Манес Шпербер: Сведок времена који заслужује да буде упамћен štampaj

Вратио сам се неки дан, после седам година, на римско гробље које се службено зове Некатоличко (Cimitero Acattolico), место где се већ више од три века сахрањују протестанти, православци, Јевреји, атеисти, муслимани и остали некатолици.

У јужном делу граду, у радничком кварту Тестаћо, налази се гробље које није туристичка атракција изузев за љубитеље енглеске романтичарске поезије. Ту су, наиме, гробови Шелија и Китса, две трећине кључног тројства песништва енглеског романтизма. Међутим, мада су то два вероватно најчувенија гроба ту, далеко од тога да су једини вредни пажње.

Пошто је површином много мање од паришког Пер Лашеза, за Некатоличко гробље у Риму би се, без превише претеривања, могло рећи да је на њему сахрањено највише важних људи из историје културе и уметности по квадратном метру. Ако ту и нема и оних генија за које је чуо практично читав свет, ту су њихова деца: на овом гробљу су, наиме, сахрањени Гетеов син и Толстојева ћерка. Гетеов син Август умро је 1830, а Толстојева ћерка Татјана стотину и двадесет година касније. Исто тако, мада је велики амерички писац Хенри Џејмс сахрањен у Кембриџу у Масачусетсу, двоје важних људи из његовог живота почивају на овом гробљу: кипар Хендрик Кристијан Андерсен и књижевница Констанс Фенимор Вулсон.

Ту су такође и Лабриола, Грамши и Гада, затим Грегори Корзо, као и Доброслав Јевђевић те Милена Павловић-Барили. Памтим углавном локације тих познатих гробова. Понегде, међутим, наилазим и на неки нови надгробник. Нема их пуно, али их ипак има. Најпре примећујем гроб човека кога сам упознао у Сарајеву пре петнаест година: уметника Јаниса Кунелиса (умро је 2017). Затим ми, у његовој непосредној близини, пажњу привлачи гроб човека који се родио у Загребу и који се презива једнако као један драг ми писац који је део живота провео у Загребу.

Питам се: Има ли Владимир Шпербер, рођен 1934. у Загребу, умро 2015. у Риму, по професији историчар, везе са Манесом Шпербером?

Свезнајући Гугл зна одговор. Владимир је Манесов син. Ето се на још један начин наставља традиција овог гробља: ту, дакле, почива још један син још једног важног писца.

Као суза у океану

Ханс Магнус Енценсбергер уврстио је Манеса Шпербера (1905-1984) на списак 99 писаца из двадесетог века о којима је написао књижевну вињету у књизи Уметници преживљавања. Ту се присећа дана његове највеће славе, када је добивао угледне награде и кад се његова романескна трилогија Као суза у океану масовно читала „управо због наслова који је био превише поетичан за оно што је Манес имао да каже".

„Данас је", вели Енценсбергер (а то данас је у овом случају 2018. година), „његово име пало у заборав", па наставља: „Он сигурно није био велики стилиста, али је био и остао сведок свог времена који заслужује да буде упамћен".

У некрологу који је о Њујорк тајмсу о њему написао Херберт Митганг, цитира се Шперберова реченица по којој човекова дужност није да буде херој, што значи да од беде прави врлину, нити да буде светац, што значи да од врлине прави беду, него је човекова дужност да постане мудар. У неком смислу, Шперберов живот и јесте био потрага за мудрошћу.

Његова биографија делује као комбинација животописа идеалтипског лика из Гробнице за Бориса Давидовича и белешке о писцу коме се посвећују барем две „Варијације на средњоевропске теме".

Од Заблотова до Берлина

Родио се дванаестог децембра 1905, у Галицији, у Заблотову, који негде описује као „источногалицијски јеврејски градић". Ово место близу Ивано-Франковска данас једва да има четири хиљаде становника, а свету је дало два знаменита човека: осим Манеса Шпербера, ту се родио знаменити математичар Ото Никодим.

Две године уочи Шперберовог рођења у Заблотову се десио први погром, скоро попут најаве јеврејске источноевропске судбине у првој половини двадесетог века. Породица Шпербер је била хасидска. Књижевност памти страхоте ратних дана у Галицији током Првог светског рата. Од тих страхота, породица Шпербер 1916. бежи у Беч. Манес има једанаест, а његов брат Мило пет година.

У галицијском детињству одгајан у верском духу, Шпербер у Бечу одбацује религију, до нивоа да као тринаестогодишњак одбија да се подвргне Бар мицва ритуалу. Нешто касније, бивајући још увек тинејџер, упознаје Алфреда Адлера и под његовим менторством почиње да пажљиво и систематски учи психологију.

С навршеном двадесет и једном годином се сели у Берлин где се придружује Комунистичкој партији Немачке. Почетком тридесетих година двадесетог века, у кругу његових берлинских пријатеља су Артур Кестлер те Ото Бихаљи-Мерин. У то време, Шпербер у Берлину почиње и да предаје психологију. У међувремену се разишао са Адлером, и то због различитих погледа на међуоднос индивидуалне психологије и марксизма. 

Било како било, долазак нациста на власт мења све. Шпербер има два разлога за страх: то што је Јеврејин и то што је комуниста. Као аустријски држављанин, из Немачке одлази најпре у Југославију, а затим у Француску.

Загребачки круг

Неколико година након Шперберове смрти, Ана Марија Гринфелдер је писала како њега с Југославијом „вежу дубокосежни, слојевити и на становит начин протурјечни односи, који још нису расвијетљени у свим видовима".

Знамо да је осим у Загребу највише времена проводио на далматинским острвима. (Занимљива је помисао да је на неком од њих тих година могао сусрести Ернеста Јингера.) Знамо да се у Загребу дружио с Крлежом и кругом левих интелектуалаца око њега (А. Цесарец, З. Рихтман, Ђ. Цвијић, М. Горкић и др.).

Знамо да се на Корчули упознао са Петром Шегедином. Знамо, напокон, да му се у Загребу родио син Владимир.

У Паризу пак пре почетка Другог светског рата ради за Коминтерну. Кад нацисти окупирају Француску, налази се у сличној ситуацији као и Валтер Бенјамин. До њега ће, преко Кестлера, чак и доћи део фамозне Бенјаминове залихе морфијума, са идејом да то послужи као последњи излаз, ако другог не буде.

Ипак је 1942. с породицом успео да се домогне Швајцарске. Мало раније те године, док су још били у Француској, родио му се други син, Ден, који ће се прославити као антрополог и филозоф.

О овом периоду Шперберовог живота Енценсбергер пише овако: „Живот у Швајцарској је био тежак, сиромашан и ризичан. Одавно се опростио од својих политичких уверења. Кад му је 1943. један Јеврејин који је побегао из логора Треблинке причао о гасним коморама, постао је свестан да је, независно од свих земаљских теорија о спасењу, пре свега Јеврејин".

Други живот као антикомуниста

Одмах после рата се враћа у Париз. Свакако већ има француско држављанство које је стекао још касних тридесетих. До пензије је радио као уредник у издавачкој кући „Калман-Леви". Занимљиво би било пажљивије проучити југословенске писце у каталогу ове издавачке куће, али је извесно да су практично све Крлежине књиге објављиване на француском тих деценија изашле баш за „Калман-Левија", као и да на списку њихових издања постоје и Шегединова дела.

Осим као уредник, Шпербер делује и као писац те публициста. Користио је бројне псеудониме, примера ради: Тарас Ахим, Н.А. Менлос, С.Л. Шавро, Жан Клеман, Паул Халанд, Паул Халер, Јан Хегер итд.

Његова склоност Југославији није резултат само сентимената, присећања на младост и личних пријатељстава. Разочараност у стаљинизам од бившег комунисте је начинила жестоког антикомунисту, слично као и у случају његовог пријатеља Кестлера. У том смислу, њему није требало никакво самозаваравање.

Поново је један пасус из Енценсбергерове вињете више него илустративан: „Увек је свим ишао уз нос. На врхунцу западнонемачког мировног покрета тражио је да се у Савезној Републици стационирају нуклеарне ракете средњег домета. Европски студентски покрет 1968/69 га је нервирао; увек је бранио Конгрес за културну слободу и Радио Слободну Европу, чак и када се испоставило да иза њих стоји ЦИА".

У позним годинама је доживео највећу књижевну славу. Годину дана уочи смрти 1984, добио је гласовиту Немачку мировну награду која се традиционално додељује у цркви Светог Павла у Франкфурту у присуству председника Савезне Републике. Лаудацију је одржао Зигфрид Ленц. Ову награду су пре њега добили, између осталих, Карл Јасперс, Макс Фриш и Лешек Колаковски, а после њега Октавио Паз, Вацлав Хавел, Марио Варгас Љоса, Орхан Памук те Маргарет Етвуд.

Јучерашњи светови

Његова најславнија књига - трилогија Као суза у океану - објављена је 1997. у Новом Саду, у двотомном издању Матице Српске и преводу Томислава Бекића. Дванаест година касније, из пера истог преводиоца, Издавачка књижарница Зорана Стојановића из Сремских Карловаца објављује Шперберову књигу: Полицијско поимање историје и други есеји. Од српских аутора, о Шперберу је лепо писао Родољуб Чолаковић.

Шпербер је умро од срца три дана уочи отварања Зимских олимпијских игара у Сарајеву. Рођен у сутон „јучерашњег света" није дочекао крај оног хладноратовског. Био је и остао, међутим, како рече песник, сведок свог времена који заслужује да буде упамћен, и зарад живота и зарад литературе.

У хладноратовском контексту можда није незанимљиво нотирати како је Манесов рођени брат Мило, поменут раније у овом тексту, био је глумац, а играо је, рецимо, у филму о Џејмсу Бонду Шпијун који ме волео. Глумио је негативца, професора Марковица.