Солунски добровољац, четнички командант Словеније, партизански генерал: Пет живота Јаке Авшича

Други светски рат на подручју данашње Словеније готово се није разликовао од остатка Југославије. Заправо, био је вероватно још компликованији. Након краткотрајног априлског рата 1941, територију Словеније окупирају нацистичка Немачка и фашистичка Италија и свака у својој окупационој зони уводи страховладу у којој су Словенцима одузета сва права. Спроводи се присилна германизација и италијанизација становништва, школе се затварају, књиге на словеначком језику се спаљују, а споменици уништавају. Најдрастичнији израз овог плана био је пројекат „Лебенсборн“, нацистичка операција у којој су словеначка деца одузимана родитељима и одвођена у Немачку. 

Током четири ратне године у војним операцијама, а још више у масовним стрељањима талаца, убијено је 97.500 Словенаца, по подацима словеначког Института за новију историју. То је преко шест одсто предратног становништва Словеније, а у појединим областима, пре свега у Љубљанској провинцији, та бројка је ишла и до десет одсто.

У Словенији је извршено и етничко чишћење, које је најавио лично Адолф Хитлер током посете Марибору 1941, што је иначе било једино подручје Југославије у коме је Хитлер икада боравио. У говору у Марибору, рекао је: „Претворите ову земљу поново у немачку.“

Готово трећина Словеније директно је припојена Трећем рајху, а са ове територије је протерано преко 80.000 Словенаца. Добар део њих ће уточиште пронаћи у окупираној Србији.

Љубљана је окружена прстеном од бодљикаве жице, бункерима и стражарским кућама и тако одвојена од остатка земље.

У таквој ситуацији стварају се различити покрети. С једне стране стоје домобраникоји имају велику подршку делова римокатоличке цркве. На њиховом челу налази се генерал Леон Рупник, изразити антисемита и клерикалац. Домобрани, у прво време познати као Бела гарда, милитантни су десничари и антикомунисти који директно раде за италијанске окупаторе.

С друге стране образује се Освободилна фронта Словеније, из које ће израсти Народноослободилачка војска Словеније под директном командом Јосипа Броза Тита.

Да све буде још компликованије, ту је и Југословенска војска у отаџбини, упамћена у Словенији као Плава гарда, под командом Драгољуба Михаиловића. У току 1942. делови Плаве и Беле гарде се уједињују и стварају Легију смрти. Идеолошка супротстављеност ових покрета, али и низ других фактора, довешће до међусобних борби. Тако ће ратне године у Словенији, поред репресалија окупатора, обележити и сукоби ових снага, које су се неретко бориле до потпуног истребљења.

Причу о крвавом и конфузном рату можда најбоље илуструје биографија Јаке Авшича, човека чији је животни пут ишао од Солунског фронта до штаба Драгољуба Михаиловића на Равној гори и преузимања команде над словеначким четницима, да би потом Авшич пришао партизанима, постао партизански генерал, већник на заседању АВНОЈ-а у Јајцу, а након рата амбасадор у Бечу и градоначелник Љубљане.

Млади побуњеник

Јакоб Авшич – како му гласило пуно име, иако ће остати упамћен по надимку Јака – рођен је 24. априла 1896. у насељу Клече, које је тада било у непосредној близини Љубљане, а данас је део града.

Рођен је је у великој земљорадничкој породици, имао је чак деветоро браће и сестара. У послератним интервјуима говориће како је Клече са својом сеоском свакодневницом било идеално за одрастање, уз предност близине великог града. Основну школу ће завршити у Јежици надомак града, након које следи гимназија у Љубљани.

Током школовања постаје близак са револуционарном групом Препородовци, окупљеном око часописа Препород. У њему своје радове објављују словеначки књижевници и интелектуалци који се противе германској хегемонији. Међу њима су и Иван Цанкар и Отон Жупанчич. Придружује им се низ симпатизера, највише гимназијалаца и студената. Одржавали су контакте са побуњеничким групама у Аустроугарској, нарочито с Младом Босном.

Авшич Препородовцима прилази пред само избијање Првог светског рата. Учествује у штрајку гимназијалаца у марту 1914. који је био уперен против аустроугарске управе, али не само то – Препородовци траже и оснивање Југославије. Због учешћа у мартовском штрајку Авшич је избачен из гимназије.

Аустроугарска власт ће се доцније обрачунати са покретом тако што ће њихове чланове затварати, као Цанкара 1914, а неке мобилисати и послати на фронт. Август Јенко, један од Авшичевих најближих пријатеља, искористио је прилику и побегао у Србију, прикључио се као добровољац српској војсци и погинуо у бици на Церу 17. августа 1914.

Авшич ће, с друге стране, 1915. године бити мобилисан и послат на Источни фронт. Користи прву прилику за бег и почетком 1916. предаје се Русима. Постаје део добровољачких снага које се боре на савезничкој страни.

Из Русије 25. јануара 1917. полази на Солунски фронт. Пут од неколико хиљада километара био је скопчан са бројним опасностима: војници су најпре пребацивани железницом преко Сибира на исток земље, потом су укрцавани на бродове који су обилазећи Кину и Индију дошли до Суецког канала, одатле били железницом транспортовани до Александрије, где их је чекао брод за Солун. Авшич учествује у биткама и пробоју Солунског фронта и из рата излази са чином потпоручника.

Након 1918. и формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца настањује се у Загребу. Једно време студира право, али се ипак одлучује за војничку каријеру. Завршава Војну академију у Београду и затим служи у касарнама у бројним југословенским градовима. Априлски рат ће дочекати у Суботици на месту команданта тамошњег коњичког пука.

Четнички командант Словеније

Током априлског рата Авшичев пук ће се пред снажним немачким нападом из правца Мађарске повлачити ка унутрашњости Србије. У послератним сећањима причаће да су ишли најпре кроз Мачву до Дрине, и ту већ крећу издаје: капетан артиљеријског одељења оставља потпуно некоришћене топове у расквашеној мачванској земљи и бежи у Хрватску. Исто чини и добар део војника.

Авшич са остатком снага јури ка Љубовији, рачунајући да ће у Босни бити организована герилска борба против окупатора. У томе ће се преварити. На другој страни реке Немци опкољавају Авшичев одред и заробљавају га. Ипак, он ће избећи одлазак у заробљеништво. Током транспорта ка Мађарској, успева да искочи из воза и побегне. Пешице полази пут Љубљане. Скрива се више од месец дана у Загребу код пријатеља и напокон у Словенију стиже у јуну 1941.

Одмах се повезује са официрима који су избегли заробљавање, међу којима је и његов предратни познаник генерал Леон Рупник, који позива на лојалност окупаторској власти. Авшич то одбија и окреће се устаницима окупљеним око Освободилне фронте.

Овај покрет основан је 27. априлу 1941. у вили Јосипа Видмара у Рожној долини, као заједничка организација словеначких чланова Комунистичке партије Југославије, хришћанских социјалиста, предратних сокола и бројних интелектуалаца и уметника. Своје корене Освободилна фронта црпи из Удружења пријатеља Совјетског Савеза, међу чијим оснивачима је био и Иван Хрибар, предратни градоначелник Љубљане.

У договору са Борисом Кидричем Авшич почиње да прикупља словеначке официре вољне да ступе у борбу против окупатора. У октобру 1941. одређено је да заједно са мајором Карлом Новаком крене у главни штаб Драгољуба Михаиловића на Равној гори.

Новак и Авшич са фалсификованим документима путују преко Загреба до Београда, одакле ће бити спроведени до Равне горе. Драгољуб Михаиловић их у првом тренутку не прима. Са Авшичем комуницира мајор Иван Фрегл, четнички официр словеначког порекла, један од најближих Михаиловићевих људи.

У штабу на Равној гори Авшич ће упознати и мајора Хадсона, представника војне мисије Велике Британије, коме ће пренети информације о устанку у Словенији.

После три дана чекања, Авшич успева да издејствује састанак са Михаиловићем. Како говори у мемоарским записима, он је Михаиловићу указао на неопходност борбе против Немаца и Италијана заједно са другим антифашистичким снагама. Истог дана одржана је седница на којој Михаиловић поставља Авшича за четничког команданта Словеније, а Новака за начелника штаба.

Авшич се враћа у Словенију и креће да прави војну организацију, позивајући југословенске официре да му се придруже. Како југословенска влада у егзилу четничке снаге сматра за своју званичну војску, тако и Авшич постаје главнокомандујући војних снага Краљевине Југославије у Словенији. Током новембра окупља више од 80 официра спремних за борбу. Ипак, они неће ратовати на четничкој страни.

Партизански генерал

Након непуна три месеца команде над словеначким четницима, Авшич мења страну. Разлог за то је највећим делом лежао у промени односа снага у Србији. После крвавог пада Ужичке републике, у Словенију долазе вести о измењеној ситуацији: четнички и партизански покрет директно се сукобљавају. Авшич стаје на партизанску страну. У послератним записима рећи ће да га је на то највише нагнала информација о сарадњи Михаиловићевих снага са Немцима.

Као званични командант војске Краљевине Југославије у Словенији, у јануару 1942. Авшич потписује прелазак ове војске на словеначкој територији у окриље Освободилне фронте. Крајем децембра 1941. постао је члан Комунистичке партије.

Невоље одмах крећу. Драгољуб Михаиловић га смењује и поставља мајора Карла Новака на његово место. Новак се одмах повезује са Белом гардом, групацијом профашистичких Словенаца. Влада у Лондону Авшича ражалује и проглашава га за побуњеника, а Новак га осуђује на смрт.

У мају 1942. Авшич је примљен у Главну команду словеначких партизанских трупа, а у октобру 1942. биће постављен за заменика команданта Главног штаба. Наредне три године користи конспиративно име Бранко Храст.

О Авшичевом преокрету најбоље сведочи писмо које је Едвард Кардељ упутио Јосипу Брозу Титу 14. децембра 1942, у коме се, између осталог, каже:

„Можда ће сад бити мало боље са нашим пуковником Јаком Авшичем. До офанзиве смо га гледали испод ока јер му нисмо веровали. Претходно је, као што сам можда већ рекао, био главнокомандујући Драже Михаиловића за Словенију. Међутим, пре и после офанзиве показао се као веома добар и искрен симпатизер, па смо му дали већу одговорност и место заменика команданта. Сада је најбитнији војник у Главном штабу.“

Офанзива коју Кардељ у писму помиње покушај је италијанских снага да у пролеће 1942. униште устаничке партизанске јединице. У ту сврху ангажовано је неколико хиљада италијанских војника. Претходно су спроведене велике рације у Љубљани и осталим словеначким градовима. Заробљеници су спровођени у фашистичке концентрационе логоре Раб и Гонарс. Међу њима је био и чувени словеначки писац Витомил Зупан.

Италијани крећу у напад на подручја која контролишу партизани, али делом због непознавања неприступачног терена, делом због пословичне италијанске војне „неефикасности“, партизани након жестоких борби и уз велике жртве, успевају да се извуку из замке. Једну од највећих заслуга за то носи Јака Авшич, који успешно стратегијски командује партизанским одредима. Посебно велике жртве партизани су поднели у борбама на Кочевском рогу.

Како Италијани не успевају да униште партизанске одреде, у знак освете врше масовне репресалије над цивилним становништвом. Стрељано је преко 2.000 Словенаца, 20.000 интернирано, а бројна села су уништена.

Ускоро долази до новог унапређења за Авшича. У мају 1943. од стране Врховног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије добија чин генерал-лајтнанта, тј. генерал-потпуковника. Био је други официр који је у Народноослободилачкој војсци добио овај чин. Први је био предратни пуковник краљевске војске Саво Оровић. 

Јака Авшич 1943. управља походом две словеначке бригаде до италијанске покрајине Венето. Ова операција је била једна од највећих у току Другог светског рата у Словенији. Основна замисао је била уједињење партизанских јединица на приморју са две јединице из унутрашњости земље, како би оне већом снагом могле да нападну Немце и Италијане. Прелазак ових снага није био нимало једноставан, али на крају је задатак успешно извршен.

Већник АВНОЈ-а у Јајцу

Након капитулације Италије септембра 1943, ситуација се драстично мења. Немци спроводе окупацију читаве Словеније, али вишемесечни хаос партизанске јединице користе да се консолидују и опреме наоружањем.

У септембру 1943. Освободилна фронта на ослобођеној територији организује изборе. Изабрани делегати, њих 120, на збору у Кочевју стварају Словеначки народноослободилачки одбор који постаје врховно представничко и законодавно тело партизанског покрета у Словенији. Његов члан је и Јака Авшич.

Као истакнути борац послат је као словеначки већник на Друго заседање АВНОЈ-а у Јајцу 29. новембра 1943.

У току заседања Авшич је у говору рекао: „Словенци желе у Југославији слободу, али не само националну, већ и социјалну и моралну.“

На састанку словеначке делегације са Титом у Јајцу, Авшич је покренуо питање будуће употребе словеначког језика, поготово у војсци. Тито је на ово позитивно реаговао, иако његово обећање доцније неће бити испуњено. У ЈНА је све до распада Југославије једини званични језик био српскохрватски.

Авшичево залагање за самосвојност Словеније, какви су били и ставови осталих чланова делегације, добрим делом су резултирали крајњим закључцима и донесеним одлукама АВНОЈ-а. За разлику од пређашњег централистичког уређења, Југославија се окреће федерализму, као државна заједница равноправних народа. Авшич је током заседања изабран за члана Председништва АВНОЈ-а.

Обрачун са четницима и домобранима

По повратку у Словенију Авшича чека много тежи задатак. Грађански рат у Словенији, који се разбуктао почетком 1942, односи све веће жртве. Антикомунистичке снаге, пре свега Бела гарда, делују против Освободилне фронте, неретко денунцирајући њене чланове окупаторским снагама.

Још у априлу 1942. Миха Крек, словеначки политичар у емигрантској влади у Лондону, прогласио је све снаге које нису под командом Драгољуба Михаиловића за издајнике према којима не сме бити милости. Креће међусобни обрачун у коме ће бити побијене хиљаде људи. Ниједна страна не преза од физичких ликвидација противника. 

Врхунац су акције Беле гарде која je под командом Ернеста Петерлина. У рацијама белогардејци хватају више од 500 симпатизера Освободилне фронте и предају их Италијанима, како говоре послератни југословенски извори. Током године и словеначки четнички одреди у Штајерској, који су дотад били под контролом Драгољуба Михаиловића, ступају у Легију смрти која се бори против партизанских устаника. Њихово безобзирно опхођење према цивилном становништву грађански рат доводи до усијања.

Врхунац међусобног разрачунавања била је битка код словеначког места Грчарице у септембру 1943. До ње је дошло након обрачуна четничких јединица са партизанима у месту Свети Грегор. Четници се након напада повлаче у Грчарице, где се налази главнина њихових снага. Четрнаеста словеначка дивизија под командом Јаке Авшича напада Грчарице, док четничким снагама преко радио-везе командује Карл Новак, који се у том тренутку налазио у Љубљани. Битка је трајала три дана и завршила се партизанском победом.

Предало се преко 700 четника. Недуго затим они су изведени на суђење које је остало познато као Кочевски процес. То је био први судски процес колаборационистима у окупираној Европи. Због издаје је на смрт осуђено 16 четничких војника, по званичним партизанским подацима. У доцнијој ревизионистичкој литератури наводи се да су остали заробљеници ликвидирани без суђења.

Слична ситуација се понавља истог месеца у опсади дворца Турјак. У њему се налазе припадници Беле гарде, Легије смрти и делови преосталих четничких јединица. Након четвородневне опсаде партизани освајају Турјак. Заробљено је преко 1.200 војника, а по партизанским подацима њих 115 је касније осуђено на смрт.

Снаге Беле и Плаве гарде су десетковане. Четнички командант Словеније Карл Новак бежи у Италију, а на његово место долази Иван Презељ. Ипак, четнички покрет у Словенији је готово у потпуности уништен.

Карл Новак ће за Драгољуба Михаиловића у Италији бити задужен за одржавање веза са савезничким снагама. Након рата одлази у Атину, где живи до смрти 1975. Поједини извори говоре да је радио за америчку обавештајну организацију ЦИА, а Британци га означавају као ратног злочинца. О његовој активности током рата у Словенији ЦИА је сачинила извештај у ком се види раскорак између америчког и британског мишљења о њему. 

Домобрани ће након пораза ујединити своје снаге у формацију Словенско домобранство под командом генерала Леона Рупника, која у априлу 1944. постаје део немачких војних снага, и то као део СС-а, најпре под управом генерал-пуковника Ервина Розенера, доцније Одила Глобочника. Нескривену подршку им пружа љубљански бискуп Грегориј Рожман.

Ови одреди су вршили масовне злочине против цивила који су подржавали партизане, а одговорни су за хапшење преко 6.000 Словенаца који су највећим делом завршили у нацистичким концентрационим логорима, као и за проналажење преосталих словеначких Јевреја и њихове депортације у логоре смрти.

На крају рата словеначки домобрани заједно с Немцима беже у Аустрију, али их британске снаге враћају у Југославију. Њихова послератна судбина предмет је великих спорова.

По проценама Института за новију историју Словеније у послератним ликвидацијама је убијено преко 11.000 словеначких заробљеника. Ове бројке део историчара и словеначке јавности сматрају за лажне, говорећи да су ликвидарани само ратни злочинци.

Леон Рупник, Ервин Розенер и њихови најближи сарадници испоручени су властима Југославије 1946. и осуђени су на смрт због издаје и ратних злочина.

Први који је јавно поменуо и осудио послератне ликвидације без суђења у Словенији био је 1975. Борис Пахор, чувени словеначки писац, партизан и заточеник фашистичких концентрационих логора. Пахору је због тога био забрањен улаз у Југославију, а његова дела су била скрајнута све до деведесетих. (Борис Пахор је живео у Италији и умро у Трсту у мају 2022, у 109. години.) 

Колика је Авшичева директна одговорност за ове догађаје остаје и данас предмет спора, али остаје чињеница да је човек који је првобитно био командант четника кључно допринео њиховом уништењу у Словенији.

Војни аташе, амбасадор, градоначелник Љубљане и заборав

Крајем 1944. Јака Авшич добија прекоманду: пребачен је у Врховни штаб НОВ Југославије у ослобођеном Београду. Обављао је дужност команданта позадине у Министарству народне одбране привремене владе Демократске Федеративне Југославије.

По завршетку рата послат је у Берлин, где је обављао дужност војног аташеа. Занимљиво је да је последњи војни аташе у Берлину пре избијања рата такође био Словенац, чувени Владимир Ваухник. У децембру 1947. Авшич постаје амбасадор Југославије у Бечу.

У земљу се враћа 1951. Био је народни посланик у словеначком парламенту у Љубљани и у Савезном парламенту у Београду, а 1952. постаје градоначелник Љубљане и министар шумарства у словеначкој влади. Свој краткотрајни мандат на месту градоначелника Љубљане користи за послератну обнову града. Пензионише се 1953.

Све до смрти 1978. године живи повучено у браку са Татјаном Сернец Авшич, професорком биологије на Универзитету у Љубљани. Написао је низ мемоарских записа и војнотеоријских студија.

Иако је у послератном периоду обављао низ значајних функција – био је и члан Савезног већа Југославије и унапређен у чин генерал-пуковника – и добио ништа мањи низ највећих југословенских признања и ордена (занимљиво, међу њима није и Орден Народног хероја), Јака Авшич је био прилично скрајнут. У томе неки виде остатке неповерења према његовој личности, други говоре о словеначкој политичкој клики – оличеној највише у Едварду Кардељу и њему блиским људима – која је Авшича намерно оставила по страни. Могуће је и да се сам Авшич као војник није најбоље сналазио у поратним политичким играријама или му није било стало да у њима учествује .

Како год било, Јака Авшич је остао прилично запостављена личност у каснијим деценијама. Сем бисте изнад гробног места на љубљанском гробљу Стожице и улице у родној Клечи, није добио ниједно друго спомен-обележје у Словенији.

Данас је Јака Авшич скоро потпуно заборављен, што је штета, пошто његова личност умногоме оличава идеолошке и ратне контрадикције историје Словеније и Југославије у двадесетом веку.