Потрага за спомен-плочом Гаврилу Принципу однетом Хитлеру као рођендански поклон 1941: Изгубљено-нађено-изгубљено

Гаврило Принцип је сахрањен четири пута. Први пут у необележени гроб, непосредно након што је издахнуо 28. априла 1918. године у тврђави-затвору Терезин.

Наредне године сахрањен је поново. Ако је први пут покопан како би сећање на њега избледело, овога пута је премештен на почасно место како се на његово дело не би заборавило.

Градоначелник Терезина уступио је своју породичну гробницу не само Принципу већ и другим Србима који су преминули у затворима у Аустрији и Чешкој, након што их је ту послала пресуда Сарајевског суда из јесени 1914 – Трифку Грабежу, Недељку Чабриновићу, Митру и Неђи Керовићу и Јакову Миловићу.

Први гробови Принципа и његових другова нису остали необележени. На месту где су били сахрањени постављени су крстови са њиховим именима и натписом srbský trpitel – „српски мученик”.

Трећи пут су сви они сахрањени у Сарајеву 1920. године. Церемонија је била грандиозна. Вагон са посмртним остацима који је возом стигао из Терезина сналажљиве Сарајлије пребацили су на трамвајске шине, тако да није стигао до железничке станице, већ до центра града. Поворка је, нимало случајно, прошла улицом где се догодио атентат. Улица се 1914. године звала Улица Франца Јозефа, а 1920. године – Улица краља Петра. Посмртни остаци припадника Младе Босне су 7. јула 1920. године сахрањени у заједничкој гробници.

Године 1939, оне у којој је избио Други светски рат, Принцип је премештен још једном, на место где се његови остаци налазе и данас, у Капелу видовданских хероја која је изграђена по нацрту Александра Дерока на гробљу на сарајевском Кошеву. Поред Принципа, ту су сахрањени и Богдан Жерајић, Трифко Грабеж, Владимир Гаћиновић, Данило Илић, Михајло Мишко Јовановић, Неђо Керовић, Митар Керовић, Јаков Миловић, Марко Перин, Недељко Чабриновић, Вељко Чубриловић.

Спомен-плоче 

На месту са кога је 28. јуна 1914. Гаврило Принцип пуцао на аустроугарског престолонаследника стајало је укупно пет спомен-плоча. Прва је постављена 1916. године и једина је која је посвећена Францу Фердинанду. На њој је писало: „Погинуше на овом раскршћу мученичком смрћу од убојничке руке пријестолонашљедник надвојвода Фрањо Фердинанд и супруга му војвоткиња Софија Хохенберг.“

Спомен-плоча је била део споменичког комплекса који је 1917. године проширен гвозденом таблом постављеном на место где се налазио Фердинандов аутомобил у тренутку Принциповог пуцња, на којој је писало: „HOC LOCO DIE 28. JUNII 1914. VITAM ET SANGUINEM FUDERUNT PRO DEO ET PATRIA FRANCISCUS FERDINANDUS ARCHIDUX EJUSQUE UXOR DUCISSA SOPHIA DE HOHENBERG“ („На овом месту 28. јуна 1914. године дали су животе и пролили крв за Бога и Домовину надвојвода Франц Фердинанд и његова супруга војвоткиња Софија од Хохенберга). Кључни део комплекса представљао је двостубни споменик постављен на самој обали Миљацке. Овај споменик је демонтиран крајем 1918. године.

Прва од четири спомен-плоче посвећене Принципу постављена је 1928. године, а остале 1945, 1953. и 2004. године. Значај атентата није пролазио, а плоче су скидане и у мирнодопско и у ратно време.

Прва плоча постављена 1928. године требало је да се свечано представи јавности 1. децембра те године, на дан када је десет година раније створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, чему је и Принцип тежио. На њој је писало: „На овом историјском мјесту Гаврило Принцип навијести слободу на Видов-дан 15. (28.) јуна 1914“.

Свечано откривање плоче ипак се није десило тада, већ 2. фебруара 1930. године, уочи петнаесте годишњице извршења смртне казне над Вељком Чубриловићем, Мишком Јовановићем и Данилом Илићем 1915. године. Краљевина Југославија се стидљиво односила према сећању на Принципа. Питање ратне кривице било је у међуратној Европи актуелно и свако јавно слављење Принциповог чина представљало је дипломатски ауто-гол. Из тог разлога је и до свечаног откривања плоче дошло након компромисног договора са властима у време Шестојануарске диктатуре, када је свака врста скупова који су се могли окарактерисати као политички била строго контролисана.

Дневни листови су извештавали о „трибини“ која је на свечаности откривања плоче у Сарајеву била постављена фебруара 1930. Међутим, фотографије откривају да се радило тек о некој врсти благог узвишења, али и да се окупио огроман број људи. Читава Улица краља Петра и Обала војводе Степе биле су пуне. Власти су откривање плоче дозволиле уз услов да не буде говора.

Из тога разлога је обраћање Васиља Грђића, националног радника дугог стажа и утицајног секретара друштва „Просвjета“, било кратко: „Народе, састали смо се да одамо пошту највећем од нас. Данас најдостојније се одаје пошта ћутањем.“ По сведочењу Цветка Поповића, једног од атентатора на Фердинанда који је преживео рат, Грђић је после два минута додао: „Слава хероју Гаврилу Принципу.“

Хитлеров рођендански поклон

Много је епизода које Други светски рат приказују као наставак Првог. Немачка је 1941. приморала Француску да потпише капитулацију у истом оном вагону у коме је Немачка то учинила 1918. године.

Покорена Краљевина Југославија је у Београду 1941. потписала капитулацију у згради некадашње амбасаде Чехословачке, земље која је такође славила Принципа.

Истога дана када је потписана капитулација, 17. априла 1941, Немци су ушли у Сарајево. Плоча посвећена Принципу била је скинута, а потом и свечано уручена Адолфу Хитлеру као рођендански поклон 20. априла. Примопредају је забележио Хитлеров лични фотограф Хајнрих Хофман. Тешко да је могло бити снажније симболике.

О постојању те фотографије писао је Душан Глишовић у свом делу Иво Андрић, Краљевина Југославија и Трећи Рајх. Њену историју је детаљно истражио Мухарем Баздуљ, и описао у тексту објављеном у недељнику „Време“ 31. октобра 2013. под насловом „Неиспричана прича из Другог светског рата: Хитлерова освета Младој Босни”, што ју је вратило у фокус пажње и домаће и стране јавности.

Плоча је током Другог светског рата била изложена у берлинском Војном музеју. Преживеле фотографије из 1941. године је приказују изложену поред југословенских униформи и бројних војних застава заплењених од војски поражених земаља, али њена каснија судбина остала је нејасна.

Пронађена плоча

Детаље о судбини плоче након рата открива марљив рад неколико службеника ФНРЈ који су се бавили потрагом за стварима које су током рата однете из Југославије. Све је почело писмом стругара Илије Тодоровића из Ковина. Нејасно је како и због којих разлога, али Илија је током рата у Берлину посетио Zeughaus (данас Историјски музеј Немачке) и „својим очима видео изложену таблу“, а у писму властима је написао и да жели да се она врати.

Након тога, Војна мисија ФНРЈ у Берлину добила је 14. октобра 1946. године руком писани извештај на латиници, нечитког потписа, у коме аутор тврди да је био у контакту са појединцем који је био упознат са судбином плоче. У извештају стоји: „Још ми је рекао, да је [нечитко] спомен плоча била нешто мало оштећена, али да је наводно овде у Берлину поправљена.“

Не би било изненађење и да је плоча потпуно уништена у Берлину, с обзиром да је унутрашњост некадашњег Војног музеја имала само стаклени кров, а тај део Берлина је тешко разорен савезничким бомбардовањем, као и у време битке за Берлин. Zeughaus је обновљен почетком 1950-их. Преко пута налазио се Berliner Schloss, једна од најважнијих палата Хоенцолерна, која ће од темеља бити поново изграђена тек пре неколико година.

Војна мисија ФНРЈ је очигледно наставила да ради како би повратила плочу. Шеф војне мисије генерал-лајтнант Јака Авшич јавља у Београд 3. децембра 1946. да је плоча у Југословенској војној мисији у Берлину. Имао ју је код себе већ скоро месец дана, јер је издао потврду да је плочу преузео 6. новембра. Комитет за културу и уметност ФНРЈ из Београда Војној мисији у Берлину ужурбано јавља да плочу пошаљу на њихову адресу, Теразије бр. 26. Међутим, она је ускоро изгубљена по други пут. 

Како плоча није стизала, почела је потрага за њом.

Изгубљена на путу

Војна мисија у Берлину је издала наређење да се плоча пошаље за Југославију у мају 1947. године. Из Берлина јављају Београду да су је послали, али да у архиви нема трага када, како и коме. У овим извештајима налазимо и да је плоча имала позлаћена слова, што се није могло видети на црно-белим фотографијама.

Потрага се наставила. Комитет за културу обратио се Команди позадине Југословенске армије, која је била надлежна за пријем свих објеката из Немачке. Службеник Комитета за културу је писао: „Пошто је ово ствар која има велику историјску вредност, и која треба да буде враћена на своје место, то Репарациони завод моли Команду позадине ЈА да брижљиво испита да ли је у неком од транспорта који су дошли из Немачке била и ова плоча.“

У јануару 1948. године инжењер Иван Оровић јавља из Берлина да је плоча сигурно послата у фебруару 1947. године и то „Сарајевском музеју“. Комитет за Културу одмах је контактирао Министарство просвете у Сарајеву да истражи случај. Из Сарајева јављају да у Земаљском музеју никада није била, а нема је ни у другим музејима у граду.

Потрага се усмерила ка капетану Карлу Голобу, који је био задужен да плочу пошаље из Берлина. Са Голобом је разговарано тек почетком 1949. године, када је он био службеник Комисије за набавку и расподелу намештаја при Министарству народне одбране. Голоб је могући кривац за нови нестанак плоче. Наиме, постоје и друга писма која постављају питања локације различитих предмета за које је Голоб био задужен.

Голоб је питање нестанка плоче пребацио на „шпедитора“, Бена Кунавера. „Не сјећам се с којом екипом је плоча била послата“, додао је. Нова препорука је била да се крене са потрагом у нека од „слагалишта генералштаба“ или у Министарству иностраних дела.

Пронађен је и Бено Кунавер који је потврдио да је плочу послао камионом за Београд. Камионом су возила два шофера, Павле Заберник и Иван Штрајнахер. Но, Кунавер се није сетио где је плоча однета, рекао је: „Poslali smo jo direktno na eno od ministrstev, ki so za take zadeve pristojna... se ne morem spominjati, toda verjetno na Ministrstvo  Inostranih Poslova.“

У међувремену, већ у мају 1945. године у Сарајеву, на месту атентата постављена је нова плоча. На њој је писало: „У знак вјечите захвалности Гаврилу Принципу и његовим друговима борцима против германских освајача посвећује ову плочу омладина Босне и Херцеговине, Сарајево 7. маја 1945“.

Трагови у времену

Локација спомен-плоче Гаврилу Принципу скинуте 1941. и однесене Адолфу Хитлеру и данас није позната. Међутим, постоји потврда да је она била у Сарајеву, и то из 1969. године. Учесник атентата Цветко Поповић навео је да се плоча „разбијена у четири комада“ налази у збирци Музеја Младе Босне.

Цветко Поповић је имао прилике да буде добро упућен јер је и сам био музејски радник, начелник природњачке колекције Земаљског музеја у Сарајеву. Ако је плоча заиста стигла у Сарајево, непознато је када је то било, баш као што је непознато и када јој се поново губи траг.

Могући траг је писање листа „Борба“ 28. јуна 1951. године. У тексту посвећеном културним институцијама у Сарајеву наводи се: „Но Градски музеј још не може да види свако. За огроман материјал потребно је доста соба, доста витрина. А њих нема. Многе драгоцености зато још леже упаковане у тешким сандуцима.“ Можда се ту налазила и Принципова плоча.

Иначе, пре неколико година на сајту Народне библиотеке Аустрије појавила се фотографија табле. Истакнуто да је снимљена у Сарајеву „око 1950-те”. Фотографија је у међувремену склоњена са сајта библиотеке. Иако потпуно поређење није могуће, делује вероватније да је и ова фотографија снимљена у Zeughaus-у. Баш као и на познатим фотографијама плоче снимљеним у Берлину и на овој се виде делови светлог папира, вероватно легенде која је описивала шта се на њој налази, који се налазио тик изнад средине плоче.

У згради у којој се налазила Шилерова радња испред које је Принцип пуцао, 1953. године отворен је Музеј Младе Босне, а спомен-плоча из 1945. замењена је новом. На овој „трећој“ плочи писало је: „Са овога мјеста 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип својим пуцњем изрази народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободом“.

Oва плоча потрајала је до 1994. године, када је разбијена. Некадашњи Музеј Младе Босне је потом преименован у Музеј „Сарајево 1878-1918“, и у њему се данас налази део Музеја Сарајева посвећен периоду аустроугарске окупације.  

Плоча која данас стоји на месту Сарајевског атентата постављена је 2004. године. Она је прва са неутралним текстом и са преводом на енглески језик (то место је и туристичка атракција): „Sa ovog mjesta 28. juna 1914. Ga­vrilo Princip je izvršio atentat na austrougarskog prestolo­nasljednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju“.