У Салцбургу, међу европским дипломатама, у суботу 11. марта 2006: На вест о смрти Слободана Милошевића štampaj

Митологија Салцбурга је снажна. У њему је умро први  европски фармацеут и алхемичар, Филип Теофраст Ауреол Парацелзус Бомбастус фон Хоенхајм, познатији само као Парацелзус. Дуго времена је легенда говорила да је реч „бомбаст“ добила своје значење по њему, али значење заправо потиче од врсте коре дрвета која може да се надува на сличан начин. Његов надимак је, међутим, значио „бољи од Целзуса.“ Парацелзус је изненадно је умро у салцбуршком ресторану „Бели коњ“, у касним четрдесетим, на врхунцу славе.

У периоду 1772–1803, под надбискупом Хијеронимом Граф фон Колоредом, Салцбург је био центар позног илуминизма. Колоредо је познат по томе што је један од главних послодаваца Волфганга Амадеуса Моцарта. Често се свађао са Моцартом и на крају га је одбацио рекавши: „Soll er doch gehen, ich brauche ihn nicht!“ („Нека оде; не треба ми!). Моцарт је 1781. отишао из Салцбурга у Беч са својом породицом, иако је његов отац Леополд остао пошто је имао блиске односе са Колоредом.

Отуда се праве „моцарткугле“ производе у Салцбургу. Пионир свог времена, салцбуршки посластичар Паул Фурст створио је „Original Salzburger Mozartkugel“. Оригинал је умотан у сребрну фолију са плавим Моцартовим портретом – и прави се у „Confiserie Fürst“ у Старом граду Салцбурга. „Постоји много моцарткугла – али само један оригинал!“, каже Мартин Фурст, власник пете генерације породичне компаније.

После Бечког конгреса Минхенским уговором (1816), Салцбург је дефинитивно враћен Аустрији, али без Рупертигауа и Берхтесгадена, који су остали Баварској. Берхтесгаден ће много година касније да постане најважнија Хитлерова резиденција из које је водио добар део ратних операција, али и радо примао своје госте.

Састанак у Салцбургу

Аустрија је своје председавање Европском унијом започето 2006. године, како је и најављивала, посветила Западном Балкану. Сећања на Солунски самит још су била свежа, оптимизам, али дугорочни, био је на висини. Тадашњи потпредседник ЕУ Гинтер Ферхојген прогнозирао је да ће за 20 година све европске земље ће бити у ЕУ, укључујући и југоисточну Европу. Кандидати су напредовали у различитим фазама.

Министри спољних послова ЕУ су на свом неформалном састанку у петак и суботу, 10. и 11. марта 2006. у Салцбургу желели да разговарају о даљим роковима за проширење. Аустријско председавање Саветом ЕУ се залагало за што конкретније изјаве, док су Француска и Холандија желеле као и данас да овакве потезе успоре што је могућно више.

Заједно са једним колегом који је често посећивао Салцбург и волео да се одмара у њему, кренуо сам на овај скуп, надајући се да ће Аустрија успети нешто да уради у корист балканских земаља, како је то најављивала. Али, није било много разлога за оптимизам. 

Европски парламент је у резолуцији већ јасно ставио до знања да након пријема Румуније и Бугарске – вероватно 2007, како се тада претпостављало – неће бити нове рунде проширења уколико пре тога не ступи на снагу устав ЕУ који ствара одговарајуће политичке и институционалне основе.

Од тадашње Државне заједнице Србије и Црне Горе очекивало се хапшење Ратка Младића. Недељама и месецима понављали су се најаве и извештаји из да је хапшење Ратка Младића неизбежно или да се већ преговара о некој врсти трансфера од пет милиона евра, колика је тада била званична награда за онога ко чињенично помогне у хапшењу генерала. Тадашњи европски комесар за проширење Оли Рен сумњичаво је одмахивао главом: Србија непотребно отежава свој пут у Европску унију. Рен је поново одредио рок до 5. априла за изручење Младића Хашком трибуналу. Овог дана на дневном реду је била следећа рунда преговора између ЕУ и Србије и Црне Горе о Споразуму о придруживању.

Према интерној листи Комисије ЕУ, како су у поверењу причали високи функционери Европске комисије, Србија и Црна Гора била је на дну Балкана када је у питању приближавање Унији. Преговарало се, наводно, и о будућности Косова, а у суштини  Европска унија је вршила притисак на проглашење његове независности. За Олија Рена, финског дипломату и тадашњег комесара за проширење, али и остале европске функционере, Косово је била територија само „номинално“ део Србије и Црне Горе, али под управом УН. „Тек када се статус коначно разјасни, Европска унија може да почне да предузима конкретне кораке ка приближавању. Региону треба масовно помоћи када за то дође време“, уверавао је Оли Рен своје саговорнике.

У суботу 11. марта 2006. у Салцбургу целокупна догматика европског проширења била је у пуном погону, када је стигла сасвим неочекивана вест о смрти главног хашког затвореника, Слободана Милошевића.

Вест о смрти

Милошевић је већ пет година био у Хашком трибуналу, а његово суђење, на којем се бранио сам, које је праћено у Србији и региону у директном ТВ преносу, постало је део свакодневне рутине, заједно са општом флоскулом да је сада потребно још само хапшење Младића и Караџића, па да затворски чувари у Шевенингену коначно могу мирно да спавају.

Милошевићева смрт у потпуности је преокренула атмосферу у аустријском граду Салцбургу где су се министри спољних послова ЕУ окупили да поново разговарају о будућности Балкана и сасвим непредвиђено и нагло скренула пажњу на особу која је била оптужена за све балканске невоље. Да ли је његова смрт допринос стабилнијем Балкану, више него што се његов живот сматра главним фактором нестабилности и угроженог развоја? Одједном, у правом демагошком обрту, Милошевић је од најважније сметње, постао шанса Србије. Шанса за „раскид с прошлошћу“, за „убрзање европског пута“, за „нормализацију односа с Косовом“...

Вест о Милошевићевој смрти стигла је брзо. Одмах су из сале изашли сви чланови делегације Србије и Црне Горе, на челу са министром спољних послова Вуком Драшковићем. Били су ту још амбасадори у Бечу и Бриселу, Драган Великић и Павле Јевремовић.

Новинари су одмах појурили ка Драшковићу. Драшковић је изгледао помало затечен и изненађен, али се брзо снашао. Он је рекао да „као хришћанин“ не може да се радује ничијој смрти, а онда наставио да му је жао што се Милошевићу није судило у Београду, „за све оно што је починио нашем народу“. Милошевић је наредио „толика убиства“ чланова његове партије и његове породице, рекао је Драшковић: „Неколико пута је покушано и моје убиство по његовом наређењу.“

Прве реакције

За то време, састанак у сали је трајао. Гледајући мешкољење, реакције и дошаптавање, било је јасно да су сви дознали шта се догодило у Хагу, али председавајући Хавијер Солана се правио као да се нада да ће моћи да се преко те вести пређе и није прекидао заседање. Тек када је жамор постао веома упадљив и више нико није обраћао пажњу на оно што је председавајући саопштавао, Солана је објавио да је стигла вест да је Слободан Милошевић преминуо у Хагу, да је то вест која је потврђена и објавио паузу.

Одмах сам кренуо ка Солани. Када је силазио са подијума питао сам га шта мисли о даљем раду Трибунала, има ли Међународни кривични суд за Југославију кредибилитет да настави да ради јер Милошевићу није пружио одговарајући медицински третман, упркос поновљеним захтевима да буде лечен и оптужбама да га трују. Солана се није сложио: „Имао је много бољи медицински третман него ја код куће“, рекао је бивши генерални секретар НАТО у време бомбардовања Србије 1999. Онда је рекао нешто што је било неочекивано, што сам разумео као неку врсту жаљења: „Увек је тешко када се неко изгуби. Имао сам веома тешке и интензивне личне односе са Милошевићем”, рекао је Солана.

У том тренутку пришао му је садашњи председник Немачке, а тадашњи министар спољних послова, Франк Валтер Штајнмајер који ми је кратко рекао да је Милошевић „човек прошлости“ и да је сада прави тренутак и велика шанса која треба да се искористи – да се Србија окрене будућности. Солана није одговорио на моје поновљено питање о Милошевићевим притужбама на лечење и њих двојица су се повукла у позадину сале, до самог зида где су наставили разговор у издвојености и дискрецији. Нисам приметио да им је касније било ко пришао.  

Можда Солана није ни знао за веома опширно писмо које је Милошевић пред смрт написао и послао руском министру спољних послова Сергеју Лаврову, у ком је веома детаљно описао да се у његовој крви налазе супстанце које му уопште нису преписане, а да га холандски лекари оптужују да самовољно узима лекове за које се испоставило да су их они преписали. Слободан Милошевић се у судници жалио на главобоље и притисак, имао је приговоре на третман лекара притворске јединице у Шевенингену Паулуса Фалкеа, који је, према његовим речима, два месеца игнорисао његове срчане тегобе и дијагностиковао исцрпљеност.

„Мене, поштовани господине министре, у хашком затвору и трибуналу убијају. Ја у то немам никакве сумње. Немам сумње ни у то да то раде свесно и намерно“, оптужио је Милошевић Хашки трибунал и његове лекаре. Пријатељ суда, адвокат Бранислав Тапушковић причао је да после 293 дана, колико је провео у суду, није изненађен смрћу Слободана Милошевића, тврдећи да се о здравственим извештајима није водило довољно рачуна.

Касније поподне тог дана, последњи совјетски председник Михаил Горбачов говорио је управо о овоме. Он је изјавио да је Хашки трибунал „дозволио себи велику грешку“ тиме што није омогућио преминулом бившем југословенском председнику Слободану Милошевићу да дође на лечење у Москву. Горбачов је рекао да би након овог случаја, суд „требало да размисли“ о свом функционисању.

Суочавање с прошлошћу

У пленарној сали трајала је и даље хаотична атмосфера, где су новинари скакали од једног до другог министра и узимали изјаве. Тако сам и ја кренуо заједно с њима, од гомиле до гомиле.

„Смрћу Милошевића, напустио је сцену један од главних актера, ако не и главни актер балканских ратова с краја 20. века“, изјавио је француски министар спољних послова Филип Дуст Блази, изражавајући саосећање са свима жртве балканских ратова. У белешкама које сам правио о догађајима тог дана остала је примедба да је француски министар био обувен у лагане мокасинке ципеле и да је деловао прилично лежерно за разлику од колега који су сви били у класичним дипломатским комбинацијама.

Највећа гужва била је око домаћице скупа, аустријске министарке Урсуле Пласник. Она је рекла да у политичком смислу то неће изазвати промене у региону, додајући томе још извесну емотивну ноту. „Одлазак сваког човека је сам по себи тужан. У политичком смислу, то, међутим, није промена, јер регион и Београд треба да се суоче са наслеђем прошлости чији је и Милошевић био део“, рекла је Урсула Пласник.

О томе да Србија треба да се суочи с прошлошћу, говорили су готово сви министри, као да им је неко издиктирао шта треба да кажу. Исто је рекао и британски министар Џек Строу, али он је једини изјавио саучешће породици. „Као човек саосећам са његовом породицом, али се надам да ће његова смрт помоћи Србији да реши проблеме са својом прошлошћу“, рекао је Строу.

Сви су, ипак, имали утисак да је једно историјско поглавље затворено. У интервјуу који смо водили пред његово хапшење у марту 2001, Милошевић ми је причао како је од свог живота очекивао сасвим нешто друго. Причао је да је, када је са 47 година изабран за председника ЦК СК Србије, веровао да на том месту своје знање треба да искористи за „конципирање економског развоја Србије на савремен и успешан начин“, као и за „нови талас модернизације“ који се тада појављивао у свету. „Увек сам сматрао да сам обичан човек, којег су историјске околности у једном тренутку довеле у ситуацију да сав свој живот посвети народу којем је све угрожено“, рекао ми је тада Милошевић.

Европа, која је у Салцбургу 2006. са олакшањем дочекала одлазак овог „обичног човека“, данас још увек с несмањеним жаром говори о шансама Србије за улазак у Европску унију. Овога пута се очекује, како је то Финац Оли Рен рекао у Салцбургу пре 17 година, „да се статус Косова коначно разјасни“.