Бетонски брод на вратима Маниле: Форт Драм, најчудније поприште рата између Американаца и Јапанаца

Тринаестог априла 1945. изнад тврђаве Форт Драм подигао се висок стуб дима, а неколико секунди касније Залив Манила потресла је страшна експлозија. Киша крхотина бетона попадала је по мору. Са обале се чуо победничики поклич америчких војника.

Неколико сати раније Американци су улили хиљаде литара горива у вентилационе отворе утврђења у чијој утроби се забарикадирало стотињак Јапанаца, одлучних да се ни по коју цену не предају. Када се дим распршио даље по заливу, остала је иза њега само силуета – бетонског брода .

Ватра је тињала две седмице пре него што су амерички војници коначно закорачили у његову унутрашњост, где су затекли угљенисана тела последњих јапанских бранилаца. 

Био је то последњи чин у неколико деценија дугој историји сукоба, бегова, стратешких планова и градитељских егзибиција на каменој хриди у Заливу Манила, која је вољом инжењера и потребама војника претворена у бојни брод. 

Кошарка и бетонирање, Манила 1909. године

Пре 120 година, у време када су мушкарци почели да играју кошарку на Филипинима, Американци, под чијем је утицајем и почело ово лоптање, на каменој хриди на улазу у Залив Манила окончали су изградњу бетонског утврђења које је силуетом необично подсећало на бојни брод. Оно је убрзо добило надимак „Ју-Ес-Ес Ноу Гоу“ (USS No Go), односно „Брод који не плови нигде“, а касније је названо Форт Драм.

Осамдесет година касније, сенка овог брода и даље брани улаз у Залив Манила. Поглед путника који морем долази у Манилу и данас мора да се заустави на аветињском бетонском броду који вири из пучине.

На Форт Драму, или Фратровом острву (El Fraile), како су га раније крстили Шпанци, и даље стоје зарђали топови, а његова површина изубијана је траговима граната којима су га током Другог светског рата, свако за свог вакта, гађали и Јапанци и Американци. 

Битке за Манилу

Током историје, осам је догађаја названо „Битком за Манилу“. Као прва води се сукоб локалног филипинског становништва са Шпанцима 1560. године. За њим су следиле борбе за превласт између јапанских и кинеских гусара, затим серија шпанско-холандских и шпанско-енглеских сукоба, све до „лажног рата“ Американаца и Шпанаца 1898. године, када су две стране фингирале сукоб како би филипинске револуционаре одвратили од заузимања престонице и проглашења независне Прве Филипинске Републике. Споразумом у Паризу Шпанија је Филипинска острва уступила Сједињеним Државама за двадесет милиона долара.

Годину дана касније, 1899, Филипинци су покушали да протерају Американце. Филипинско-амерички рат који је уследио трајао је три године и резултирао смрћу између 200.000 и милион Филипинаца, махом од глади и колере, што представља једну од најцрњих епизода у историји америчког експанзионизма. 

Први ћорци крстарице „Аурора“ 

Прича о Форт Драму почиње у време Руско-јапанског рата. Године 1905. три руске царске крстарице су прошле поред Фратровог острва тражећи у Манили код Американаца уточиште после пораза у Бици код Цушиме последњих дана маја те године, највећој дотадашњој поморској бици у којој је јапанска флота уништила две трећине руске флоте.

Три руске крстарице које су преживеле катастрофу у мореузу Цушима, „Олег“, „Јемчуг“ и „Аурора“ (чији хици ће деценију и кусур касније покренути јуриш на Зимски дворац у Санкт Петербургу и означити почетак Октобарске револуције), избушене шрапнелима јапанских граната упловиле су у луку Манила. Поразом код Цушиме окончане су пацифичке амбиције царске Русије и почео је двобој за доминацију у том делу света између Сједињених Америчких Држава и Јапана.

Улазећи у филипинску луку, „Аурора“ је, како је тада писао Њујорк тајмс, испалила плотун из 13 топова поздрављајући америчког адмирала Чарлса Трејна, који је руске бродове дочекао на палуби бојног брода „Охајо“. У бело офарбани димњаци руских крстарица, како је тих дана извештавао Сиднеј морнинг хералд, били су вероватно идеална мета јапанским артиљерцима, пошто су у Манилу стигли избушени безбројним гелерима. На бродовима је било и око 150 рањеника који су збринути у америчкој морнаричкој болници. Три руска брода остала су укотвљена у Манили све до званичног краја Руско-јапанског рата, септембра 1905. 

Како је Фратарско острво постало тврђава 

Јапанска блокада руске пацифичке луке Порт Артур, данашњег Лушуна, у коме је неко време била заточена и „Аурора“, променила је стратешко размишљање Американаца. Поучени руским поразом и желећи по сваку цену да избегну судбину руске царске флоте, недуго по одласку три крстарице почели су да цртају планове за јачање одбране луке Манила.

Кључна тачка америчких планова за одбрану главне луке на Филипинима била су четири острва на улазу у Залив Манила, укључујући и једну хрид која, сама по себи, није била погодна за размештање озбиљније артиљерије.

Године 1909. године, по плану поручника Џона Кингмана, Американци су ову хрид сравнили са нивоом мора и на њеним каменим темељима изградили бетонско утврђење налик бојном броду, са две куполе, командним мостом и „прамцем“ окренутим ка пучини.

Утврђење се пружало се на четири нивоа, заливено у 11 метара дебеле бетонске зидове иза којих су упаковани резервоари за гориво, генератори, спаваонице за око 200 војника и двадесетак официра, те спремишта хране и воде довољне за неколико месеци.

На „палубу“ од шест метара армираног бетона постављене су две куполе налик онима за бојне бродове, са по два модификована топа калибра 360 милиметара из арсенала копнене војске, која су избацивала пола тоне тешке гранате на даљину од седам километара. Куполе су назване „Маршал“ и „Вилсон“ и биле су тешке око 1.100 тона, што је одговарало тежини просечног разарача у то време. Око топова заварен је челични оклоп дебљине 40 центиметара, а поред њих су постављена и још четири мања топа. Временом су додата и противавионска оруђа.

На „бетонском броду“ изграђен је затим и командни мост, са којег је управљано ватром и постављени огромни рефлектори, као и антене за радио-уређаје.

Изградња је трајала пуне четири године. Када је окончана, тврђава је названа Форт Драм, по генералу Ричарду Коултеру Драму, учеснику Мексичко-америчког и Америчког грађанског рата.

Хроничари тврде да је Форт Драм тридесетак година биo идилично место за службу припадника америчких поморских снага, све до 8. децембра 1941. године када су Јапанци напали Филипине. Непосредно пре јапанске инвазије, Американци су на острво допремили и два двострука противавионска митраљеза калибра 127 милиметара.

Дани уживања на Форт Драму окончани су непосредно после јапанског напада на Перл Харбур, када су са „палубе“ бетонског брода уклоњене бараке у којима је спавала посада. Почео је рат. 

Јапанци долазе

Јапанска инвазија на Филипине почела је сутрадан после напада на Перл Харбур. Повлачећи се пред јапанском армијом, америчко-филипинске снаге су почетком јануара 1942. спремале одсудну одбрану полуострва Батан, које затвара прилаз Заливу Манила. Први јапански патролни брод појавио се на пучини надомак Филипина већ 13. јануара, али га је артиљерија брзо отерала.

Прва граната на Форт Драм пала је 6. фебруара рано изјутра, када су са копна запуцали јапански топови од 105 милиметара. До краја дана, утврђење је погодило више од 100 пројектила. Први напад је одбијен, али америчке трупе биле су опкољене, а јапанска превласт на мору и ваздуху била очигледна.

У јеку Битке за Батан у марту 1942. године и након бега генерала Дагласа Мекартура, који је по наређењу председника Франклина Рузвелта торпедним чамцем утекао на острво Минандао, у бетонској тврђави Форт Драм се, осим сталне посаде, нашло и двадесетак тенкиста који су чамцима измакли заробљавању на филипинској обали.

Као и 1904. године пред Порт Артуром, Јапанци су тешком артиљеријом покушавали да скрше отпор Американаца у Форт Драму и утврђењима на околним острвима, али су успели само да окрње бетон и униште неколико мањих топова. Наспрам острва дотерали су затим нове хаубице калибра 240 милиметара тешке читавих 40 тона.

У неколико наврата, јапанска артиљерија успела је да оштети главне топове утврђења, као и систем за управљање ватром, док су противавионски топови просто одувани са палубе. После више од месец дана опсаде, тврђаве на улазу у Залив Манила, укључујући Форт Драм, остале су једино упориште Американаца у овом делу Филипина.

Топови са „бетонског брода“ покушали су да зауставе јапански напад и на суседно острво Корегидор, друго утврђење на улазу у Залив Манилу. „Пуцајте било где у дим који видите и нећете промашити“, гласио је телеграм који је са острва Корегидор упућен артиљерцима са Форт Драма.

У десанту на Корегидор, Јапанци су изгубили стотине војника и најмање двадесет две десантне барже, пре него што су се америчке снаге коначно предале и капитулирале 9. априла. „Био је то призор који је надилазио машту, надмашујући у страхотама све што смо до тада видели“, написао је за Шангај ивнинг пост Казамаро Уно, новинар јапанске војне службе за информисање.

Када је генерал Џонатан Вејнрајт предао Јапанцима Корегидор, паљба са Форт Драма, последњег америчког упоришта, је настављена, пошто је његова посада одбила да се преда.

Бела застава над тврђавом појавила се тек пошто је нестало воде за пиће. Претходно, Американци су онеспособили топове, уништили генераторе и поплавили складиште муниције.

Током месеци опсаде, на Форт Драм испаљено је више од 500 граната великог калибра и безброј мањих пројектила, али само 5 од укупно 240 војника и официра са бетонског брода је рањено.

Јапанско заробљеништво, пак, преживео је свега један – капетан Бен Кинг. 

Експлозија на бетонском броду

Одмах по америчкој предаји, Јапанци су Форт Драм претворили у сопствену базу. Никада нису успели да поново оспособе велике топове на куполама, већ су на острво дотерали неколико својих хаубица калибра 120 милиметара и неколико противавионских топова.

Наредне три године јапанској посади, којој се придружило и тридесетак морнара са гигантског али злосрећног бојног брода „Мусаши“, није претила никаква опасност, све до априла 1945. године, када се испред Залива Манила појавила америчка крстарица „Финикс“ (USS Phoenix). Американци су са ње почели да бомбардују Форт Драм, чији су се браниоци забарикадирали.

После неколико узалудних покушаја да разбију јапанску одбрану, Американци су, уз одобрење генерала Мекартура, улили у вентилационе отворе „бетонског брода“ око три тоне горива и подметнули 200 килограма експлозива.

Штапин је, према документима америчке војске, горео тачно пола сата пре него што је залив затресла стравична експлозија. У ваздух се затим винуо више од 150 метара висок стуб дима, писао је магазин Јенк у августу 1945. године.

Ватра на Форт Драму је горела две седмице, пре него што су Американци ушли у унутрашњост тврђаве, где су пронашли 68 угљенисаних тела јапанских војника. Тиме је Други светски рат на Филипинима, после неколико преокрета, коначно завршен. 

Попут других острва која га окружују, и Форт Драм је прешао пут од пусте хриди усред мора до најважније стратешке тачке у овом делу Пацифика. Од краја Другог светског рата изгубио је значај. Данас, полако губи битку против таласа Јужног кинеског мора. На дим барута којим је ово острво засипано пре осамдесетак година повремено подсети магла која се изјутра спушта на површину мора. Из њега се сабласно помаља силуета бојног брода – који никада нигде није пловио.