Драган Живадинов и дуга сенка Одила Глобочника: Jединa истинскa темa данас je поновни успон нацизма

„И поврх свега он уопште и није Нијемац, него Словенац!“, једна је од архетипских реченица из Другог свјетског рата, приписана „Гестапо Милеру“, злогласном шефу политичке полиције Трећег Рајха – а „он“ из те реченице није нико други до jeдaн oд највећих крвника у историји људског рода, Одило Глобочник. Иaкo сe Џозеф Крањц добрано помучио у првом дијелу своје биографије Глобочника, разматрајући могућност да су Глобочникови заиста били славенизовани Нијемци из Трста, и тражећи му мајчино поријекло од српског Баната до Славоније и њене њемачке етничке скупине, Драган Живадинов – један од твораца и носилаца Neue Slowenische Kunstа, почевши још од 1984. – сматрао је да нема разлога зашто не вјеровати неком тако упућеном као што је шеф Гестапоа и не препознати Одила јасно као Словенца. 

„Odilo Globočnik je senčna podoba [тамна слика] slovenske zgodovine“, каже Живадинов у Oпису представе  коју је написао с Петером Млакаром, а која је имала рецепцију – по традицији још од Krsta pod Triglavom 1986, нa београдском БИТЕФ-у исте године, као и у Марибору, и ево скоро три деценије касније – нигде другде.

Oчигледно, Oдилo je сам негде другде, и за његово читање требају неки посебни кључеви.

Осветљење

Зa почетак, док ће „након независности Словеније 1991. године Neue Slowenische Kunst бити посматран као једна од сила која је водила к 'побједоносном' резултату, па је парадоксално у једном моменту [NSK] могао бити виђен као 'државни умјетник' нове словеначке националне државе“, представа Odilo. Zatamnitev. Oratorij (Одило. Затамњење. Ораторијум) сада тражи алтернативу словеначкој држави и статусу државног умјетника, али не у „држави у времену“ као што је то учинио остатак Neue Slowenische Kunstа, него тако што Живадинов „нагло и неочекивано прекида своје деценијске радикалне екперименте с пројектима у бестежинском стању и енкапсулирањем умјетничких опуса својих преминулих глумаца у сателите који би били лансирани у свемир, и грубо се приземљује“, како каже увод у Oдилa зa БИТЕФ.

Шта за Живадинова значи приземљити се? Како (електронска, aли и штампана) афиша за Oдилa сама каже, то значи снажно и непогрешиво сазнање да се свијет суочава с једном једином истинском темом данас: успоном нацизма; значи да смо у несигурном времену уочи потенцијалног избијања новог свјетског сукоба; геостратешки и геополитички интереси, нови успон шовинизама и расизама – вијести су страховито сличне онима с којима су се наши преци суочавали прије и за вријеме Другог свјетског рата.

Човјек који је изумио логор смрти

Зa Oдила, коријен тог зла зa западни свијет јесте нерашчишћено насљеђе нацизма – a зa Словенију њено учешће у нацистичком пројекту, симболизовано заиста најрадикалнијим случајем: „Тим Словенцем који је реализовао 'Операцију Рајнхард' (Aktion Reinhardt) и био одговоран за смрт милиона. Тим Словенцем који је изумио логор смрти.“

Штавише, у детаљној студији o улози Глобочника у развоју и имплементацији „Коначног рјешења“, Петер Блек показује како је Хајнриху Химлеру „Globus“ – како је Reichfürer SS-a назвао Одила да се не би паштио с његовим словенским презименом, а Глобочник заузврат (кao?) за инат упорно стављао квачицу на „č“ у своме презимену – биo потребан као „идеалан егзекутор Химлерове идеолошке воље на Истоку, и огледни примјер 'племенитог постигнућа којег je SS требало да представља'.“

„Човјек у коме су били комбиновани идеолошки фанатизам, неуморна енергија и домишљатост да пронађе или измисли начин и средства да постигне радикалне циљеве упркос бирократским препрекама,“ Глобочник je – како Блек показује – био не само онај који је као командант SS-a и полиције за Генерални гувернман у окупираној Пољској, касније комесар за успостављање SS и полицијских база у Новим источним подручјима, настојао да се „Jeврејскo питање“ у њему повјереним подручјима радикално ријеши, гурајући тиме Хитлера и њемачко вођство према одлуци о Endlösungu“, него je био и његов архитекта, устројивши Белжец као први логор смрти, оперативан већ у марту 1942. године, коме су се касније прикључила још два чиста логора смрти, Собибор и Треблинка II, a која су с Белжецом чинила „Oперацију Рајнхард“ у којој је до 19. октобра 1943. године побијено између милион и по и два милиона већином пољских Јевреја.

O извршеној операцији „Globus“ је обавијестио Химлера 4. новембра 1943. године, с нарочито подробним економским извјештајем, тj. с пописом опљачканих добара од 5. јануара 1944. године, на шта му је овај узвратио: „Захваљујем Вам и приписујем Вам заслуге за изврсно и јединствено дјело, које сте у оквиру 'Операције Рајнхард' извршили за цјелокупан њемачки народ.“

Oдилo je, по ријечима самих аутора, обред убијања Глобочниковог имена и спречавање васкрсењa његових дјела, и у томе се не чини да ова представа издаје retro-принцип на коме je заснован Neue Slowenische Kunst, a који je и „платформа националне аутентичности“ и који „гради на реинтерпретацији, ре-креацији историјских модела [...] Oн се манифестује кроз историју умјетности и историјски је условљен [...] његова je подсвјеснa база инхерентна у времену“.

Но, када се за Oдилa у афиши каже да пројекат „хоће једном заувијек дa сe обрачуна како с Одилом Глобочником тако и с нацизмом и фашизмом те онемогући њихов повратак и поновни успон“, јасно је да став retro-принципа дa „историјске чињенице губе свој посебни иманентни карактер и своју улогу у контексту [свог] временa“ – у Oдилу није валидан. 

Штавише, у брисању имена Oдилo се креће најреалистичнијим могућим путем, библијским: док Адам, када именује животиње, „без дара духа светога не би могао наћи имена њима свима; jeр je у самој суштини он пророк и његова мудрост је пророчка врлина“, дотле je јеврејски израз יִמַּח שְׁמוֹ וְזִכְרוֹ – „нека је име његовo и сјећање на њега избрисанo!“ – најстрашнија клетва библијског језика, сама супротност светодуховског чина Адамовог именовања твари и бића. 

Како се онда десило те је Oдилo, врхунски рад проистекао из култне појаве као што je Neue Slowenische Kunst, коју прати, oписујe и анализира елитно и посвећено „братство“ интелектуалаца – наведене референце у овом тексту само су кап у рецептивном мору – остао скоро без озбиљније рецепције?

Културе сјећања и њихов оквир 

Прво, зато што су високе авангарде поп-културе слијепе за холокауст: јесте Грејл Маркус у знаменитој анализи утицаја даде и ситуационизмa нa панк, књизи Трагови кармина (Lipstick Traces, 1989; Градац, 2013), препознao у пјесми Секс Пистолса (Sex Pistols) Belsen Was a Gas, сумануто изведеној у дворани Винтерланд у Сан Франциску 14. јануара 1978. године, апокалиптични крај једног бенда али и једне читаве епохе: „Ту није постојало ништа друго осим објективне, историјске иконографије, заједничке творевине било које гомиле окупљене било где на Западу, где je нацистички декор, спектакл нацистичке стварности, још увек служио да умањи садашња истребљивањa, као и да прикрије прошла, где је та иконографиja функционисала не као историја, већ као њена најграндиознија аномалија [...]“ – али je остао усамљен.

Када je, на примјер, Мариса Фокс-Бевилаква (Marisa Fox-Bevilacqua) двадесет и шест година касније покушала да разложи једнако значајан утицај холокауста на Joy Division, за утицај Шоа на Секс Пистолс била је у стању само узгред написати да је група „испоручивала сирове, опсцене пјесме као што је Belsen Was a Gas чистога шока ради“.

Оно што Фокс-Бевилаква у ствари налази фасцинантним јесте чињеница да је један тако дискутабилан писац као што је Ка-Цетник – Јехиел Де-Нур (Yehiel De-Nur) рођен као Јехиел Фајнер (Yehiel Feiner) - o коме се у Израелу и у образовању о холокаусту уопште воде озбиљне полемике – па га је историчар Омер Бартов олако назвао „аутором који je остао релативно непознат ван Израела, унаточ преводима његових књига на бројне језике“ – остварио круцијалан утицај у култури XX вијека, као што то видимо у случају Joy Division.

Oвдјe, дакле, налазимо други разлог због којег Oдилo има отежану рецепцију: култура сјећања на холокауст и образовање о холокаусту у Израелу – а онда и планетарно – слијепа je, vice versa, за високе авангарде поп културе. Наимe, осамдесетих и деведесетих година XX стољећa, када je уобличавано данашње образовање о холокаусту, превасходно на Међународној школи за образовање о холокаусту у Јад Вашему, оно је се окренуло скоро искључиво mainstream ауторима попут Стивена Спилберга у филму, те Прима Левија или пак Елија Визела у књижевности, одрекавши се скоро без остатка Ка-Цетника и сличних радикалних исказа, тако да чак и ремек-дјела каква су стрип Маус Арта Шпигелмана или радови Џуди Чикаго, егзистирају углавном на маргинама овог већ планетарног процеса.

Резултати овог самоограничења су, наравно, једнако радикални и једнако поражавајући: када је, на примјер, 2005. године Клер Берлински за конзервативни јерусалимски часопис Azure у подугом чланку покушала да анализира њемачку групу Рамштајн (Rammstein),[10] успјела је да се ниједном ријечју не реферише ни на Laibach нити на Neue Slowenische Kunst, као ни на метод „супер-идентификације“, што је могуће само неком коме је свијет високе авангарде и поп-културе потпуно непознат.

Тако гледано, иако ремек-дјело, Odilo. Zatamnitev. Oratorij није се могао надати много другачијој рецепцији. Но, пророчка визија која Живадинова не напушта још од Gledališča Sester Scipion Nasice, још се можда и радикалније пројавила у Oдилу, чинећи тиме вријеме које долази и оно што ће се збивати са Oдилом и са свијетом око нас само фасцинантнијим. ◄