Олга Чехова, звезда Трећег рајха и совјетска шпијунка: Од Распућина преко Хитлера, Павелића и Берије до Елвиса Прислија štampaj

Двадесет седми март 1941. је дан кад је Хитлер одустао од своје дуго и пажљиво вођене политике према Југославији као пријатељској држави и вратио се, како се то каже, на фабричка подешавања, односно на наратив о „злим Србима“. Одлуку о комадању Југославије ваљало је пропагандно оправдати, а у ту сврху нису употребљени само медији него и седма уметност.

Томе је послужио и филм Људи у олуји (Menschen im Sturm), снимљен лета 1941. у Независној држави Хрватској. Али прича о главној глумици овог филма води нас, међутим, на прави географско-историјски рингишпил повезујући Тбилиси и Београд, Њујорк и Москву, Лава Толстоја и Елвиса Прислија, Хитлера и Хичкока, Анта Павелића и Клинта Иствуда, Антона Павловича Чехова и Гебелса, Милана Дединца и Лаврентија Берију, Распућина и Мухамеда Алија, Кнеза Павла и Џонија Депа.  

Недуго по формирању Независне државе Хрватске, јула 1941. године у Загреб је стигла екипа немачке државне филмске компаније Тобис, како би са усташким властима договорили снимање играног филма на локацијама у Загребу и околини. Радило се о остварењу Људи у олуји, класичном нацистичком пропагандном филму, који је по сижеу био сличан наслову Повратак кући (Heimkehr) Густава Уцицког, који је исте, 1941. године, награђен на фестивалу у Венецији.

Оба филма имају, наиме, сличан заплет и ликове. У филму Повратак кући приказано је злостављање немачке мањине у Пољској, што је требало да оправда немачки напад и окупацију ове земље. У Људима у олуји приказано је злостављање немачке националне мањине у Словенији од стране Срба, што је требало да оправда немачки напад и окупацију Југославије.

По доласку у Загреб, екипу филма Људи у олуји, предвођену Олгом Чеховом, великом филмском звездом Трећег рајха, прима поглавник Анте Павелић и тражи од редитеља Фрица Петера Буха да и он буде један од ликова у филму.

Продуценти то одбијају, али је компромис ипак нађен. У филм је као омаж хрватском поглавнику убачен лик доброг хрватског апотекара Паулића, који у филму изговара реченицу којом ће се филм рекламирати у Хрватској: „Дужност сваког Хрвата јест да помаже свом брату Немцу.“ Снимање прате новинарске екипе које бележе посету Мила Будака сету.

Радња филма почиње у Београду, 27. марта 1941. У првом кадру је грб Краљевине Југославије. Следи призор у коме југословенски, односно српски војници пред затвореним вратима Владе прислушкују читање прогласа од 27. марта, за чим се чују узвици на српском „Живео краљ!“. Сви српски војници у филму су бркати, а официри имају искачено ордење на грудима. Војска преузима власт у земљи.

Следећа сцена се одиграва у београдском хотелу „Палас“, где видимо главну јунакињу Веру, Немицу, и њеног мужа Александра Осватића, словеначког земљопоседника. У телефонском разговору Осватићу нове власти нуде да уђе у владу.

Осватић је испрва неодлучан, његова опредељења нису политичка, пре су цивилизацијска. Он у разговору са српским официрима – „Балканцима“ – негодује због пуча и исказује своју европску оријентацију: „Ја желим ауто-трке код Ламанша, оперу у Милану, сајам у Лајпцигу, кориду у Мадриду и симфонију у Салцбургу.“

Рат са Немачком је известан, каже својој супрузи Вери. Он не жели да учествује у пучистичкој влади и они се враћају у Словенију. У Словенији се суочавају са српским дивљаштвом и прогоном немачке мањине. Српски војници – имена су Сава, Душан, Ракић, Суботић и слично – добијају спискове „непоузданих Немаца“, на шта један од официра каже на српском: „Е, сад може да почне.“

Почињу претреси, пљачка, паљевина, малтретирања и хапшења словеначких Немаца. Фолксдојчери се пред прогоном организују и спремају на бег из Југославије. Српски капетан Ракић је заљубљен у Веру, што она користи како би помогла бег сународника пред насилницима.

Међу бегунцима су и њена ћерка са својим изабраником, локалним учитељем. Да Срби не би прозрели Верину двоструку игру, жртвује се локални апотекар, Хрват Паулић. На крају филма, у сукобу бегунаца са српском војском на граници са Аустријом Вера је смртно рањена и у кочији која је води у Трећи рајх на самрти изговара: „Сада идемо у отаџбину.“

Берлинска премијера филма Људи у олуји одржана је 14. децембра 1941. године, а у Хрватској је на редовном биоскопском репертоару од марта 1942. године.

Олга Книпер

Главна глумица филма Људи у олуји је Олга Чехова, једна од највећих филмских звезда Трећег рајха. Рођена је као Олга Книпер 1897. у Гјумрију у Јерменији, у немачкој породици пореклом из Сарске области. Отац Константин био је инжењер и пројектант кавкаске железнице, а мајка Јелена-Луиза пријатељица Толстоја, Рахмањинова и Царина. С Чајковским, који јој је био прва љубав, одржава редовну преписку.

У дому Книперових равноправно су се говорили немачки и руски језик, тако да је Олга од раног детињства билингвална. Одрасла је у Тбилисију са сестром Адом и братом Левом. У Тбилисију их посећују очева сестра и њена имењакиња, глумица Олга Леонардовна Книпер-Чехова, и њен муж, лекар и писац Антон Павлович Чехов.

Када је напунила шест година, Олгу родитељи шаљу код тетке-имењакиње. Антон Павлович је преминуо следеће, 1904. године, а његова супруга Олга и после Чеховљеве смрти остаје посвећена позоришту.

У теткином дому девојчица Олга Константиновна Книпер упознаје композиторе Глазунова и Рахмањинова, балерину Ану Павлову и италијанску глумицу Елеонору Дузе чија појава ће је опчинити и трајно окренути ка глуми. У Јасној пољани посећује Толстоја. Захваљујући баки, старој дворској дами, Олга ће посетити и палату руског цара Николаја, играти се с његовом децом, а једном приликом срешће и Распућина.

По завршетку школовања у Царском селу, Олга уписује Уметничку академију у Москви.

Михаил Чехов

Године 1914. Олга Константиновна лудо се заљубљује у Чеховљевог нећака Михаила, даровитог глумца и студента Станиславског. Кришом од свих удаје се за њега и узима његово презиме.

Михаилов отац био је Александар Чехов, Антонов старији брат, такође писац, нипошто лишен дара, али чија дела ипак нису досегла висине оних Антонових. Млађи брат је тврдио да је Александар паметнији и талентованији од њега, али да га је у уметничком стварању ометао тешки алкохолизам. Александар је умро 1913, од рака грла, болести карактеристичне за алкохоличаре, надживевши славнијег млађег брата за скоро десет година. Михаил је био дете из очевог другог брака, а мајка му је била Јеврејка.

Михаил је имао двадесет једну, а Олга шеснаест година када су се узели. Две године касније, млади пар је добио ћерку којој су дали крштено име Олга. То ће бити трећа Олга Чехова у породици; да би избегли збрку зваће је надимком Ада.

Брак Михаила и Олге не иде глатко. Михаил има проблема са алкохолом и аутодеструкцијом и 1917, у години Октобарске револуције, они се разводе. Оне ноћи кад је избила револуција, Московски художествени театар (МХТ) под вођством Константина Станиславског играо је Чеховљевог Вишњика; Рањевску је играла старија Олга Чехова.

Револуција

Револуција ће Книперове расути на све стране. У хаосу грађанског рата Олгин отац Константин био је у штабу адмирала Колчака, брат Лев се с чином потпоручника борио у белогардејским јединицама на југу Русије. Олга у Москви почиње глумачку каријеру играјући у три кратка филма снимљена 1917. и 1918 – Ања Крајева, Каљостро и Последњи доживљаји Арсена Лупена – да би се затим придружила једној каберетској дружини. У време опште глади велику помоћ ће јој пружити оперски певач Фјодор Шаљапин, обезбеђујући млеко за њену ћерку.

Олга Чехова 1920. оставља ћерку Аду родитељима, и са извесним мађарским капетаном Јарошијем, с којим је била у вези, креће пут Берлина. Дозволу за одлазак из земље потписала је Лењинова жена Надежда Крупскаја.

Старија Олга Чехова с позоришном трупом Василија Качалова, дотад водећим глумцем Московског художественог академическог театра (МХАТ), наступа по југу Русије, а затим и она напушта земљу и одлази на турнеју по Европи.

Крајем 1920. МХАТ одлази у Југославију. У Загребу су одлично примљени. „Хрвати нас воле“, пише Олга Станиславском почетком 1921.

На београдским представама у публици су Александар Јанковић, студент права, и Божидар Ковачевић, студент филозофије, заједно с Матом Милошевићем, Миланом Дединцем и Јуријем Ракитином. Потпуно опчињени оним што су видели од глумаца на позорници, који су играли како нико пре њих није, они одлучују да по узору на МХАТ оснују сопствено позориште које ће радити по принципима глуме заснованим на новом и авангардном театарском изразу који је донео Станиславски. Септембра 1922. године, у башти Хотела Москва они су покренули процес оснивања сопственог позоришта.

Тако је настало Академско позориште Универзитета у Београду „Бранко Крсмановић“, после Народног позоришта најстарије позориште у Београду, пето у Србији и најстарије студентско позориште у Европи које и данас ради. Ово позориште, настало после београдског гостовања МХАТ-а, родно је место београдске школе глуме, која ће избацити генерације и генерације великих глумачких имена.

Белогардејац Лев Книпер је 1920. евакуисан са Крима заједно са остацима Врангелових трупа, и преко Истанбула и Београда у Загребу се придружује тетки. Након њега у Загреб стиже и Михаил Чехов. Њих троје из Југославије затим одлазе у Берлин код млађе Олге Чехове, а онда се враћају у Москву.

Олгин брат Лев у Совјетском Савезу ускоро почиње каријеру композитора. Проучава народну музику Таџикистана и Централне Азије, компонује опере, симфоније, виолинске концерте, композиције за балет и патриотске песме, међу којима и познату песму Полюшко-поле. И постаје агент НКВД-а.

Звезда

Олга Чехова филмску каријеру у Немачкој започиње 1921. улогом у Мурнаовом филму Замак Фогелед. Већ 1922. у Далмацији снима филм Пагода, и то – необично – у сопственој продукцији. Након очеве смрти, 1924. у Берлину јој се придружују ћерка и мајка.

Током двадесетих Олга у Немачкој наступа у позоришту, снима низ успешних филмова и креће се у високим берлинским круговима. Године 1929. режира свој први и једини филм Луда од његове љубави (Der Narr seiner Liebe): главну улогу у њему игра њен први муж Михаил Чехов, који се с новом супругом недавно доселио у Берлин. Олга им је нашла стан и ангажман. У Немачкој Михаил Чехов успоставља своју глумачку школу којој је метода Станиславског темељ, али с његовом надградњом.

Године 1930. Олга добија немачко држављанство. С доласком звучног филма током тридесетих година постаје велика филмска звезда. Године 1931. игра у Хичкоковом филму Мери, путује у Америку, упознаје Чаплина, Кларка Гејбла, Гарија Купера, али одустаје од холивудске каријере.

Филм Лејтенски корал о животу Фридриха Великог, за нацисте узорног немачког вође, премијерно је приказан 1933, неколико дана по Хитлеровом доласку на власт и постигао је огроман успех у Немачкој: Олга Чеховa је у њему играла главну женску ролу.

Исте године Гебелс је позива на пријем у Министарство пропаганде, где упознаје нацистички врх. 

Како је касније причала, Гебелс јој се чини духовит и шармантан, Химлер изгледа као геометар у пензији кога поглед на женски деколте избезумљује, док је Хитлер стидљив и с дамама „аустријски љубазан“. На први поглед ничег демонског у њему нема и не може да га повеже са оним фанатичним говорником способним да успали масе.

Хитлер је очаран њеном појавом. Уз Зару Лаендер, она је његова омиљена глумица. У разговору са Олгом, Хитлер се распитује о руској уметности, пита је за њену тетку, прича о својим уметничким амбицијама.

Године 1936. Олга од нациста добија статус државне уметнице. Исте године удаје се за белгијског милионера Марсела Робинса, с којим ће у браку остати две године.

Осмодневна посета југословенског кнеза Павла Немачкој, од 1. до 8. јуна 1939, била је праћена низом догађаја уприличених њему у част – пријем код Хитлера, војна парада, концерти, забава код Рибентропа у Потсдаму и код Гебелса у његовој кући, као и забава коју је организовао Геринг у Палати Шарлотенбург, где су све званице биле обучене у костиме из времена Фридриха Великог.

Принцеза Олга, супруга регента Павла, лично је тражила да Олга Чехова, њена најдража глумица, буде присутна на забави како би је упознала.

Последњи филм који је Чехова снимила уочи рата био је Бел Ами, по истоименом Мопасановом роману, а у режији Вилија Форста. Овај филм, међутим, који је кренуо у биоскопску дистрибуцију крајем фебруара 1939, дакле пола године уочи почетка рата, не може да се посматра изван контекста нацистичке пропаганде.

Измене у радњи у односу на књижевни предложак служе додатном наглашавању мотива који у књизи јесу присутни, али не тако изразито, односно приказивању целокупног француског друштва, а нарочито политичке и друштвене елите, у светлу непоправљиве искварености и корупције. Против такве земље, помислиће гледалац, има смисла ратовати. 

Рат

Са избијањем рата, Олга Чехова учествује у активностима Министарства пропаганде: посећује базу Луфтвафеа у Нормандији, одакле крећу напади на Британију, наступа у Паризу у Позоришту на Шанзелизеу, слика се с војницима у Бриселу и Лилу, подиже морал немачким трупама.

У Лилу почиње везу с глумцем и капетаном Луфтвафеа, петнаест година млађим Карлом Радацом, с којим је играла у филму Ослобођене руке и који ће бити оборен над Енглеском крајем године.

Године 1940. снима Гленарвонску лисицу, пропагандни антибритански филм с радњом смештеном у Ирској, а затим, јула 1941. у Хрватској почиње да снима Људе у олуји.

У време премијере Људи у олуји, Немци су пред Москвом. Док је на насловним странама нацистичких журнала слика насмејане Олге Чехове окружена војницима Вермахта, њен брат Лев у Москви добија специјални задатак. Лев је познати композитор, и одавно сарадник НКВД-а. Сада од Лаврентија Берије добија задатак да се укључи у обавештајну мрежу у граду за случај да немачке трупе уђу у Москву, и да организује атентат на Хитлера ако се појави у граду, након евентуалног пада Москве.   

До краја рата ће Олга Чехова снимити још најмање осам филмова. У једном од њих, Очима жене из 1942, средиће да главну улогу добије њена ћерка Олга/Ада, која се и сама окушала као  глумица. Од пет филмова колико је Ада снимила, то ће бити њена једина главна рола, а у три је играла с мајком. Ада је 1940. родила ћерку Веру, крштено – Олга. Била је то четврта Олга у фамилији.

Током рата Олга се креће у високим нацистичким круговима, редовно посећује Гебелса и његову жену Магду. Била је присутна у берлинском Спортпаласу 18. фебруара 1943, када Гебелс након пораза код Стаљинграда пред хиљадама окупљених урлајући пита: „Хоћете ли тотални рат?“, и у одзиву добија френетичан потврдни одговор.

Присутна камера тада је ухватила и лице Олге Чехове у публици. Јулијус Шаубе, Хитлеров ађутант, прича јој детаље о Штауфенберговом атентату на Хитлера.

Крајем рата Олга је с ћерком и унуком у Берлину, Олгина тетка Олга и брат Лев су у Москви, а отац Олгине ћерке Михаил у Америци, где је отишао 1939. године.

Чехов у Америци

Док је Олга Чехова филмска звезда Трећег рајха, њен брат Лев угледан композитор у СССР-у и агент НКВД-а, бивши муж Михаил, чије презиме носи, живи у Америци. У Холивуду је 1944, под именом Мајкл Чехов, снимио филм Песма за Русију, посвећен совјетској борби против нациста. Након рата, уз залагање Ејн Ранд, овај филм је у Америци забрањен, а њен продуцент Луис Б. Мајер и главни глумац Роберт Тејлор стављени су на Макартијеву црну листу.

Михаил/Мајкл Чехов у Америци најпре гради глумачку каријеру. Играо је у десетак холивудских филмова, а за улогу у Хичкоковом филму Зачарана (1945) био је номинован за Оскара. У овом филму он игра доктора Александра Брулова, учитеља и бившег ментора психоаналитичарке Констанс Питерсен, коју глуми Ингрид Бергман. Филм је познат, између осталог, по призору сна који је дизајнирао Салвадор Дали.

Међутим, Мајкл Чехов у Америци није постао толико познат по филмовима колико по свом Студију за глуму с надограђеним системом Станиславског, који је оставио велики траг у америчкој кинематографији. Међу његовим студентима и ученицима били су Мерилин Монро, Џоан Колфилд, Џејмс Дин, Клинт Иствуд, Јул Бринер, Ентони Квин, Џек Паланс, Ингрид Бергман, Грегори Пек....

Беатрис Стрејт ће се, кад од Силвестера Сталонеа и Мухамеда Алија 1977. буде примала Оскара за улогу у филму Мрежа Сиднија Полака, посебно захвалити Михаилу „Мајклу“ Чехову, као учитељу који ју је научио шта је то глума.

Чеховљев глумачки уџбеник О техници глуме, написан још 1942. године, данас се узима као класично штиво – Џек Николсон, Ентони Хопкинс и Џони Деп, поред осталих, њега ће наводити као своју основну лектиру.

Смрт шпијунима

Деветог маја 1945, у 13.10 часова, Московски радио је јавио вест која се дуго чекала: „Немачка је капитулирала.“ Чланови трупе Московског художественог театра размишљали су којом представом да обележе крај рата и почетак нове епохе. Станиславски је умро, Мејерхољд је убијен, Зинаида Рајх је масакрирана, број мртвих и растурених само из њихове трупе у последње четири деценије био је застрашујући. Одлучили су да њима у част изведу једну стару представу – Чеховљев Вишњик. Олга Чехова је поново играла Рањевску.

Сви су били узбуђени, потресени, представа је играна у атмосфери управо завршеног рата који је однео тридесет милиона совјетских живота и исто толико људи раселио. Када се завеса спустила, салом се проломио аплауз уз стајаће овације. Глумци су изашли да се поклоне, међу њима и седамдесетшестогодишња Олга, заслужна народна уметница СССР-а.

Када је изашла да се поклони и бацила поглед на публику, у првом реду угледала је познато лице – насмешену жену у гламурозној хаљини која ју је фиксирала погледом и дискретно подигла руку у знак поздрава. Занемела је, повукла се иза завесе и од шока се онесвестила. У московској публици те ноћи видела је велику глумачку звезду Трећег рајха, своју нећаку Олгу Чехов.

Две недеље раније, 28. априла 1945, док су уличне борбе у Берлину још трајале, агенти совјетске контраобавештајне службе СМЕРШ (Смерть шпионам – „смрт шпијунима“) одлазе у стан Олге Чехове, и по наређењу Виктора Семјоновича Абакумова, шефа СМЕРШ-а, одвозе је најпре у штаб Маршала Жукова, а одатле у Познањ, где ју је чекао авион за Москву. У Москви је воде на тајну локацију где 72 сата проводи са Абакумовим. Све што се тада и касније дешавало предмет је нагађања.

Оно што се зна јесте да је Олга Чехова месец и по дана боравила у Москви, а да су је затим, по Беријином наређењу, вратили у Берлин, збринули њу и њену породицу, дали јој велику кућу и заштиту НКВД-а.

Октобра месеца исте године, отприлике у време премијере Хичкоковог филма Зачарани са Мајклом Чеховом у једној од главних улога, британски The People објавио је чланак насловљен „Шпијунка која је завела Хитлера“, са сензационалистичким интерпретацијама о обавештајним активностима Олге Чехове. И друге новине преносе чланак Пипла и допуњавају гласине, али убрзо је све утихнуло.

Изгледа извесно да је Олга Чехова свих тих ратних година била совјетски агент, претпоставља се да је одржавала директну везу с Лаврентијем Беријом, могуће и са Стаљином лично, али тачна природа њених обавештајних активности никада није разјашњена.

Ентони Бивор је своју књигу о њеном фасцинатним животу зато и назвао Мистерија Олге Чехов.

После рата

После рата, Олга Чехова је од 1950. до 1974. снимила још двадесетак филмова, углавном комедија, али и шпијунски трилер Капетан Вронски (1954), с темом пољског шпијуна у вајмарској Немачкој, затим ратни филм из Другог светског рата У-47 (1958) о немачком капетану подморнице Гинтеру Прину, припаднику немачког покрета отпора нацистима, као и филм Иза манастирских зидина (1952), у коме јој је партнер био Филип Дорн, који је десетак година раније играо Дражу Михаиловића у америчком филму Chetniks! Fighting guerrillas из 1943. године. 

Олга Чехова је до 1949. живела је у Источном Берлину, а затим у Минхену, где је 1955. покренула успешну козметичку компанију под називом „Олга Чехова козметика“. 

Крајем педесетих Адина ћерка, Олгина и Михаилова унука Вера Чехова у Западној Немачкој почиње запажену филмску каријеру. Један од првих филмова у којем игра је Доктор из Стаљинграда (1958), о судбини немачких ратних заробљеника у Совјетском Савезу, мађарског редитеља Гезе фон Радвањија, сценаристе филма Акоша Ратвањија Сарајево из 1940. године о Сарајевском атентату.

На насловне стране светских магазина Вера је доспела 1959, и то као девојка Елвиса Прислија, који се у њу заљубио за време служења војног рока у Немачкој. Мајка Ада била је против ове везе – Елвис јој није био симпатичан.

Године 1973. Олга Чехова је објавила мемоаре под насловом Моје време другачије откуцава. Историчари кажу да им не треба сасвим веровати.

Оболела је од леукемије, неколико година боловала, а на самрти, 9. марта 1980, баш као и Антон Павлович, затражила је чашу шампањца, испила је, рекла „Живот је диван“ и издахнула.