Естебан Волков, унук Лава Троцког, о смрти свог деде: Револуција, шпијунажа, стаљинизам, психоанализа štampaj

Последњи живи сведок убиства једног од вођа, ако не и најважнијег лидера бољшевичке Октобарске револуције, Лава Давидовича Бронштајна Троцког, био је његов унук, Всеволд Естебан Бронштајн Волков, с надимком Сева. Овај необични човек умро је ове године, 22. јуна, у одмаклој доби од 97 година. Живео је у Мексику и био уверени следбеник идеја свога деде.

Када смо се срели у Бечу 2010. године, говорио је на скуповима аустријске Комунистичке партије који су, зачудо, били сасвим добро посећени у време када су сви одбацили и готово заборавили комунизам. Водили смо детаљан разговор о ономе што је сазнао, али чему је и лично сведочио, о убиству Лава Троцког. Две вечери Сева Волков је причао о замршеним односима Стаљинових тајних служби, психоанализе, комунистичке идеологије и судбине Троцког за које је тешко претпоставити да један живот може да их сложи. Кућа у Мексико Ситију у којој је Троцки живео и у којој је убијен претворена је у музеј који је донедавно Волков водио.

После Лењина, Троцки је био најважнија фигура бољшевичке револуције 1917. То је потврдио и сам Лењин написавши да је Троцки „далеко најспособнији члан Централног комитета са огромним самопоуздањем“. Протеран је из Совјетског Савеза 1929. и коначно ликвидиран 1940. Цела истина о његовом убиству још није ни издалека осветљена.

Наслеђе Лава Троцког

„Нема више сумње да ће Троцки имати велико место у историји. Његово име ће живети са именима као што су Спартак и Грамши, Робеспјер и Мара, као име врхунског револуционара и страсног вође побуњених маса.“ Овим речима се водећи буржоаски амерички часопис „Foreign Affairs“ опростио од Лава Троцког након његове смрти. После вође Октобарске револуције Владимира Иљича Лењина, ниједна друга личност револуционарне сцене 20. века није оставила иза себе тако трајно и интелектуално изазовно наслеђе као његов најближи сарадник Лав Троцки.

У марксистичкој теорији остаће упамћен по идеји „перманентне револуције“ коју је формулисао још 1905, али и по томе да је посадио семе веровања да су интелектуалци ти који мењају свет и да се све промене и револуције прво дешавају у њиховим главама. Троцки није био „пророк без мача“, како је писао Макијавели, него је, томе насупрот, био оснивач и први заповедник Црвене армије која ће надживети свог творца и нестати тек када буде нестала и држава коју је та армија створила.

Чак ни „перестројка“ није донела много афирмације Троцком. Док су Бухарин и „десна опозиција“ рехабилитовани уз све почасти, Троцки је у „Правди“ описан као „демон револуције“ и „пали диктатор“.

Баштиници троцкистичких идеја налазе се и на сасвим неочекиваним местима. Водећи неоконзервативни сарадници америчког председника Џорџа Буша Млађег били су следбеници учења Лава Троцког. Још трајније сећање на Троцког нашло се у свим антистаљинистичким погледима на његову епоху, пошто су Стаљинове чистке од 1936. до 1940. биле инспирисане ловом на симпатизере Троцког или на обрачун са противницима под изговором да су троцкисти, од водећих људи Октобарске револуције до интербригадиста Шпанском грађанском рату. Током чистки између 1936. и 1938. године хиљаде руских „троцкиста“ завршиле су у Гулагу. Стаљин је ликвидирао 98 од 139 чланова и кандидата за чланове ЦК КПСС и 1108 од 1966 делегата 17. Конгреса КПСС, одржаног 1934. Од 11 чланова Лењиновог Политбироа, до 1940. године преживела су само двојица.

И филмска уметност скренула је пажњу на живот Троцког у Мексику. У филму о Фриди Кало из 2002, један од његовим протагониста је и Троцки. Тек што је дошао у Мексико, он, наводно, постаје љубавник Фриде Кало коју игра Селма Хајек. У филму је Троцки приказан у еротским сценама, што је, може се рећи, једна од ретких таквих сцена у којима играју марксистички револуционари. У Русији је 2017. снимљена и телевизијска мини серија „Троцки“, емитована на Нетфликсу, у којој се, такође, поред осталог говори о вези Фриде Кало и Троцког.

Унук Троцкога Волков био је сумњичав да је до афере славне сликарке и бољшевичког револуционара икада дошло. „Троцки је непрестано био под будним оком својих чувара и никада није могао да остане толико дуго без њих да би могао да има икакву авантуру с другом женом. „Када је излазио из куће, увек је ишао колима, док су друга кола са обезбеђењем била или иза или испред њега“, рекао ми је Волков.

Троцки је био у одличним односима са мужем Фриде Кало, сликаром Дијегом Ривером, који је за њега и издејствовао политички азил у Мексику. Њих двојица су се касније политички разишли. Троцки и његова супруга Наталија тада су напустили „Плаву кућу“ у којој су живели, а која је сада Музеј Фриде Кало, и одселили се неколико блокова даље.

Сведок убиства

„Ја сам директор музеја о Троцком, држим говоре о њему по свету и пишем чланке“, причао ми је Естебан Волков. „Чак као дете и младић имао сам јасно сазнање да је Стаљин обичан диктатор одговоран за смрт милиона. Он је издао револуцију и Троцки је подсећао свет на ту чињеницу. Зато је Стаљин опсесивно хтео да га ликвидира.“

Волков је био и последњи живи сведок убиства свог деде, које се догодило 20. августа 1940. После тога, водио је сређен живот припадника средње класе, као хемичар запослен у фармацеутској индустрији, али и предани чувар успомена на свог деду. Сваке године око 24.000 посетилаца обиђе кућу у којој је Троцки живео и у којој је убијен, а која је претворена у музеј на чијем је челу Волков био.

„Ја сам једина особа у породици која је достигла ову старост“, причао ми је 2010. године када смо се срели. „Стаљин је ликвидирао целокупну породицу Троцког, без обзира на политичко становиште, почев од прве жене, његове сестре, његовог брата, сина, два зета и три друга рођака који су ухапшени и ликвидирани, а његове две кћерке и други син су одведени у смрт. Стигао сам у Мексико у августу 1938, дошавши из Париза где сам живео са удовицом свога ујака Лава Седова. Затекао сам тамо малу заједницу. Деда и његова супруга Наталија били су окружени групом младих другова различитих националности, углавном из САД, који су добровољно радили с њим као секретари, сарадници, чувари…“

Корени завере за убиство Троцког почињу 1932, у тренутку када он шаље своју кћерку, Лавову мајку Зинаиду, оболелу од туберколозе, на лечење у Берлин. Његов син из другог брака, Лав Седов, већ је био тамо. 

Непозната улога психоаналитичара

Зину у Берлину међутим нису лечили пулмолози, већ психоаналитичари. Верујући у лековиту моћ психоанализе и користећи своје политичке везе, Троцки је успео да одведе ћерку код берлинског психоаналитичара који је „течно говорио руски“. Из преписке се сазнаје да је Александар Пфемферт, немачки социјалиста и дугогодишњи пријатељ породице Троцки, био посредник у преговорима са берлинским аналитичарем. Историчарима психоанализе само име доктора не говори ништа. Звао се др Меј; можда је то био псеудоним. Доктор Меј је радио у клиници познатијег Артура Кронфелда, који је комбиновао физикалне третмане са психоаналитичким. Кронфелд је започео своју психијатријску каријеру у Хајделбергу, одатле се преселио у Берлин и није имао никакве везе са догађајима у Русији. Али је радио психоанализу на руском. Вероватно је дошао из Русије.

Лечење није било успешно. Зинаида је 5. јануара 1933. извршила самоубиство. Метода којом је лечена је била уобичајена, али су необичне околности претходиле и пратиле самоубиство. После смрти мајке Зинаиде, мали „Сева“ остао је неко време у Берлину са сином Троцког из другог брака, Лавом Седовим. Превазилазећи безбројне препреке, Седов је у Берлину објављивао Билтен опозиције, главни орган међународног троцкизма, али 1938. умире на операционом столу у париској клиници докктора Симкова. „Он није био само мој син, већ и мој најбољи пријатељ“, написао је Троцки о њему, оптуживши Стаљинове агенте за синовљево убиство, укључујући и самог доктора Симкова.

Нема сумње да је Седов за живота био окружен агентима московских тајних служби. Главни међу њима био је Марк Зборовски, који је важио за убеђеног троцкисту. Неколико година касније он ће се предати америчким властима и открити им мрежу совјетских агената на Западу. За ову услугу биће ослобођен одговорности. У новој каријери постаће антрополог, блиски сарадник Маргарет Мид. Из њеног круга ће изаћи многа занимљива истраживања, међу којима и злогласна хипотеза да се руски политички систем и национални карактер одређују начином на који Руси повијају децу.

Своју улогу у Зинином лечењу имала је Раиса Адлер-Епштајн, супруга познатог психоаналитичара Алфреда Адлера, који је живео у Бечу. Она је била руска емигранткиња и социјалиста екстремних погледа. Крајем 1920-их отпутовала је из Беча у совјетску Русију, где се састала са вођама Коминтерне и дописивала се на руском са Троцким. Чудном коинциденцијом, она је своје политичке идеје платила животом своје ћерке, која је отишла је да гради комунизам у Совјетском Савезу и нестала.

Троцки је био пријатељ са Адлеровима још од свог изгнанства у Бечу 1906-1914, када се упознао са психоанализом и поверовао у могућност фројдо-марксистичке синтезе. Његови хобији су радикално разликовали Троцког од досадних, пуританских бољшевика његовог ранга попут Лењина или Луначарског. Подржавао је рану совјетску психоанализу која је, под његовим утицајем, постала модерна у Русији 1920-их, а тридесетих је одлучио да је овај метод лечења прикладан и за његову ћерку. Можда је улогу у томе одиграла и чињеница да је шеф и спонзор берлинских психоаналитичара био Макс Ајтингон, рођени Рус и човек левичарских ставова.

Троцки је поштовао и Фројда који је 1938. светске догађаје описао овим речима: „Живимо у изузетном времену. […] Прогрес је склопио савез са варварством. У Совјетској Русији покушало се да се више од 100 милиона људи уздигне до савршенијих облика живота [...] Владари су били довољно смели да им одузму „опијум” религије, и били толико паметни да су им дали разумну меру сексуалне слободе, али су у исто време били изложени најтежем насиљу […] Човек осећа скоро олакшање […] када, као у случају немачког народа, види да се повратак на скоро праисторијско варварство може десити чак и без ослањања на одређене прогресивне идеје.“

Оснивач Берлинског психоаналитичког института (1920) и председник Међународног психоаналитичког удружења од 1926, Макс Ејтингон је био богат и друштвени човек. Сам готово да није радио, али су за њега радили многи психоаналитичари, међу којима су и будуће познате личности, као Ерих Фром. Како је Макс Ејтингон био ожењен Миром, московском глумицом, у његовој берлинској вили окупљали су се и разговарали су о психоанализи, духовној револуцији и евроазијству многи Руси, као Шестов, Ремизов, Сувчински и бели генерал Скоблин, херој грађанског рата, са супругом певачицом руских романси Надеждом Плевицком. Доктор је великодушно помагао руске емигранте, а новац за ово и још много тога, долазило је од предузећа које се бавило међународном трговином крзном из Совјетске Русије. Његов пословни партнер је био човек познат у Берлину као „Максов полубрат“, а у Москви као генерал НКВД-а – Наум Ејтингон.

Шпијунске приче су вођене комбинацијом новца и вере, личног и идеолошког интереса. Уочи Хитлеровог доласка на власт, Макс Ејтингон, утицајни берлински Јеврејин, имао је довољно разлога да сарађује са Совјетима. Враћајући се из Француске, његова московска веза Наум нашао се у вртлогу последица такозване Јежовске чистке, током које је 275 од 450 обавештајаца из иностранства послато у логоре или стрељано. Али не и Наум.

Обавештајца је нехотице од смрти спасао осрамоћени револуционар Лав Троцки. Наиме, међународна ситуација је постајала све компликованија, а Троцки је, користећи ауторитет у међународном комунистичком покрету, намеравао да лиши СССР лидерске позиције у њему и остави стаљинистичку владу без преко потребне иностране подршке. Тада је Стаљин одлучио да га „елиминише“. Помоћ Наума Ејтингона, који је био искусан у таквим стварима, била је добродошла. Наум је добио псеудоним Том и започео је развој операције „Патка“.

Судоплатов добија наређење од Стаљина

Нови народни комесар НКВД-а Лаврентиј Берија поверио је извођење операције Павелу Судоплатову, који је почетком 1939. године био искључен из партије. Али уместо да буде протеран и ухапшен, Судоплатов, који је остао заменик начелника 4. одељења ИНО, у мају 1939. је са Беријом био присутан на састанку са Стаљином који је одлучио судбину Троцког и Ејтингона.

Ево како се сам Павел Анатољевич Судоплатов сећао овог разговора:

„Стаљин је наставио: 'У троцкистичком покрету нема значајних политичких личности, осим самог Троцког. Ако се Троцки уклони, претња Коминтерни ће бити елиминисана.'

Поново је заузео место наспрам нас и почео полако да изражава незадовољство начином на који се одвијају обавештајне операције. По његовом мишљењу, недостајала им је одговарајућа ефикасност. Нагласио је да је елиминација Троцког још 1937. године поверена Шпигелглазу, али без успеха.

Тада је Стаљин постао строг и кујући речи као да издаје наређење, рекао је:

'Троцки, или, како га у својим пословима називате 'Старац', мора бити елиминисан у року од годину дана пре него што избије неизбежни рат. Без елиминације Троцког, као што показује шпанско искуство, не можемо бити сигурни да ћемо у случају напада империјалиста на Совјетски Савез добити подршку наших савезника у међународном комунистичком покрету. Биће им веома тешко да испуне своју међународну дужност да дестабилизују позадину непријатеља и да покрену герилски рат.

'Немамо историјско искуство изградње моћне индустријске и војне силе истовремено са јачањем диктатуре пролетаријата', наставио је Стаљин, а након оцене међународне ситуације и предстојећег рата у Европи, прешао је на питање које се директно тиче мене. Требало је да предводим групу диверзаната да изведу операцију елиминисања Троцког, који је у то време био у егзилу у Мексику. Стаљин је очигледно преферирао нејасне речи као што су 'акција' уместо 'ликвидација', уз напомену да уколико акција буде успешна, 'партија никада неће заборавити оне који су у њој учествовали, и да ће бринути не само о њима, већ и о свим члановима њихових породица'.

Када сам покушао да приговорим да нисам баш погодан за овај задатак у Мексику, пошто не говорим шпански, Стаљин није реаговао. Тражио сам дозволу да укључим ветеране диверзантских операција из Шпанског грађанског рата.

'Ваша је дужност и партијски задатак да нађете и одаберете одговарајуће и поуздане људе који ће извршити налог партије. Биће вам пружена свака помоћ и подршка. Јавите се директно другу Берији и никоме другом, али запамтите, сва одговорност за извођење ове акције лежи на вама. Ви сте лично дужни да извршите све припреме и лично пошаљете потребан тим из Европе у Мексико. Централни комитет захтева подношење свих извештаја о операцији искључиво у писаној форми.

Аудијенција се завршила, поздравили смо се и изашли из канцеларије. После састанка са Стаљином, одмах сам постављен за заменика шефа обавештајне службе. Додељена ми је канцеларија на седмом спрату главне зграде Лубјанке на броју 755, у којој је некада био Шпигелглаз“.

Судоплатов и Ејтингон су 9. јула 1939. развили „План обавештајних и оперативних мера у случају 'Патка'“. Ејтингон је смислио назив операције против Троцког – „патка“ значи „дезинформација“. План који је представљен Стаљину указао је на све могуће методе за уклањање „објекта“: тровање, експлозија у кући, дизање аутомобила у ваздух, дављење, бодеж, ударац у главу, хитац. Стаљин је операцију одобрио почетком августа 1939.

„Троцки скоро да је знао да су његови дани одбројани и покушавао је да заврши што је више могућно послова“, причао ми је Волков. Имао је и разлога да у то верује. Неколико месеци раније, у мају, покушан је први атентат, сећао се наш саговорник.

Напади у штампи пред убиство

За спровођење плана убиства створене су две групе. Прву од њих, названу „Коњ“, предводио је мексички уметник Давид Алфарос Сикеирос.

Сева Волков сведочи: 

„Почетком 1940. видели смо пораст напада у штампи, што је Троцки прокоментарисао речима: 'Чини се да су ти новинари заменили оловке пушкама'. Стаљинистичка штампа у Мексику нападала је Троцког без престанка. Стотине хиљада рубаља биле су пребачене из Москве и великодушно подељене корумпираним новинарима. Група предвођена сликаром Сикеиросом упала је у кућу 24. маја 1940. Једна група је заузела позицију код чуварске кућице, и почела тако да пуца да чувари нису могли ни да се помере, док је друга група отишла у кућу да пронађе Троцког и Наталије поцајући из 'томпсона'. Један је чак ушао у собу где сам спавао и отворио ватру, један метак ме је окрзнуо по нози. Право чудо да је Троцки преживео. Највише захваљујући Наталији која је Троцког гурнула одмах под сто кад је запуцало и заклонила га својим телом. Троцки је био поспан због тога што је узео пилуле за спавање. Испаљено је више од 200 метака, али нико осим мене није био ни рањен“, описује Сева.

После овог напада, на кући су уз помоћ америчких другова направљене промене: челична врата, нови прозори, куле на сражарским кућама. Троцки је мало био скептичан према делотворности свега тога. Био је уверен да следећи напад неће бити изведен на исти начин. И био је у праву, каже Волков.

Одмах после прве, ускочила је друга група, под називом „Мајка“. Предводила ју је шпанска племкиња индијанског порекла Каридад Меркадер, која је сарађивала са совјетским обавештајним службама. За извршиоца убиства одређен је њен син Рамон, кога је совјетска служба регрутовала још 1937. године.

Крајем 1939. Меркадери су се састали са Ејтингоном у Мексику, где је он стигао из Европе преко Њујорка. Добивши јасна упутства од обавештајног официра, Рамон Меркадер је, представљајући се као син белгијског дипломате, успео да шармира Силвију Ангелов, сестру секретара Троцког, и под маском њеног вереника почео је да посећује кућу политичара.

Двадесетог августа 1940. Меркадер је дошао у вилу и замолио Троцког да оцени његов чланак за новине.

Стаљинов агент Џексон

Наш саговорник се живо сећао последњег дана живота свога деде:

„Када сам се враћао из школе, 20. августа 1940, видео сам да се догађа нешто необично. Уплашио сам се и потрчао. Било је неколико полицајаца пред кућом, која је била отворена. Кола су била погрешно паркирана. Обично је кућа поподне била веома мирна. Био сам забринут и узнемирен шта се догађа и брзо сам ушао у кућу. Прва особа коју сам срео био је Карл Робинс, један од другова, секретар и чувар. Он је био унутра и био је страшно узбуђен. На његовом лицу је било крви, држао је револвер у руци и викао 'Џексон, Џексон!' Нисам разумео о чему је реч. Онда сам видео окрвављеног човека са двојицом полицајаца. Био је у веома лошем стању и јаукао је. Његово право име било је Рамон Меркадер, али ми смо га знали као Џексона. Нико није могао ни да замисли да је Џексон, партнер Силвије Ангелов – великодушни бизнисмен, пријатељ с чуварима, без икаквих политичких интересовања – у ствари Стаљинов агент. Убица је узео чекић за лед и ударио је Троцког по глави док је овај седео за столом и читао текст који му је донео. У трпезарији је седела уплакана Наталија. Када сам стигао до дединог кабинета, видео сам Лава Давидовича како лежи на поду, али чувари и остали су ме зауставили да не улазим унутра. Мој деда је био још жив и рекао је: 'Не пуштајте Севу. Дете не мора ово да гледа.' Био је довољно при свести да каже и да Џексон не треба да буде убијен, јер је кориснији жив. Чувари су Рамона тукли и поломили му руку. Болничари су деду однели на носилима. Следећег дана је умро“, испричао ми је Всеволод Волков.

Совјетски агент Рамон Меркадер је све време током истраге и на суду тврдио да је белигијски новинар Жак Морнард, али је његов прави идентитет ипак откривен и он је осуђен. После издржаних 20 година затворске казне Рамон Меркадер је 1960. одлетео у Хавану, а затим у Москву где је добио звање хероја Совјетског Савеза. Дозвољено му је да оде на Кубу 1974, где је живео са супругом и двоје деце до смрти 1978. Никада више није видео родну Барселону, иако је затражио помоћ лидера шпанских комуниста Долорес Ибарури и Сантјага Кариља. Кариљо му је поставио услов да напише мемоаре и открије ко му је наредио да ликвидира Троцког. Меркадер је то одбио, рекавиши да „никада не издаје своје другове“. О њему је нобеловац Хорхе Семпрун написао роман под насловом Друга смрт Рамона Меркадера. 

Противник стаљинизма и капитализма

„Мој деда је био противник Стаљина и стаљинизма, али је истовремно био и противник капитализма“, причао је Естебан Волков, одбијајући везу америчких неоконзервативаца и троцкистичког учења. „Макс Шехтман, на пример, јесте био једно време следбеник идеја мога деде, али они су се убрзо разишли. Мој деда је био спреман и да дâ изјаву пред америчким сенатским одбором у којој би описао шта све Стаљин чини против њега, али и да се супротстави забрани Комунистичке партије САД. Када је рекао о чему ће да говори пред сенатом, то сведочење је отказано“, прича Волков.

Стварно наслеђе Троцког, по речима његовог унука, јесте демократски социјализам, који тек треба да дође на политички дневни ред. „О Троцком су смишљане најгротескније лажи, али оне су нестале са нестанком режима који их је стварао“, причао ми је Волков. „Остала је друга деформација: да су Стаљин и Троцки два подједнако штетна и лоша човека. Али њихов сукоб је био много дубљи од личног. Тицао се питања који тип друштва треба да гради Совјетски Савез. Стаљин је био градитељ крвавог, опресивног и бирократског система, Троцки је водио и бранио револуцију. Између њих нема поређења“, закључио је у разговору који смо водили. 

Троцки, Голубић и Тито

Всеволод Волков ми је рекао да зна и за тврдње да је убиство Троцког „организовао један Стаљинов агент из Југославије“. Те речи се односе на Мустафу Голубића, тајанствену личност и припадника „Црне руке“ кога су Немци под неразјашњеним околностима заробили и стрељали у Београду у јулу 1941. Тврдње о његовој умешаности у убиство Троцког могу се наћи и у књизи Осип Пјатницки и Коминтерна која је објављена у Москви. У њој се наводи да је Голубић у Америци отео извесног милионера и од откупа финансирао ликвидацију Троцког, као и да је почетком 1941. постао руководилац совјетске војне обавештајне службе за Балкан.

Постоје тврдње и да је током 1938. против Јосипа Броза у Москви вођено неколико истрага. Прва је вођена на основу оптужбе за „троцкистички превод“ Историје СКП(б), а на њу су се надовезале оне које су указивале да Тито успоставља везе с „буржоаским круговима“ у Југославији, пошто је за секретара СКОЈ-а поставио Иву Лолу Рибара, сина др Ивана Рибара, председника Скупштине која је усвојила Обзнану којом је КПЈ стављена ван закона. Исте оптужбе изношене су и поводом Бориса Кидрича. 

Далеко опасније оптужбе стизале су од совјетске Војнообавештајне службе преко њеног представника у Европи, Ивана Сребрњака, или Антонова, што му је био псеудоним. Сребрњак је тражио да се Комунистичка партија Југославије распусти и да се Јосип Броз позове на одговорност. На Титову страну у овом сукобу стао је Јосип Копинич Ваздух, резидент загребачког центра Коминтерне који је у свом извештају бранио Тита.

У пропагандној књизи Како је Тито продао Југославију америчким империјалистима, коју је после Титовог сукоба са Стаљином објавио Централни комитет Комунистичке партије Мађарске, тврди се чак да је „Тито ројалистички шпијун који је 1933-1934. учествовао у троцкистичком антипартијском блоку“.

Исте тврдње поновио је Џејмс Клугман (право име Норман Џон Клугман) у књизи Од Троцког до Тита која је објављена 1951, у којој он оправдава Стаљинову политику према Титу и Југославији. Клугман је, иначе, познат као заменик заповедника СОЕ за Југославију током Другог светског рата, и био је означен као кључна личност која је из каирског Штаба СОЕ систематски дискредитовала четнике и Дражу Михајловића како би му пресекли британску материјалну помоћ.

На питање да ли зна да је и вишедеценијски лидер Југославије Јосип Броз Тито био оптуживан да је троцкиста или да је учествовао у ликвидацији троцкиста, наш саговорник Всеволд Естебан Бронштајн Волков рекао је да је увек високо ценио Тита због његовог отпора Стаљину и да се по томе он може поредити са деловањем његовог деде.