Хроника српског гробља у Трсту: Симбол пропадања и трајања štampaj

„Зашто гробови нису поносни знаци? Зашто наш свет брзо пропада и истребљује се? Зашто школовани и даровити дегенеришу и изумиру у другој или трећој генерацији? Зашто се од породичног имања не сачува бар пристојан остатак, имена и части ради?“ 

Ова питања Исидоре Секулић с почетка њене Кронике паланачког гробља важе и за причу о српском гробљу у Трсту. 

По званичним италијанским подацима из 2018. године у овом граду је стално насељено преко 4.000 Срба. Али ако се узму у обзир и незванични бројеви, који укључују Србе са нерешеним боравишним статусом и оне који раде често прекарне послове, српска заједница у Трсту данас броји око 10.000 људи. То је чини трећом по бројности националном заједницом у граду, после Италијана и Словенаца. Уколико је веровати незваничним подацима, Срби данас чине око пет посто тршћанске популације, која по попису из 2021. године броји 199.000 становника. (Иначе, сам Трст је у међувремену доживео значајан демографски пад у односу на средину 20. вака када је у њему живело 300.000 становника.) 

Пре двеста година, почетком 19. века, Срба у Трсту било је свегa три стотине. Пола века касније, у време које се рачуна као доба највећег успона српске заједнице у овом граду, број Срба у Трсту био је мањи од хиљаду, бар судећи по регистрованим члановима Српске православне црквене општине. На званичном попису 1910. године, међу 230.000 Тршћана избројано је 2.400 становника града који говоре српским језиком, што је тада чинило нешто изнад 1 одсто градске популације.

Међутим, упркос својој бројности, српска заједница  је током 19. века у Трсту успела да остави значајан траг. Поред бројних палата које и данас носе презимена српских трговаца који су их подигли (Гопчевић, Бота, Теодоровић, Вучетић, Куртовић, Поповић...), ту је и једна од највећих цркава у граду, српска православна Црква Светог Спиридона – због чега се, упркос демографским подацима, уобичајило о Трсту говорити као о „српском граду“. Шта се десило са људима који су сва та здања подигли?

Раскол са Грцима

Привучени могућношћу велике зараде у граду који је 1719. цар Карло VI прогласио за слободну луку, ускоро у Трст стижу и први српски трговци. Најчешће већ имућни, они у Трсту гранају послове и богате се, али настоје и да у граду очувају свој верски и културни идентитет. У писмима упућеним Марији Терезији они скоро отворено прете да ће напустити Трст уколико им се не дозволи изградња православне цркве. Аустријска царица им излази у сусрет и за изградњу православне богомоље намењене тршћанским Србима и Грцима уступа им простор у близини Великог канала. 

Темељи православне Цркве Светог Спиридона постављени су 1753, а њена изградња је трајала десетак година. Међутим, како јe црква била саграђена на месту некадашње исушене солане, због нестабилног терена дошло је до попуштања темеља, а онда и рушења црквеног торња.

Ускоро долази и до раскола у православној заједници између Грка и Срба, због питања богослужбеног језика, али и црквене управе.

Надгорњавање између две православне заједнице, које је иначе било актуелно на целом јадранском приморју, нарочито у Далмацији, потрајало је скоро две деценије и било праћено бројним представкама, петицијама и претњама. Српски трговци су опет писали Марији Терезији, претећи да ће напустити град уколико им се не допусти богослужење на њиховом језику. Како до компромиса није могло да дође, две православне заједнице су се одвојиле. Иако тада мање бројни у односу на Грке, Срби су, може се рећи, однели победу. Грци су 1780. почели да граде своју цркву, док је српској заједници остала пређашња. Она ће потрајати до 1868, када се зида нова, монументална Црква Светог Спиридона, која и данас стоји на Тргу Понте Росо.

Поред две православне цркве, непомирљиви раскол између српске и грчке заједнице донео је Трсту и два православна гробља – грчко и српско.

Ново тршћанско српско гробље

Почетком 19. века, на некадашњем ободу Трста које се данас сматра ширим центром града, на размеђи стамбених насеља и индустријске зоне око пристаништа, хабзбуршке власти су направиле ново градско гробље. Пројекат је поверен Матеу Перчу, аустријском архитекти који је, поред осталог, у Трсту саградио Палату Карчоти на улазу у Велики канал, затим Палату Ковачевић, Театар Верди, грчку Цркву Светог Николе…

Поред решавања урбанистичког проблема – драстичан скок становништва почетком 19. века довео је до брзе попуњености старог гробља у близини тврђаве Сан Ђусто – изградња новог гробља требало је и да покаже успон града. Тако је Гробље Свете Ане добило монументални улаз, заправо камену зграду налик црквеном објекту, раскошну ограду и плинско осветљење, са гробницама бродовласника, берзанских мешетара и велетрговаца, пре налик на омање грађевине него на гробна места.

Због демографске слике града гробље је подељено на неколико конфесионалних целина. Тако је створено римокатоличко гробље, на којем почивају углавном Италијани и Словенци, затим јеврејско, протестантско и англиканско гробље, али и два православна гробља – за тршћанске Грке и Србе.

На српском гробљу је најпре изграђена једнобродна капела са звоником посвећена Светом Ђорђу. Око ње су најпре сахрањивани чланови породица заслужних за њено подизање, затим свештеници који су у њој службовали и председници црквене општине.

Сама гробљанска капела је декорисана раскошним иконостасом и великим лустером, као и фризовима на фасади, међу којима се истиче приказ Светог Ђорђа изнад улаза у цркву. На ново гробље пресељени су и посмртни остаци Срба раније сахрањених код Цркве Светог Спиридона и на старом српском гробљу.

Оно што у шетњи српским тршћанским гробљем привлачи пажњу јесте низ раскошних гробница са скулптурама анђела, статуама покојника, фризовима, грбовима и позлаћеним  мозаицима, симболима некадашњег богатства не само појединаца који овде почивају, већ и читаве једне заједнице.

Гробница Ковачевића

Надгробне споменике су правили познати уметници тог времена. Највећи део подигао је тршћански скулптор Франческо Боза, који је подражавајући античке узоре најпознатији управо по својим гробљанским делима, али и неколицини јавних споменика.

Један број споменика, уметнички вреднијих, радио је италијански скулптор Емилио Бизи, чија дела красе и чувени Олтар отаџбине у Риму и миланску Скалу. Аутор је и кипова хришћанских светитеља на улазу у Цркву Светог Спиридона у Трсту.

Емилио Бизи је заслужан и за раскошну породичну гробницу Ковачевића на српском гробљу у Трсту. Гробница је направљена у неоклацистичком духу тог времена, али са примесама византијске уметности. Унутар гробнице, коју краси камена надстрешница са зупчастим завршецима, седи анђео ускрснућа, у једној руци држећи мач а другом благосиљајући. Испод његових ногу постављене су скулптуре Александра и Василисе Ковачевић.

Ковачевићи су у Трст дошли средином осамнаестог века из Мостара и у Трсту постали имућни трговци. Средином 19. века Александар Ковачевић је био један од најзначајнијих чланова српске заједнице у Трсту, чија помоћ је била пресудна за подизање нове Цркве Светог Спиридона. Умро је 1874. године, након чега породица почиње да пропада. Ђорђе, последњи изданак породице сахрањен у гробници, преминуо је 1916. године, и то у потпуном сиромаштву.

Слика пропадања богатих српских тршћанских породица чита се и на гробници породице Бота. Некада велики трговци кафом, Боте су у Трст дошли из Сплита почетком 18. века. Никола Бота је породични посао разгранао, тргујући и памуком, дуваном и кожом. Године 1809. постао је један од десет најбогатијих Тршћана, али наследнике није имао. Након његове смрти богатство је нестало, баш као и сећање на породицу. Једини спомен на једног од најбогатијих Срба свог времена налази се на српском тршћанском гробљу. На његовој гробници налази се скулптура Франческа Бозе са симболичном представом два анђела са бакљама у рукама.

И Јово Куртовић је некада био моћан тршћански трговац. Рођен је 1718. у херцеговачком селу Зачула, у Требињској шуми. Са своја три брата у Трст је стигао 1748, и временом стекао велико богатство, о чему и данас сведочи монументална палата на Великом каналу, одмах поред Цркве Светог Спиридона, иначе зграда у којој ће „боравити“ главни јунак чувеног романа Судбина и коментари Радослава Петковића. Након Јовове смрти 1809. посао је наследио његов нећак, да би после само годину дана једна од највећих тршћанских компанија била угашена.

И породица Квекић је некада спадала међу најбогатије у српској тршћанској заједници. Родоначелник породице Марко Квекић дошао је у Трст из Херцег Новог 1820. године. Био је трговац житом и бродовласник, доцније власник компанија за прекоокеанску трговину. Средином педесетих година 19. века налазио се међу пет најбогатијих Тршћана. Ћерку Даринку удао је за црногорског принца Данила. Умро је 1855, након чега је његовој двојици синова било потребно само две године да униште очев бизнис и доведу породицу до банкрота. За разлику од раскошног живота и силног богатства, породична гробница је прилично скромна.

Историја је била сурова и према породици Иванковић. Имућни бродовласници и трговци нестали су са сцене након финансијске пропасти крајем 19. века. Једину успомену на њих чува раскошни надгробни споменик, рад чувеног хрватског вајара Ивана Рендића, познатог по низу споменика, међу којима је и онај Петру Прерадовићу на Цвјетном тргу у Загребу.

Рeндић је за Иванковиће на тршћанском гробљу подигао монументалну гробницу, у којој се на два мермерна стуба ослања декоративни лук с медаљоном са ликом Исуса Христа на врху, а испод надстрешнице смештен је позлаћени мозаик са представом голубице и скулптура Херцеговке која полаже цвет на камени ковчег.

Овде се налази и гробница чувенe породице Гопчевић. Раскошна палата у Трсту, богатство које је у једном тренутку породици донело статус једне од најмоћнијих у Аустроугарској, да би затим уследио пад – коме сведочи и необично скромна породична гробница на тршћанском гробљу, у којој не почивају два најчувенија члана породице, Спиридон Старији и Спиридон Млађи.

Како је Спиридон Старији након банкрота извршио самоубиство, његово тело, по одредбама црквених канона, није сахрањено у породичној гробници, него ван гробља, у простору одређеном за самоубице, и без опела. Тачна локација његовог гроба данас се не зна. Не зна се ни за гроб његовог сина Спиридона Млађег, личности крајње питорескне биографије – астроном, конзул Краљевине Србије, етнолог, географ, псеудонаучник, оперски либретиста, германски пропагандиста и још много тога. Успомену на ову чудновату тршћанску породицу данас чува једино скромна гробница.

Следе гробнице Шкуљевића, Фрушића, Ћетковића, Ризнића... Све оне сведоче о судбинама некада богатих и знаменитих породица тршћанских Срба. Њиховом пропадању једним делом је допринела промена пословне климе половином 19. века, када је бродоградњу и трговину у Трсту преузела велика британска компанија „Лојд“, која је са тржишта сурово истиснула „мање“ играче. На тршћанском гробљу се налазе гробови бројних морепловци српског порекла, „капетана од Лојда“, како је урезано на неколико споменика.

Пропадању српских породица у Трсту доприносили су поред тога и ризични пословни потези, као у случају Спиридона Старијег Гопчевића, чија је само једна погрешна одлука довела до пропасти. Уз то, ту је и чињеница да док је прва генерација досељеника у Трст стицала богатство, следеће генерације су га нештедимице трошиле доводећи често породице до пропасти. Напослетку је дошао двадесети век и фашизам, који је посебно у Трсту прогонио мањинске заједнице, међу којима и српску.

Иако данас готово ниједна од некада богатих српских породица у Трсту нема живе потомке, оне су трајно промениле град у коме су живеле. Монументална Црква Светог Спиридона, десетине палата које и данас постоје у Трсту, велики број уметничких дела, али и бројне културне и просветне институције подигнуте захваљујући њиховим прилозима, дело су заједнице која је чинила само један одсто становника овог града.  

Гроб „последњег Обреновића“ 

Недалеко од Капеле Светог Ђорђа, уз зид који гробље дели од улице, своју гробницу има породица Опуић-Константиновић. Биста Александра Опуића, богато декорисани портал на споменику са презименом породице и неуобичајен стаклени отвор у облику крста на самој гробници, сведоци су породичног богатства.

Опуићи су у Трст дошли почетком 18 века. Христифор, родоначелник породице, оставио је синовима Антонију и Александру прилично богатство. Искористивши га, Александар је гранао послове, што је омогућило пристојан живот породици, али и добру прилику за удају његове кћерке Милеве.

Она је ступила у брак са Александром Константиновићем, који се налазио у блиским родбинским односима са краљевском породицом Обреновић. Он је, заправо, након убиства Драге Машин и Александра Обреновића у Мајском преврату, остао као један од последњих чланова династије Обреновић.

Александар је био унук Јеврема Обреновића, најмлађег брата кнеза Милоша, рођен у браку Анке Обреновић и Александра Константиновића. Блискост Александрове мајке Анке са кнезом Михаилом, а још више његове сестре Катарине у коју је кнез по причама био заљубљен, омогућили су Александру Константиновићу лагодан живот и каријеру. Свој статус ће задржати и након погибије кнеза Михаила – када је у атентату у Кошутњаку убијена и Александрова мајка Анка – нарочито пошто се његова сестра удала за Миливоја Петровића Блазнавца, једног од најмоћнијих људи тог времена у Србији.

Након доласка на власт краља Милана, Александар Константиновић се посветио војној каријери, а након доласка на власт краља Александра Обреновића стигао је до чина гардијског генерала и положаја команданта Краљеве гарде. Ипак, женидба српског краљa Драгом Машин пореметила је њихове односе. Александар Константиновић је био један од грленијих противника њихове везе, толико да је краљу Александру Обреновићу говорио да је Драга Машин проститутка чије је услуге плаћао 10 динара. Након тога, Александар Константиновић је разрешен дужности и протеран из земље.

Отишао је у Трст, где је живео са супругом Милевом. Иако су га завереници помињали као једног од могућих кандидата за престо, након Мајског преврата долази до смене династија и српски краљ постаје Петар Карађорђевић.

Александар Константиновић се након тога није враћао у Србију. Живео је у Трсту, највећим делом од богатства своје жене Милеве Опуић, с којом је имао петоро деце. Њихова ћерка Наталија Константиновић удала се за црногорског принца Мирка Петровића Његоша.

Александар Константиновић је умро 1914. године. Не зна да ли је то била његова жеља или жеља породице, али на спомен-плочи на српском тршћанском гробљу, постављеној 1930. године, написано је на француском језику: „Генерал Александар де Константиновић де Герман, принц Обреновић, последњи те династије“. На гробу је и грб Обреновића са династичким мотом „Tempus et meum jus“ (Време и моје право).

Тако овај споменик на српском тршћанском гробљу чува успомену на једног од последњих чланова династије Обреновића. 

Породица жене Николе Пашића

У непосредној близини гробнице „последњег Обреновића“ налази се гробница Дуковића, још једне породице важне за политичку историју Србије. На гробници се налази биста Александра Дуковића, а уз урезана имена чланова породице ту је и мала загонетка са натписом на гробу: „До виђења“.

Дуковићи су се у Трст доселили из Херцег Новог почетком 19. века, а Александар Дуковић је постао имућни бродовласник и трговац житом. Имао је двоје деце. Син Стефан Дуковић постао је познати вајар чија дела се данас чувају у руским и италијанским музејима, а једна његова скулптура налази се и у Народном музеју у Београду. Споменик оцу на тршћанском гробљу његов је рад.  

Његова сестра Ђурђина је добила добро образовање, у младости је писала песме, а када је дошло време за удају, отац је тражио „добру прилику“ за своју ћерку. Брачне понуде су ишле преко посредника, а одабран је тадашњи председник Народне скупштине Краљевине Србије Никола Пашић, који ће постати један од најмоћнијих српских политичара. Пар се венчао 1890. године у Фиренци. Као део мираза, Пашић је од таста добио зграду у Париској улици број 9 у Београду. По сведочењима савременика, Ђурђина је из сенке утицала на политичке ставове свог мужа, а не треба занемарити ни огроман новац који је донела у брак, захваљујући коме ће Пашић учврстити свој политички положај.

Током Првог светског рата, у јуну 1915. посетила је Велику Британију, где jе у новинама „Sunday Pictorial“ изнела за оно време прилично феминистичке ставове: „Србија, хвала небесима, још увек живи и сигурно ће тријумфовати. То што је успела да проживи сва страшна искуства у претходне три године у највећој мери је захваљујући српским женама. Оне су те које Србију чине земљом наде.“

Након смрти мужа 1926, Ђурђина Пашић је живела повучено, у Београду и у вили на црногорском приморју. Син Радомир, склон аферама и скандалима, правио јој је главобоље, а врхунац је био покушај крађе очеве бисте са београдског Новог гробља, рад Ивана Мештровића, коју је намеравао да прода једном колекционару из иностранства. Ђурђина Пашић је умрла у Београду 1947. године. Сахрањена је на Новом гробљу у породичној гробници Пашића, али је, иронично, остала је без натписа на гробном месту. Наиме, њена жеља је била да почива поред мужа, што тадашње власти испрва нису дозволиле, да би на крају њени посмртни остаци ипак били сахрањени у Пашићевој гробници, али на самом споменику нема њеног имена. Једино сећање на Ђурђину чува породична гробница Дуковића на српском тршћанском гробљу где почивају њени отац, мајка и брат.  

Гроб првог црногорског митрополита који није био владар

На српском гробљу у Трсту сахрањен је и Никанор Ивановић Његуш, први црногорски митрополит који није био и државни владар. Наиме, након смрти Петра II Петровића Његоша 1851, дошло је до раздвајања црквене и световне власти, а на престо долази кнез Данило. У жељи да учврсти своју власт, Данило најпре избегава избор новог митрополита, бојећи се да ће власт морати да дели с њим, тако да је тек шест година након доласка на власт изабрао архимандрита Никанора Ивановића Његуша за новог митрополита.

Родом из Далмације и без упоришта у црногорским родбинским везама, Никанор је постао марионета кнеза Данила. Када се поставило питање ко ће га хиротонисати, тј. да ли ће га у чин увести Карловачка митрополија или Московска патријаршија, Никанор је напослетку завршио у Русији. Године 1858. постављен је за црногорског митрополита, али на том месту се задржао само две године. Након смрти кнеза Данила 1860. године, кнез Никола га је одмах по поласку на власт сменио и убрзо протерао из земље. Никанор је једно време живео у Русији, касније је прешао у Аустроугарску и умро 1894. у Горици. Сахрањен је на српском гробљу у Трсту.  

Три хиљаде душа 

По (непотпуним) подацима из црквених књига, на тршћанском гробљу је сахрањено око 3.000 људи, од чега 2.500 Срба. 

Поред Срба, на овом гробљу је сахрањено и неколицина руских емиграната  пристиглих након Октобарске револуције, затим један број Бугара, али се овде налазе и низ гробница које припадају породицама мешовитог порекла, најчешће српско-италијанског и српско-словеначког. Тако на српском гробљу у Трсту почива и познати италијански глумац Анђело Чекелин (Angelo Cecchelin), упамћен по улогама у комичним филмовима, али и низу плоча које је снимио. Чекелин је потицао из мешовите породице, а сахрањен је у гробници мајке Ане Павловић.

Након вишедеценијског пропадања, највећи део гробница на српском гробљу у Трсту је обновљен захваљујући делимичној финансијској подршци италијанске државе која је пре две године ово гробље прогласила за културно-историјски споменик. 

Српско тршћанско гробље је у неку руку и показатељ континуитета живота једне заједнице у овом граду. Одмах поред раскошних гробница „пионира“, нижу се гробнице нових генерација тршћанских Срба, сведочећи о непрекинутом животу српске заједнице у Трсту.