Кристофер Кларк по трећи пут међу Србима: О Пролећу народа 1848. и Јаношу Дамјанићу, љутој гуји, српској издајици štampaj

Пре тачно једну деценију, док се приближавала стота годишњица Сарајевског атентата и почетка Првог светског рата, било је скоро немогуће ући у неку европску књижару, а на истакнутом месту не приметити „Месечаре“ Кристофера Кларка. Књига је најпре у енглеском оригиналу постала хит, а затим је у немачком преводу постала и бестселер и врло утицајно штиво. 

Супротстављајући се већ устаљеном консензусу о Принциповом чину као „поводу“, а не „узроку“ глобалне конфлаграције, Кларк је тврдио да колико год била истина да су међу ондашњим европским силама постојала неслагања и напетости, рат тешко да би избио без Сарајевског атентата.

Критичари су истицали да то, наравно, колико год евентуално било плаузибилно, још је више непроверљиво. Књига је у новим интерпретацијама почела да стиче незаобилазно место, јавно ју је хвалила и Ангела Меркел, а онда су неки новооткривени артефакти утицали на то да Кларк понешто ретерира.

У једном интервјуу, помало и пост фестум, рећи ће: „Свакако нисам желео да окривим Србију за избијање рата. Читава књига – и то ми је веома важно – јесте покушај да се одмакнемо од приче о кривици и потраге за кривцима. Треба да схватимо да је Европа 1914. била опасно место, а да та опасност није долазила само из једног или два центра, рецимо Беча и Берлина, него се крила свуда. На Балкану је постојала озбиљна регионална криза осликана у два балканска рата. Србија ту има своју улогу, али било би апсурдно и смешно кривити Србију за рат“.

Судар честица

Српско издање „Месечара“ објављено је код смедеревског „Хеликса“, у преводу Александре Драгосављевић, кад је полемика већ била на заласку. Деценију касније, нова Кларкова књига поново је незаобилазна на листама „књига године“ најутицајнијих западних медија.

Око ње се нису створили сродни масмедијски скандали, па се чини да није привукла пажњу овдашњих издавача. А далеко од тога да тема није занимљива (и) за овдашњу публику. Књига се зове „Револуционарно пролеће: Борба за нови свет 1848-1849. („Revolutionary Spring: Fighting for a New World 1848-1849“).

Наслов јој, је ли, врло јасно омеђује тему. Сврставајући ову књигу међу неколицину најбољих нефикцијских наслова из 2023. критичар „Њујоркера“ пише:

„Скрупулозно истраживање овог историчара са Кембриџа бави се међусобно повезаним устанцима који су захватили скоро целу Европу 1848. године. Тврдећи да они представљају 'једину истински европску револуцију која се икад десила', Кларк прати путању ових побуна, од вртоглавих почетака, када су парламенти били сазивани и размножавали се нови устави, до контрареволуционарних реакција. Одупирући се 'стигми неуспеха' која је имала тенденцију да се приписује догађајима из овог периода, он инсистира да је све то имало велике последице, називајући те догађаје 'комором за судар честица у центру деветнаестог века у Европи'. Људи, групе и идеје су улетели у њу, урушили се, спојили или распарчали па се појавили изнова у пљусковима нових ентитета чији се трагови могу пратити кроз деценије које су уследиле“.

Док је Кенан Малик у „Гардијану“ још пре неколико месеци приметио:

„Кларк ради изванредан посао преплићући безброј низова који чине наратив, омогућавајући нам да сагледамо догађаје у грануларним детаљима и са синоптичном визијом широм Европе. Док су револуције у различитим земљама брзо следиле једна за другом, није се заправо дешавало да једна буде варница за следећу. Уместо тога, све побуне су произашле из заједничког скупа друштвених и политичких услова који су се простирали на континенту, укорењени, као што су били, 'у истом међусобно повезаном економском простору, одвијајући се унутар сродних културних и политичких поредака'.“

Петефи и Шафарик

Фамозна 1848. је у југословенским уџбеницима историје имала значајно место, првенствено у контексту заснивања Српске Војводине, као и улоге бана Јосипа Јелачића у савладавању мађарских побуњеника. У крлежијанско-виговској слици историје, то је препознавано као један од ембриона југословенства. Отуд из наше перспективе и јесу најзанимљивије странице ове књиге које се баве Аустро-Угарском. То заправо и јесте Кларков фокус јер Аустро-Угарска, како већ знамо, јесте његова тема.

Као и код „Месечара“, мора се рећи Кларк одлично пише, образован је, поткован и компетентан. Он можда не нуди нека нова открића, али је ерудита и врхунски комбинује силне информације и податке којима влада. Зато се књига лако чита, а то искуство понекад подсећа на читање белетристике.

Има много могућих перспектива из којих је могуће коментарисати ову књигу, а ми ћемо овде заузети локалну перспективу. Има у Кларковој књизи, дакле, много занимљивих детаља који се тичу српске историје и културе.

Док контекстуализује универзалност европског хердеровског „буђења народа“ он, између осталог, потенцира и један украјински часопис који је тридесетих година деветнаестог века излазио у Лавову и које се звао „Дњестарска нимфа“, а у којем су објављивани и украјински преводи српске народне поезије.

Нотира Кларк и српско порекло Шандора Петефија (Александра Петровића у сопственој крштеници), вероватно најважнијег песника мађарског језика свих времена, који је упркос свом пореклу све националне мањине на угарском тлу једанпут назвао „чиревима на телу отаџбине“.

Година 1848. је била и година кад су и словенске и јужнословенске масе у Хабсбуршкој монархији препознале сопствено братство. У мају те године у Прагу је одржан фамозни Словенски конгрес на којем је један од кључних људи био човек по којем се и данас зове она лепа београдска улица: Павeл Јозеф Шафарик.

Мученици из Арада

Наравно, у средишту књиге је мађарска побуна против тадашње Хабсбуршке монархије. Кларку је занимљива чињеница да упркос националистичком духу ове побуне, међу њеним вођама већина заправо нису били Мађари, односно људи којима је мађарски био матерњи језик.

Поставља се, дакле, питање шта је у сржи мађарског такозваног идентитета. Међу фамозном тринаесторицом „мученика из Арада“ (годишњица њихове смрти је у Мађарској до данас дан жалости), односно генерала које су Аустријанци у Араду погубили, били су један Немац аустријског порекла, један Аустријанац немачког порекла, два Немца из Мађарске, један Хрват, један Србин и два Мађара јерменског порекла. Преостала петорица били су „прави“ Мађари.

Овај Србин је био Јован Дамјанић, у Мађарској знан као Јанош Дамјанић. Рођен је на подручју Крајине, у месту Стаза, у околини Суње, у данашњој Хрватској. Мајка му је била ћерка генерала Таборовића; његова супруга Емилија Чарнић потицала је од Чарнојевића. Почетком мађарске побуне тек је био унапређен у мајора, а у неколико идућих месеци стићи ће до чина генерала. Пуковник је постао због јунаштва које је показао у бици код Алибунара. И Лајош Кошут лично је театрално и демонстративно скинуо шешир пред Дамјанићем који је био препознат као један од највећих мађарских националних хероја.

Међу тринаест мученика из Арада он је погубљен последњи, јер су непријатељи желели да он гледа убијање властитих другова. Дамјанић је, наводно, рекао да је знао да ће га погубити последњег јер је у борби увек био први. Последње речи су му биле „Живела Мађарска!“

Војвођански Срби Дамјанића су звали „љутом гујом, српским издајицом“. Та „бранковићевска“ злогласна слава вероватно је и извор оног апокрифа према којем је Дамјанић наводно рекао: „Хтео бих да искореним све Србе, па да на крају самог себе, као последњег Србина, убијем“.

Маркс и Енгелс

Сврставање Хрвата и Срба уз Аустријанце 1848. и 1849. године Маркс и Енгелс су видели као нешто контрареволуционарно. Од свих нација под влашћу Хабсбурга, Енгелс је само у Немцима, Пољацима и Мађарима видео „носиоце напретка“. Па их је стога дефинисао као револуционарне. Свим осталим „народима и племенима“ Аустроугарске је „мисија да у револуционарној светској олују нестану“.

Маркса је плашио сценарио „подјармивања цивилизованог Запада од стране варварског Истока, града од равнога села, трговине, индустрије и духовног живота од стране примитивних словенских робовских земљорадника“, да би цела Европа „постала власништво словенске расе“, а посебно Руса.

„Мржња“ према „малим словенским нацијама“, које су својом верношћу монархијама допринеле поразу грађанске револуције, у западноевропском грађанству 1848/49. била је широко распрострањена. Део тих предрасуда жив је до дана данашњег.

И не само то, у много чему је и данашњи свет подељен по линијама из „револуционарног пролећа“. И то данас делује тачније него пре неколико деценија.

Пред сам крај своје књиге, Кларк каже да је њему, док је ишао у школу, 1848. година изгледала једнако далеко као и стари Египат. Чинило му се да тадашњи наратив нема никакве везе са модерношћу. Данас му се, међутим, чини да смо ми на рубу неког новог „револуционарног пролећа“.

Године 1848. много тога је било на заласку, па Кларк набраја шта му се све чини да је сада на заласку: „Ера високе индустријализације; 'полет одрживог раста', успон великих идеолошких партијско-политичких формација; успон националне државе и државе благостања; доба секуларизације; успон великих новина и националних телевизија“.

Каже Кларк такође да га идеолошки аморфни покрети од Трампових присталица, преко оних који су стајали иза „окупатора Волстрита“, до „жутих прслука“ и немачких демонстраната против вакцинације, подсећају на масе које су покренуле побуне из 1848.

У том смислу, и ова књига би могла бити исходиште занимљивих полемика, само што, ето, није била. Више се у ових десет година, рекао бих, променио свет, него што се променио Кристофер Кларк.