Прво и неуспешно кенселовање из историје Лава Давидовича Троцког: Дуго путовање из Бронкса у револуцију štampaj

Из ројева објава које од почетка рата у Украјини не престају да зује друштвеним мрежама пре неки дан накратко је изронила прича о једној пропалој рођенданској журки у Канади. У средишту ове колатералне „позадинске" драме нашао се српски тинејџер из околине Торонта за кога је све кренуло по злу када је за тему своје презентације коју је требало да припреми за час науке одабрао живот и рад Николе Тесле.

Наставник је остале ученике из одељења обавестио како је научник о коме ће бити реч Рус, након чега је -  у складу са наквасаном антируском хистеријом којом је потпуно затрт чак и привид отворености западних друштава - наш несретник „пропуштен" кроз вербалног топлог зеца политичке коректности својих вршњака, да би му на крају његов дотадашњи најбољи школски друг поручио како би најбоље било да покупи своје ствари и врати се одакле је дошао.

Овај узорни омладинац је потом пред целим разредом поцепао позивницу на рођенданску забаву свога дотадашњег најбољег друга којој су, након свега, присуствовала само наша и кинеска деца.

Не верујемо да је након гашења свећица на рођенданској торти оклеветаном слављенику и његовим гостима неко од присутних одржао презентацију из друштвене историје земље у којој ће, надајмо се, сви они ипак несметано наставити да живе, али би се о репресивним начинима на које су канадске власти третирале припаднике различитих етничких група (мимо староседелаца) током трајања великих светских криза могло рећи много тога.

Најсвежији пример овакве прворазредне ксенофобије јесте оно што се само неколико дана пре описаног средњошколског инцидента десило члановима једне руске експедиције, када су пилота чартер-лета којим су намеравали да крену ка Северном полу тамошње власти приморале да летелицу приземљи на један од аеродрома у непрегледним канадским пространствима.

Правни основ за ово „отказивање" била је уредба канадске владе о забрани прелета руских летелица преко тамошњег неба.

А пре стотину и кусур година, одмах по избијању Великог рата, у импровизоване логоре интернирано је скоро девет хиљада људи који су почетком ХХ века трбухом за крухом у Канаду стигли из Аустроугарске и Немачке, а ускоро су им се придружило на стотине ратних заробљеника, углавном чланова посада потопљених немачких лађа и подморница.

Почетком 1917. године, у један од тих логора доспео је и руски револуционар Лав Давидович Троцки. 

Општи правац: североисток-југозапад

Троцког је почетак Великог рата затекао у Бечу, одакле је са породицом прво отишао у неутралну Швајцарску, да би га редакција часописа „Кијевска мисао" крајем новембра 1914. именовала за ратног дописника из Париза. Ту је почео да сарађује са још једним социјалистичким гласилом, а током 1915. је постао и члан редакције часописа „Наша реч".

Суштина његовог деловања тицала се перманентног опирања самој идеји империјалистичког рата који је по рововима ископаним широм земљиног шара већ увелико односио на хиљаде живота припадника радничке класе, за чије се ослобођење од капиталистичког јарма Троцки борио од самога почетка свога револуционарног делања.

Пишући о тим данима, Исак Дојчер у својој познатој тротомној књизи о Троцком између осталог наводи и како је у то време у Паризу живео и чланке објављивао извесни Николас Троцки, који је стајао „на челу Савеза за ослобођење Украјине који је потпомагала Аустрија, и који је био прототип оних украјинских агенција што ће их касније лансирати Немачка..."

И док је истовремено деловање двојице тако различитих Троцких збуњивало многе актере тадашње париске илегалне револуционарне сцене, француске власти нису ниједног тренутка сумњале који је од њих двојице истински опаснији по државни поредак. Зато су одмах након забране даљег штампања „Наше речи", половином јуна 1916. године наложили Лаву Давидовичу да напусти земљу.

Тако је, оставивши породицу у Паризу, Троцки преко Сан Себастијана стигао у Мадрид, где је након неколико дана луњања по музејима ухапшен под оптужбом да су његове идеје „исувише напредне за Шпанију". У затвору је провео неколико дана а онда је интерниран у Кадиз.

„Али зашто Кадиз?", написао је Троцки у својој аутобиографији: „Још једном сам погледао карту. Тај град се налази на крајњој тачки полуострва и европског југозапада: из Березова са запрегом ирваса преко Урала и Петрограда, одатле заобилазним путем у Аустрију, из Аустрије у Швајцарску, из Швајцарске у Француску, из Француске у Шпанију и коначно, кроз готово читаво иберијско полуострво... Кадиз... Општи правац: североисток-југозапад. Ту је крај континента, почетак океана..." 

Од „Монсерата" до „Кристијанијафјорда"

Троцки је у Кадизу провео наредних шест недеља. Преко италијанских и француских пријатеља је покушавао да издејствује швајцарску визу, а шпанске власти су хтеле да га укрцају на брод за Кубу, што је он одбио. На крају је пронађен компромис: допустиће му да са породицом, која је још увек била у Паризу, из Барселоне отплови за Сједињене Америчке Државе првим наредним бродом.

„Врата Европе су се за мном затворила у Барселони. Полиција нас је сместила на шпански прекоокенаски брод 'Монсерат', који је за седамнаест дана требало да испоручи свој терет Њујорку, жив или мртав..."

„Монсерат" је био стар, некомфоран брод, а једина погодност била је шпанска застава на његовом јарболу, што је знатно умањивало ризик да га потопи било енглеска, било немачка ратна морнарица.

„Путници на броду су били различитог састава и у целини мало привлачни", записао је Троцки у аутобиографији. „Ту је био и велики број дезертера из различитих земаља, нарочито оних вишег друштвеног ранга. Неки уметник је носио своје слике, свој таленат и богатство као и породицу под заштитом старог оца, далеко од линије ватре. Један боксер, повремено и писац, рођак Оскара Вајлда, искрено је признавао да више воли да разбија вилице господе јенкија у једном племенитом спорту него да пусти Немца да му поломи ребра..."

Не знамо ко је био поменути сликар, док се рођак Оскара Вајлда звао Артур Краван, о коме је до сада већ написано доста тога, али не би шкодило да се о његовом невероватном животу пише још.

У најкраћем, рођен у Швајцарској, Краван је од свога живота начинио прворазредни пример апсолутне посвећености најрадикалнијој верзији дадаизма.

О његовом наводном сродству са Оскаром Вајлдом чак је писао и тадашњи дописник „Њујорк тајмса" из Париза, покушавајући у своме исцрпном чланку да утврди истинитост Краванових тврдњи како је велики уметник и даље жив, те да се редовно виђају у тајности.

Потом је покушао да споји поезију и бокс, наступајући по париским кабареима, да би новац за пут до Америке зарадио боксујући у једној кориди у Барселони са бившим светским прваком Џеком Џонсоном, који је из САД побегао у Европу након оптужби да се оженио малолетном рођаком.

„Цела књижевност је та, та, та, та, та", резоновао је Краван, а не бисмо много претерали ако бисмо са „та, та, та, та" у накраћем описали кратак боравак Лава Троцког у Њујорку. Јер, иако је, укрцавши се на „Монсерат", Троцки мислио да можда и заувек напушта Европу, у царској Русији је само неколико недеља по његовом доласку у САД избила Фебруарска револуција, а новоформирана привремена влада је одмах потом објавила општу амнестију за све политичке емигранте.

Три месеца у Бронксу

На америчком тлу Троцки је живео ни пуна три месеца, али је успео да остави дубок траг у тамошњој, у то време веома снажној и узаврелој социјалистичкој политичкој сцени.

Одмах по доласку постао је члан редакције часописа „Нови свет", учествовао је на бројним митинзима и сусрео се са Бухарином и Александром Колонтај, који су у то време такође живели на Источној обали. Троцки је у аутобиографији написао како је Колонтајева пуно путовала по САД, тако да ју је доста ретко сретао, док је сусрет са Бухарином описао овако:

„Једна од првих особа коју смо срели у Њујорку био је Бухарин, који је недавно протеран из Скандинавије. Бухарин нас је познавао, моју породицу и мене, од нашег боравка у Бечу и дочекао нас је са дечачким одушевљењем које је карактеристично за њега. Мада је било касно а и ми смо били уморни, он нас је, моју жене и мене, већ првог дана повео да видимо јавну библиотеку."

Током непуна три месеца, колико су почетком 1917. године провели у Њујорку, живели су у изнајмљеном стану у једној авенији у Бронксу. Троцки је за најам намештаја плаћао два долара месечно.

Са докова Њујорка Троцког је 27. марта испратило више стотина људи. Породица се укрцала на брод „Кристијанијуфјорд" у десет сати ујутру и одмахивала окупљенима са главне палубе. Брод је ускоро испловио из њујоршке луке и путници су се сместили у своје кабине у којима ће провести наредних петнаестак дана.

Ускоро ће се испоставити да Троцког и његове најближе чека знатно дуже путовање, са непланираним „преседањем".

Три дана у Халифаксу

„Списак путника је био дугачак и мистериозан. Троцки је путовао у потпалубљу са групом револуционара; са мном у кабини био је и један јапански револуционар. Било је и много Холанђана који су се кући журно враћали са Јаве и они беху једини недужни људи на броду. Остали беху ратни гласници, двојица су са Вол Стрита ишли у Немачку; и шпијуни; и ратни шпекуланти; један ратни дописник... Ниједног туристе."

Овако је, петнаестак година касније, један амерички новинар описао путнике који су се укрцали на „Кристијанијуфјорд".

Британску обавештајну службу је, међутим, интересовао само Троцки.

Током првог дана пловидбе, капетан „Кристијанијефјорд" примио је два телеграма послата из њујоршке канцеларије британских обавештајаца у којима је стајало како се на броду налазе Троцки и руски револуционари Восков, Кладновски и Манчин, који са собом носе десет хиљада долара намењених финансирању револуције.

У телеграмима је наведено и како су о свему обавештене власти у канадској луци Халифакс, у који је „Критијанијафјорд" по плану требало да пристане већ наредног дана.

И уместо да се брод у луци задржи тек колико је потребно да се на њега укрцају нови путници, „Кристијанијафјорд" је у Халифаксу остао три дана! Толико је требало капетану брода и канадским полицајцима да на крају силом савладају Троцког и заједно га са породицом и са осталим руским социјалистима који су се такође враћали у Европу одведу на копно.

Од помињаних десет хиљада долара, наравно, није било ни трага, мада осумњичени револуционари не би имали ништа против да су тврдње британских обавештајаца биле тачне. Са толиким новцем у то време могла се добро опремити цела једна мала армија. На броду није било ни у телеграму поменутог Воскова, који, сва је прилика, никада није ни постојао, док су имена осталих револуционара била листом погрешно написана.

Троцког и другове прво су затворили у тврђаву изнад лучкога града, а потом их возом спровели до Амхерста, места удаљеног од Халифакса готово стотину километара у дубину копна. Супруга и два сина остали су у луци, где су их првих десетак дана третирали као заробљенике.

Ни против њих, ни против Троцког и осталих ухапшених повратника у Европу канадске власти нису подигле било какву оптужницу.

Беспрекорни руски револуционари који се враћају у своју земљу

У Амхерсту је у то време било заточено више стотина немачких ратних заробљеника са потопљених ратних бродова и нешто мање интернираних канадских радника непријатељског порекла.

„Тамо смо у пријемној сали били подвргнути таквом претраживању какво никад нисам доживео, чак ни када сам био затворен у Петропавловској тврђави", написао је Троцки у аутобиографији. „Ако су вас у царском затвору и присиљавали да се скинете голи, ако су вам жандари опипавали тело, то је било учињено с пажњом; у Амхерсту, код тих демократа, наших савезника, подвргли су нас бесрамном вређању у присуству десетак особа. Увек ћу се сећати наредника Олсена, шведско-канадског типа злочиначке главе који је у томе играо главну улогу. Олош који је њиме издалека управљао је савршено добро знао да смо беспрекорни руски револуционари који се враћају у своју земљу коју је револуција ослободила."

Логор у Амхерсту налазио се у некадашњој старој и потпуно запуштеној ливници која је пре рата припадала неком Немцу. „Даске за спавање су биле намештене на три спрата и у два реда са обе стране просторије", Троцки као да преписује ентеријер неког потоњег логора архипелага Гулаг.

Овом установом је командовао британски пуковник Еванс. За непуних месец дана, колико су интернирани руски револуционари провели у овој канадској бестрагији, Еванс и Троцки су развили однос о коме би могао да се сними филм попут Линовог „Моста на реци Квај" или Ошимин „Сретан Божић, господине Лоренс".

„Никакав налог о притвору нам није достављен", пише Троцки. „Пуковник нам је још у своје лично име рекао да, као политички емигранти који су сасвим очигледно имали разлога да напусте своју земљу, не треба да се чудимо због онога што нас је снашло. Руска револуција за тог човека није постојала. Покушали смо да му објаснимо да су царски министри који су од нас направили политичке емигранте сада сами затворени, сем неколицине чији је сад ред био да емигрирају. Том господину, који је своју каријеру правио у енглеским колонијама и у рату против Бура, било је сувише тешко да то схвати. Пошто се у разговору нисам понашао са дужним поштовањем, прогунђао ми је иза леђа:
- Ах! Да ми је овај допао шака на јужноафричкој обали..."

Кући, у револуцију 

Пуковник Еванс ипак није толико марио за хемисферу на којој у својим рукама држи судбине толико људи. Упорно је одбијао захтеве Троцког да му омогући контакт са властима у Петрограду и инсистирао да се притворени руски револуционари третирају као и сви остали ратни заробљеници.

Троцки је то упорно одбијао, успут придобијајући све веће поверење староседелаца у Амхерсту. Тако је, ишчекујући исход руско-британске дипломатске комуникације глувих телефона (у којој је једним својим чланком објављеним у „Правди" учествовао и сам Лењин), Троцки током непуних месец дана проведених у овом канадском логору успео да сасвим освоји срца немачких ратних заробљеника и интернираних канадских радника.

На крају су, након интервенције новоформираних совјета, Британци ипак попустили и одлучили да Троцком и осталим руским револуционарима дозволе да наставе путовање.

„Међутим", каже Троцки, „том приликом је још једном употребљена сила. Једноставно нам је наређено да спремимо наше пакете и да кренемо под оружаном пратњом. Желели смо да знамо где нас воде и с каквим циљем... Захтевали смо присуство најближег руског конзула... Командант је наредио да се употреби сила... Ми смо се заинатили да останемо лежећи на даскама... Командант је попустио; у свом стилу колонијалног Енглеза нам је саопштио да ће нас укрцати на дански брод, да би нас отпремио у Русију. Његово тамноцрвено лице су потресали грчеви."

Потом Троцки описује како су их испратили остали затвореници:

„Кад су нас извели из логора, наши другови из заточеништва су се свечано опростили са нама... морнари и радници су се поређали у два реда читавом дужином пролаза; оркестар створен на лицу места од ствари којима смо располагали свирао је револуционарни марш; пријатељске руке су се пружале према нама са свих страна. Један од затвореника је одржао кратак говор: поздрав руској револуцији, проклетство за немачку монархију." 

Троцки је са породицом и осталим ухапшеним па ослобођеним руским револуционарима наставио путовање тачно месец дана након што су одведени са палубе „Кристијанијафјорда". Овога пута су се укрцали на дански брод „Краљ Олаф".

Море је све време плобидбе било узбуркано, што револуционара Григорија Чудновског није спречило да се заљуби у руску балерину. Троцки је пак написао како путовање од Халифакса до Петрограда на њих није оставило више утисака него што се може доживети у тунелу.

Више од стотину година касније, баш тај утисак је, чини се, јачи него икад.