Источно-западни диван Димитрија Митриновића: Чудесни Србин у храму индијског духа и филозофије štampaj

Вероватно најфасцинантније у биографији Димитрија Митриновића јесте с ким је све био у контакту.

Мада је његов живот добро изучен (две су биографије написане, једна на српском и друга на енглеском), из сваког новог бављења грађом израња још имена чији је однос с Митриновићем понегде само поменут.

Тако се песникиња Едит Ситвел потписује у једном писму Митриновићу као „Ваша захвална ученица". Шкотски песник Хју Макдермид шаље му одушевљено писмо поводом часописа који је Митриновић покренуо. У аутобиографији се касније присетио Митриновића као „чудесног Србина, сеоског Исуса". Познанство с Алистером Кроулијем познато нам је однедавно (маг помиње у дневнику сусрет с Митриновићем и Адлером у Берлину 1930). Шта би се још могло рећи о контакту са аустралијским сликарем Ројем де Местром, пиониром апстракције у Аустралији и аутором једног Митриновићевог портрета, са писцем Џоном Купером Поуисом, антропологом Маргарет Мареј...

Све су то имена која се налазе око њега, у непосредној или посредној вези. Док су се у Југославији често подсмевали Митриновићевим плановима, другде су га узимали озбиљније, можда и преозбиљно.

Како сазнајемо из новијих радова, активности његових група Нова Европа и Нова Британија пратио је и агент потписан као „М", који је писао језуити Жозефу Ледију, ватиканском специјалисти за православни Исток и комунизам. Док би по једном истраживању (Ричард Спенс у књизи Тајни агент 666) „М" могао бити познати британски обавештајац Максвел Најт (MI5), вероватније делује (према Марку Пазију и студији Алистер Кроули и искушење политике) да је реч о антикомунистичкој активисткињи Гертруди Годен.

Њен рад био је везан за обавештајну секцију Економске лиге, организације која је пратила левичарске групе и састављала црне листе, често у сарадњи са MI5. „М" верује да постоји веза Митриновићевих група, Адлера и Кроулијевог О.Т.О. па је од Ледија тражила додатне информације о Митриновићу.

Није сад толико важно колико су и да ли су уопште разни агенти били у праву или су им се завере привиђале. Сви ови примери показују опсег мрежа у којима се Митриновић кретао, односно у које су, како видимо, гледали и да га ухвате. 

Пут у Индију

Међутим, у досадашњем истраживању Митриновићевог живота и рада није се писало о индијским именима око њега, а њих није мало. Ово изненађује кад се зна да је утицај индијских филозофија и религија на Митриновића и велик и познат - довољно је погледати легат који се чува у Универзитетској библиотеци препун индијских извора (на санскрту) и индолошких студија.

Али није он само познавао текстове из индијске старине, већ се сусретао и са ликом живе Индије, што нам открива његова преписка с Индијцима, која се чува као део грађе Фондације Нова Атлантида у збирци Библиотеке Универзитета у Бредфорду.

У додир с Индијцима дошао је током боравка у Лондону. Павле Јевтић, његов следбеник и први српски индолог с докторатом стеченим у Лондону, помиње 1938. у једном чланку да је Митриновић „пре више година скрушено и са пуно пијетета сахранио и присуствовао спаљивању свог пријатеља, индијског националисте Џ. Сисодија".

У заоставштини проналазимо више писама која откривају да је реч о племићу по имену Ђесрађсинг Сисодија. Потписан је као такур испред имена, што је врста титуле (одатле и презиме Тагор, бенгалски Thakur). Из писама видимо и да га је Митриновић новчано помагао до смрти 1926. Иза Сисодије остала је грађа везана за астрологију и јогу. Делили су заједничке идеје: у једном писму Сисодија пише како жели да Митриновића види у служби човечанства у његовом делу света, односно Европи.

Сисодију су упознали и други Срби који су у боравили у Лондону у време Првог светског рата. У некрологу Чедомиљу Мијатовићу (1932), Николај Велимировић се присећа како је приликом слављења Св. Николе код једног од Срба било и гостију странаца, укључујући и „индијског кнеза по имену Сисодија". Након што му је Мијатовић објаснио шта је слава, Индијац се одушевио и одлучио да и он слави Св. Николу и да после рата посети Србију: „Јадни кнез Сисодија! Он је пре Мијатовића отишао из овог света не доживевши да иједанпут види Србију, нити још једанпут Индију." 

О судбини и моћи, плесу и љубави

Индијске кореспонденте налазимо у Митриновићевој преписци све до његове смрти, а међу њима и значајна имена индијске културе 20. века. Такав је ликовни уметник Мукул Деј (1895-1989), образован у Тагоровој школи „Шантиникетан", пионир технике суве игле у Индији. Управо га је Сисодија упознао с Митриновићем. „Сећате се да сам уметник", пише му 1926.

Готово три деценије касније налазимо их заједно у посети позоришту, па му тим поводом Деј шаље слику индијских играча.

Извођач класичног индијског плеса Рам Гопал (1912-2003) захваљује на слици коју му је Митриновић послао и саопштава да је под утиском људи које је срео, „толико познавалаца филозофије и окултног", те поручује да треба да дискутују „о судбини и моћи, плесу и љубави за човечанство".

Ту је и Мулк Рађ Ананд (1905-2004), један од најзначајнијих индо-енглеских књижевника 20. века, који је у том периоду боравио у Британији и кретао се у блумзберијевском друштву, али и међу теозофима. Митриновићу пише 1934. поводом сарадње с часописом Нова Британија, договарајући се да часопис објави његове преводе једне индијске бајке и једне приповетке из средњовековног дела Јога васиштха.

Ово делује као део Митриновићевих редакцијских дужности, али Ананд га обавештава и да ради на роману и да спрема неке филозофске белешке које ће му показати. У том тренутку Ананд још није познат писац: те му је године изашла збирка приповедака, а следеће први роман Недодирљиви, за који је предговор писао Е. М. Форстер. Судећи према години писма, то је роман који помиње Митриновићу. Ананд, који је постао комуниста, посетио је Југославију 1960. и 1970, али то је већ посебна прича.

Због сарадње у часопису Митриновићу пише и Гопал Мукерђи (1890-1936), један од првих индијских писаца који се пробио у САД књигама на енглеском. Писмо где се договара о својим прилозима завршава са ом шанти. 

Мудрост и језик древног света

Нека индијска имена нису тако позната, али нису мање занимљива. Извесни Пирођха Мехта обавештава Митриновића да чита књигу о веданти коју му је овај дао и да размишља о предстојећем јесењем раду. Исте године зове га у камп где ће „раду" присуствовати „неки важни људи". Писмо завршава оптимистички вером у природу, нову Европу и „живот, вечити живот".

Др. Гангули из Калкуте по доласку у Лондон 1935. подсећа Митриновића да су се упознали претходне године и да је био врло импресиониран разговором, па му предлаже поновни сусрет јер мисли да ће Митриновића занимати његов рад.

Дхармендранат Шастри из Индије пише да му је заједнички познаник по имену Мадан Мохан причао о Митриновићу и одушевљен наставља: „Ви, који сте Србин да толико дубоко волите индијску филозофију! То је лепота Божијег стварања - позитиван доказ јединства универзума! У храму филозофије нема разлике у поднебљу и боји! Мада вас вероватно никад нећу видети моја крилата душа лети у љубави ка вама. Наше сродство, верујте ми драги пријатељу снажније је од оног крви и расе". Шастри закључује писмо поменом проблема „расне изолације" која изолује људе од духовне еволуције, а шаље му књигу и позив да да прилог за његов часопис Прабхат. 

Оваква писма морала су учврстити Митриновића у његовим универзалистичким идејама. Године 1948. Митриновићев сарадник Хенри Радерфорд у име група Нова Европа и Нова Атлантида пише индијском теозофу Бхагавану Дасу (1869-1958), с позивом да подржи њихову иницијативу стварања Сената и Републике Човека, обавештавајући га о животу и раду Митриновића који је „дубоко изучио мудрост и језик древног света", па се у раду позивао и на Дасове књиге. Дас је прихватио позив да буде покровитељ иницијативе.

Две године касније британска група пише му поново да би му послала примерак говора који је Митриновић одржао те године у Лондону и објашњење његових учења. Још једном информишу Даса о Митриновићевом тридесетпетогодишњем раду и познавању Дасових списа. Осврћу се и на актуелно хладноратовско стање: у савременој кризи изазваној Корејским ратом, „једино сведочанство светског државништва и деловања које је засновано на принципима а не на пукој користи долази из Индије", нарочито у Нехруовим говорима. Британија треба да научи да наследи традицију мудрости која долази из Индије, како у индивидуалном животу, тако и у уређењу друштва, а да заузврат Индији материјално помогне. Отуда је за њих велика ствар што је Индија одлучила да остане у Комонвелту: „Била би трагедија да се Индија и Британија раздвоје".

Мада ово није непосредан контакт Митриновића и Даса, писма следбеника морала су ићи с његовим знањем. Још 1962. у Задужбини „Нова Атлантида" - данас Митриновићева задужбина - Радерфорд је одржао предавање о Дасовом делу Пранава вада, коју повезује с Митриновићевим учењем. На траг овог Дасовог списа наићи ћемо и код Николаја Велимировића.

Владика Николај и Индија

Није случајно што су Митриновићеви српски следбеници били дубоко под утицајем индијске мисли. Навешћемо само један пример.

Николај Велимировић и сам помиње како је у Британији сретао Индијце. Код индијских интелектуалаца импресионирало га је што им образовање није нарушило веру.

У делу Индијска писма, која се могу читати као својеврстан роман с кључем или као варијанта Монтескјеових Персијских писама, описује посету три Индијца Србији - брахмана, кшатрије и хришћанина. Један од њих зове се Сисодија, очигледно Велимировићев знак сећања на човека ког је упознао.

Представљајући под нешто измењеним именима домаће људе, он пише и о „Душану Митриновићу" који у Лондону има своју школу. Индијски путници долазе у Србију управо на његов савет. Велимировић помиње и да Митриновића индијски ученици сматрају новим аватаром... Да ли је ово податак који је владика знао или илустрација тога каква је представа о Митриновићу постојала?

Митриновићеве сусрете треба разумети и у контексту британске империје. Боравак у њеној престоници омогућио је српском песнику и мислиоцу да сретне истомишљенике из далеке Индије. Та атмосфера мешања људи из свих крајева и култура света импресионирала је и Митриновића и Велимировића.

Али, Митриновићева индофилија није се протегла на политичка питања, поготово не на подршку покрету за самосталност - критиковао је и Гандија и оправдавао британску владавину над Индијом.

Он је био дубоко заинтересован за индијску мисао, али његови чланци из међуратног периода откривају веру у месијанску мисију Британије и место савремене Индије виде у тим империјалним оквирима.