, на њима се појављује Немац, са шлемом, у црном мантилу и са шмајсером упереним у ђаке. Тајац. Неме, непомичне очи дечака гледају у врх цеви. Немац затвара врата и повлачи се, а потом их, ваљда због бољег ефекта, разваљује ногом.

„Los, los“, урлао је зверски.

Професорка Бранка Ранковић стаје испред шмајсера питајући шта ће им деца. Немац је одгурује.

Стиже још Немаца. Фолксдојчери су се драли:

„У двориште, у колону по три!“

У дворишту мајка Синђа притрчава Мији. Донела му је зимски капут, додаје му га говорећи:

„Мијо, Мијице, тераће вас у интернацију, биће ти тамо хладно, ево ти капут, и овај хлеб.“

Мија скида мантил у коме је дошао у школу и даје га другу Бранку Николићу, који није понео ништа, и облачи капут. Узима векну хлеба од мајке, у брзини зграби њену руку и пољуби је. Види оца Велимира преко пута улице како непомично стоји, не успевајући ни руку да дигне у знак поздрава.

На улици су се ђаци збили у колону. Немци вичу „los, los“ и колона креће пут барака на излазу из града. Чују се пуцњи, па рафали. Вриска жена, мајке трче за децом.

Око 19 часова оба осма разреда Друге мушке гимназије Немци изводе из бараке да их спроведу у пиварску школу.

„Идете кући“, каже им један банатски фолксдојчер.

Они који су близу становали питају могу ли одмах кући. Пусте њих десетак. Остале су одвели у пиварску школу...

У сећању глумца Мије Алексића урезана је слика повратка кући: он отвара врата кухиње  и види мајку Синђу у црнини, убрађену у црну мараму, и оца Велимира који је, чини се, остарио тај дан десет година. Њих двоје седе на клупи. Његова слика на зиду, рам са црним флором...

Немци су тог и наредног дана наствили са хапшењима. Мију су сакрили на таван и покрили га кромпирима. Мајка Синђа долазила је једном дневно да га нахрани. Толико се тресао да није могао сам ни да једе. Мајка му говори ко је све стрељан, а Мија промуца:

„Мама, ја нисам крив што сам остао жив.“ 

Говор Марисава Петровића  

Баш када је кретао од куће у школу ујутру 20. октобра, Васи Пантелићу дошао је друг из разреда Душан Младеновић и питао:

„Шта да радимо? Немци по граду редом хапсе, по кућама, на улици...“

„Не знам“, одговорио је „Да пођемо у школу. Да видимо шта ће да буде. Тамо ћемо да се посаветујемо...“ 

Заједно с Мијом Алексићем и друговима из разреда Немци су га покупили. Касније, у интервјуу „ТВ Новостима“ 5. јула 1974. сећао се шта се потом дешавало:

„Сместили су нас у топовске шупе код Милановачког пута. Цело пре подне стизале су нове и нове групе. Тек на понеком лицу могао се запазити страх. Људи су били ћутљиви и смркнути...

– Има ли Немаца међу вама? – питали су и почели су да нас раздвајају и сврставају.

Затим су питали за Мађаре, за Бугаре, за друге. После су се распитивали за љотићевце, па за лекаре и инжењере.

Душан Младеновић, мој школски друг, и ја почели смо да наговарамо младог љотићевца који је стражарио на вратима да нас пусти.

– Не долази у обзир – одбрусио је.

– Па, видиш да смо ђаци као и ти – убеђивали смо га тихо и упорно.

Када је прошла и последња група прозваних из наше бараке, млади љотићевац, чије име не знам и са којим се више нисам срео, погледао нас је и окренуо леђа. Био је то знак да нас пропушта. Изашли смо Душан Младеновић, Миливоје Росић, Влада Нешић и ја. Можда је још неко изашао с нама, не знам.“

По изласку из топовских шупа они који су били прозвани, и они који су кришом изашли, пре него што су пуштени кућама постројени су у облику ћириличног слова “П“ да саслушају говорника.

Сељак Марисав Петровић, некада члан земљорадничке задруге а сада комадант одреда љотићевског Добровољачког корпуса, обраћао им се говорећи како српски народ треба да буде јединствен у борби против комунизма...

Млади Пантелић је тада приметио да се говорник обраћа издвојеним Бугарима, Мађарима, Немцима, док су Срби били затворени у топовске шупе. 

Сутрадан је Васу пробудило штектање митраљеза. Дан касније на свакој кући у Крагујевцу осванула је црна застава. Ако из неке куће нико и није стрељан, црна застава је ипак стављана, у знак опште жалости. 

Професорка Тадић и њени синови  

Професорка француског и српског језика крагујевачке гимназије Радмила Тадић је била удовица, сама је бринула о четири сина. У Крагујевац се доселила након што јој је муж 1933. умро у Новој Вароши, а пре смрти радио као професор историје у гимназији у Урошевцу. 

Када су ујутро 20. октобра 1941. Немци одвели ученике одељења V-3 Прве мушке гимназије, професорка Тадић ушла је учионицу у коме је било одељење V-1, и једног по једног ученика избацивала кроз прозор.

Кроз дворишта, преко ограда, они су одлазили су кућама. Док је спасавала ђаке V-1, њени синови, основци Љуба, Растко, Димитрије и Душан, били су код куће.

„У животу сам видео зло“, причао је Љуба Тадић у једном интервјуу 2004. године. „Имао сам дванаест година у Крагујевцу када су стрељали онај народ и оне ђаке, слушао сам те митраљезе, не само ја него и сви око мене. Никад више мртвачких сандука нисам видео него опет у Крагујевцу четрдесет четврте када је био Сремски фронт, па онда је дошло и ово најновије зло. Било је страшно и мени се учинило да ми се у свести, од онда у Крагујевцу до ових деведесетих година, затворио један круг. Разумем шта је Балкан, али питам се докле ће то тако...“

Ратни план породице Фелба

Иако рођен у Скопљу, тог 20. октобра 1941. године у Крагујевцу се обрео, као „део ратног плана и стратегије“ његове мајке, и гимназијалац Драгомир Фелба. Мајка, одликовани добровољац из Првог рата, још пре званичног почетка рата све је осмислила:

„По тој њеној стратегији“, причао је четрдесет гдина касније глумац Драгомир Фелба у интервјуу „ТВ Новостима“, „Немци су могли једино да крену са севера, па ако стигну до Ниша – а то већ није могло да се догоди – онда почиње евакуација: сестра и ја се на бициклима повлачимо према Грчкој, отац у неки збег, а она остаје да чува кућу. Немци су стигли из Бугарске, а ми смо после извесног времена кренули у избеглиштво на север, у Крагујевац“.

У Крагујевац су стигли месец или два пре стрељања... Драгомир је преживео. 

Касније, гимназијалци Мија Алексић, Васа Пантелић, Љуба Тадић и Драгомир Фелба у годинама окупације „излаз“ су налазили у Крагујевачком позоришту. Много су током те „каријере статирања“ у позоришту научили од глумца и редитеља Илије Ике Јовановића, брата првакиње загребачког позоришта Миле Димитријевић, који је често био одевен доле у чакшире, а горе грађански. Годинама касније, када би заблистали на некој од београдских сцена, умели су да кажу: „Чика Икина школа!“

Када је редитељ Бранимир Тори Јанковић, такође крагујевачки ђак, радио филм Крвава бајка (1969), као епизодисти у филму појављују се школски другови Мија Алексић, Васа Пантелић, Драгомир Фелба, Љуба и Растко Тадић. 

Кнедла у грлу  

Николи Коки Јанковићу  се лице Немца, „огромног човека, тупог израза“, који му је ујутру 20. октобра тражио легитимацију, толико урезало у сећање да, када су га након рата позвали да за представу „Најезда“ Леонида Леонова у Крагујевачком позоришту нашминка Љубу Тадића који је у комаду играо Немца, желео је да глумац асоцира на њега. Кока је црном шминком тако око очију ишминкао Љубу да је личио малтене на Франкенштајна. Када је изашао на сцену, цела сала је звиждала.

Деценијама касније, редак је био „Велики школски час“, дан сећања на жртве стрељања у Крагујевцу, у коме Љуба Тадић није учествовао. Растко Тадић је говорио поему „Крагујевац“ Радоја Радовановића, која је снимљена и на синглици: 

...ми одрпани, исцепаних лактова,
ми, за које су вам ваши говорили
да смо погана дрипачка раса -
стојимо уздигнуте главе и усправног стаса!
И не дрхте нам везане руке... 

Једном приликом, Растко Тадић је у оквиру акције „Селу у походе“ Радио-телевизије Београд, поред споменика страдалим током битке на Козари, говорио потресне реченице писца Младена Ољаче о деци Козаре. Говорећи их, и сам је заплакао, а с њим су плакали и сви окупљени, сниматељи, тонци, глумци и музичари, учесници програма. Знали су, не може Растко да издржи да сузу не пусти – он је крагујевачки ђак.  

Тужна поворка мајки

Спомен-парк „Крагујевачки октобар“ основан је 1953. године. Десет година касније у Шумарицама је подигнут Споменик стрељаним ђацима и професорима V-3, рад вајара Миодрага Живковића. Уследио је рад на изградњи музеја. На Живковићев предлог, Никола Кока Јанковић био је изабран да уради рељеф за Музеј „21. октобар“. Позвали су га и рекли: „Мора бити готово до 15. фебруара, јер долази Тито да отвори музеј.“

Године 2010, док је погледом кружио по Галерији САНУ, где су на његовој ретроспективној изложби били изложени и цртежи које је као дечак радио у очевој кафани, Никола Кока Јанковић присећао се рада на рељефу.

Добијени рок је био толико кратак да није имао времена да одлије рељеф у бронзи. Главни у комитету, неки Ровчанин, причао је Кока Јанковић, рекао му је: „Слушај, то има да буде готово иначе ћемо сви да висимо, и ти и ми.“

Ноћ пред отварање Музеја, са мајстором из Ивањице је до три сата ујутру намештао гипсани рељеф и поливао га врелом водом...

Свет се слио на отварање Музеја „21. октобар“, али нико није ни приметио да је уместо бронзе био гипс. Тито није дошао.

Касније је на место гипсаног постављен бронзани рељеф. На две тешке бронзане траке рељефа „Мајке“, вертикално се ниже тужна поворка жена са марамама на главама које, достојанствене у болу, оплакују своју децу.

Кока Јанковић током живота урадио је више фигура мајки као симбола туге. Његова тетка, чији је син, с којим је доручковао ујутру 20. октобра у очевој кафани, стрељан, и њена бол, били су му полазиште за цео тај опус.

У његовом родном граду, децембра 2019. године, отворен је Легат Николе Коке Јанковића. Фонд броји 1744 експоната. Један од њих је столица која је била део мобилијара кафане његовог оца. Можда она на којој је седео и доручковао 20. октобра 1941. године када је у кафану „Зелени венац“ улетела мајка и успаничено рекла „Немци и младе одводе“; или можда она до ње, на којој је седео вајарев брат од тетке...