Крај серије „Бесрамници“: Једанаест година гламурозне сиротињске забаве štampaj

У другој седмици априла завршиће се једанаеста и закључна сезона америчке серије Бесрамници (Shameless, Showtime, 2011-2021) и тиме ће бити заокружен један од најмонументалнијих пројеката у савременој телевизији. Читавих једанаест сезона је екипа серије предвођена Џоном Велсом успевала да мери пулс америчког друштва, прати све напретке тамошње телевизије и очува се на водећој позицији у сваком погледу. Сасвим сигурно ће ова серија бити проучавана као школски пример у годинама које долазе не само у домену драматургије већ и продукције јер је успела да у тако дугом периоду сачува свој креативни и глумачки нуклеус на окупу, да неке глумце који су се ту појавили као деца доведе до зрелог доба и постане део њихових живота, да преживи ударе које су донели #МеТоо и Time's Up покрети и да на један атипичан начин заступа афирмацију разних мањина.

Британски изворник 

Британски телевизијски сценариста Пол Абот је свој креативни врхунац вероватно достигао обликујући изворну британску верзију серије Бесрамници (Shameless, Channel 4, 2004-2013). У време њеног настанка, он је уз Џимија „Гувернера" Мекгаверна био можда и најјаче име британског телевизијског сценарија, деловало је као да не може да погреши. Већ неколико сезона касније, и у Бесрамницима и у неким другим пројектима рекао бих да је посрнуо, па ни не чуди да међу савременим љубитељима телевизије који је нешто краће прате, Абот нема неки нарочити углед.

Ипак, крајем деведесетих и почетком двехиљадитих он је био прво перо британске телевизије, на прагу холивудског пробоја, а статус хероја је појачала његова животна прича. Наиме, он је био друго најмлађе од деветоро деце у својој породици. У Половој деветој години мајка је напустила породицу, а две касније и отац. На крају је најстарија сестра одгајила децу у тешком сиромаштву.

Отприлике у то време непознати починилац је силовао Пола Абота, после чега је покушао да узврши самоубиство скоком са вишеспратне гараже. У петнаестој години доживео је нервни слом и опет покушао самоубиство.

После лечења смештен је у хранитељску породицу, почео је да пише у новинама, затим и кратке приче да би на крају уписао студије психологије на манчестерском факултету. После две године, напустио је студио када је познати писац Алан Бенет одлучио да препоручи једну његову радио драму. Тај догађај донео му је и посао у сценаристичкој екипи чувене сапунице Coronation Street а убрзо су уследили још већи успеси када је одлучио да жртвује материјалну сигурност оваквих продукција и уђе у знатно ризичнији процес пласирања ауторских пројеката.

Каријера му је међутим била озбиљно угрожена због биполарног поремећаја у ком су се смењивали периоди депресије и маничне хиперкреативности. Говорио је да је у маничним фазама добијао толико идеја за серије да је на крају морао да оде код хипнотизера у покушају да некако обустави таj креативни ток.

Бесрамници су серија која умногоме проистиче из Аботовог личног искуства. У њеном центру је манчестерска породица са пуно деце коју је мајка напустила и о којој формално брине неодговорни отац, пропалица и алкохоличар, док је најстарија ћерка заправо најодговорнија особа у том дому.

За разлику од описа љубавног бродолома из цитираних стихова групе Палп, Бесрамници су били изузетно енергична, живописна, веома провокативна серија која се није устезала да прикаже у сваком погледу веома необичне односе међу јунацима.

Први амбициозан холивудски римејк Пол Абот је добио 2009. када је снимљена холивудска, биоскопска верзија његове серије У игри (State of Play), коју није писао али му је донела велики публицитет и новац. Ипак, девет британских и једанаест америчких сезона Бесрамника, учиниле су га заиста богатим човеком. Но, када се појавила информација да се спрема амерички римејк, фанови британске серије, па и ја међу њима, били су веома скептични. Тада је деловало да америчка телевизија није ни близу оног нивоа на ком је била британска.

Амерички римејк

Џон Велс је већ преко тридесет година стуб америчког телевизијског мејнстрима као носилац читавог низа успешних и дуговечних серија као што су Ургентни центар (ER, 1994-2009) и у неким периодима и Западно крило (The West Wing, 1999-2006). Када је кренуо да за мрежу ХБО припрема римејк Бесрамника, морам признати да нисам био одушевљен, није ми деловало да је Велс човек који може адекватно каналисати Аботову ексцентричност а нарочито не способност да извуче максимум из својих колега као што је Данијел Броклхерст, данас такође значајно име, главни Нетфликсов повереник за екранизације Харлана Кобена.

„Људи се заљубљују у илузију, у нешто што никада није постојало, и можда се помало одљубљују од стварног света у којем живе. А чудно је живети у таквом стању". Када је овим речима Џарвис Кокер у интервјуу Гардијану описао моћну илузију којом филм и телевизија обликују нашу перцепцију стварности и очекивања од живота, Велс је био управо на првој линији тог процеса. Његове серије говориле су о типичним телевизијским местима као што су војна болница у Кинеској плажи (China Beach, 1988-1991), цивилна хитна помоћ и униформисана полиција у Трећој смени (Third Watch, 1999-2005), ургентни центар у истоименој серији, администрација у Белој кући из Западног крила. Већ тада је постајало јасно да је у епохи „Златног доба телевизије" (Peak TV), од Сопранових па надаље, главни нуклеус серија породица, али његове серије се њоме нису бавиле. Исто тако, највећи део његових најближих сарадника били су најамници који су махом с њим ишли из пројекта у пројекат и само је Џон Ридли у том периоду успео да се осамостали. Међутим, када је кренуо да ради Бесрамнике, Велс је нашао своје Броклхерсте као што су Ненси Пиментал, Етан Франкел и Мајк О'Мели који су сазрели до статуса самосталних креатора и продуцената.

Прве епизоде Бесрамника које су биле преписани британски изворник јако су ме иритирале, те сам испрва одустао од гледања серије. А онда сам јој се неколико сезона касније вратио, кренувши да је гледам испочетка. Испоставило се да је Велс ево већ једанаест сезона држи на правом курсу много боље од Абота који је већ негде у четвртој сезони почео да скреће у бизарне и ларпурлартистичке дигресије.

И сам Абот се слаже са том оценом. Он је престао да пише серију после четврте сезоне и био је незадовољан смером којим је пошла. У једном интервјуу казао је да је требало да буде „мање хистерична, више као сага", и сматрао је да би „таквим путем успела да буде и дуговечнија". Штавише, Абот признаје да је у једном тренутку престао да гледа и британске Бесрамнике које је сам креирао, и да га је само новац који је од серије зарадио спречио да је истински презире.

Џон Велс међутим никада није дигао руке од својих Бесрамника. У свакој сезони настоји да барем две епизоде, и то уводну и завршну, он лично напише и ако може режира, а и даље је веома присутан у процесу осмишљавања приче и реализације.

Упркос томе што је Велсова верзија на крају изашла за Шоутајм, задржала је у себи сву провокативност која би се могла приказати на ХБО-у.

Серија о сиромашнима по мустри серије о богатима

И амерички Бесрамници говоре о породици која живи у нерешеним стамбеним и социјалним условима, а сачињена је од патер фамилијаса Френка Галагера и његовог бројног потомства с којим га је оставила душевно болесна супруга. За разлику од филмских и телевизијских тата који умеју да буду стуб породице и до краја приче постану боље мајке од оних које су децу родиле, Френк Галагер је непрекидни извор све дубље ерозије ове куће. Деца су препуштена да се брину сама о себи, али ни то им не иде лако јер се крећу маргином, не само у финансијском већ и у сексуалном смислу, као и у погледу менталног здравља.

Околности живота у породици Галагер веома су тешке, али на Аботовом трагу Велс са својим сарадницима успева да пронађе простор за хумор, понекад црни, и за нежност понекад сасвим атипичну за искупљење и поновне падове у понор какве бисмо могли видети само у серијама о богатима.

И Бесрамници управо јесу то: серија о сиромашнима која их третира на сличан начин и у континуитету у каквом обично гледамо богате, јер њени јунаци имају слободу, оптимизам, сналажљивост, и, на крају крајева имају једни друге што је заправо највеће богатство.

Бесрамници се баве маргином као таквом и у њој проналазе људскост, афирмишући њену вредност. У том погледу, амерички римејк носи у себи једну нарочиту димензију у односу на британски изворник, јер се социјалне структуре у те две земље разликују. У Америци је систем битно бруталнији него у Британији, и живот на маргини одвија се уз мању помоћ државе. Стога Велс кроз судбину својих јунака коментарише не само живот одбачених људи већ и амерички дух у целини који је делом базиран на материјалној несигурности као покретачу прогреса.

Веома је занимљиво да је највећи заступник популистичког либерализма, кад му добро иде, и социјализма кад му не иде никако, управо сам пијанац Френк Галагер, а најстарија ћерка Фиона у неколико сезона има прилику да води живот успешне младе привреднице која својим радом и паметним инвестицијама истински успева да се извуче из немаштине, али и да се суочи са свим претњама које носе аспекти финансијског тржишта као и економија у којој је на крају крајева најисплативије бити богат.

Тема маргинализованих сексуалних група је такође занимљиво приказана. За почетак, секс као сиротињска забава је изузетно присутан и у британској и у америчкој верзији. Уз такав повишени сексуални нагон иду и они мањински, који у овој серији добијају специфичну афирмацију - наиме, за разлику од типичних садржаја стварања позитивног стереотипа ЛГБТ особа кроз приказе истакнутих уметника и научника из те групације, у овој серији су приказани људи са маргине, често проблематични и без икаквих атрибута којима би оправдали своју сексуалну оријентацију. Док је у британској серији такав вид сексуалности више дат у домену шока, овде се у том домену развијају не само веома емотивне љубавне приче већ и субверзивни заплет као што је онај када се Френк прави да је геј како би преварио неке активисте за новац.

Занимљиво је да је Џон Велс после успеха Бесрамника сличну динамику унутрашњих породичних односа пренео у своје друге серије, рецимо Животињско царство (Animal Kingdom, TNT, 2016-), у којој имамо два слична лика - младог делинквента који је је геније у школи (као Филип Галагер) и једног од мачо синова који je заправо геј (као Ијан Галагер).

Бесрамници и америчка политика

Амерички римејк Бесрамника је кренуо пред крај Обаминог првог мандата, а осма и девета сезона захватиле су долазак Трампа на власт. Тада породица Галагер добија на тежини јер се кроз изненађујући изборни резултат Доналда Трампа, у америчком политичком животу појављују презрени („basket of deplorables") из говора Хилари Клинтон. У серији, наравно, управо Френк себе препознаје међу Трамповим презреним па се чак и укључује у политички живот подржавајући на платформи правде за беле мушкарце осрамоћеног конгресмена осуђеног за педофилију, и уз свој уличарски шарм и малу помоћ локалних силеџија успева да га врати у Вашингтон.

С друге стране, тада успешна мала привредница Фиона налази се пред другачијом дилемом. На истим тим изборима она не зна да ли да гласа по својим културалним преференцама за кандидаткињу која је жена и хуманиста или за мушког кандидата који је економски либерал и више би јој помогао као предузетници.

У животу сиротиње веома важну улогу игра и могућност служења у оружаним снагама. Двојица синова, Ијан и Карл одлазе у војску, с тим што је Ијан напушта због душевне болести а Карл у континуитету покушава да се афирмише, па у једном тренутку жели чак да упише и Вест Поинт. Приказ оружаних снага је пре свега дат као својеврсни најлакши пут да сиротиња дође до посла, социјалне сигурности и могућности да испољи своје насилне нагоне. У неколико епизода аутори јасно праве разлику између војне аристократије, односно људи из виших класа који желе у војску, и сиромашних који у њој налазе могућност опстанка када не могу да пруже држави ништа осим свог тела.

Поред овог политичког дијалога, Бесрамници су се у завршној сезони укључили и у ново питање пандемије као друштвеног проблема. Постоји и читав низ других тема као што су #MeToo покрет, изградња зида против миграната итд. којима се серија бавила из визуре својих јунака, чије се гледиште понекад апсурдно разликује од главног тока.

Из Чикага моји, знаш ти добро који

Радња Бесрамника се дешава на Саутсајду, у озлоглашеном крају Чикага где полиција нерадо залази. После слома челичана у Герију, држава Индијана, велики број Срба се из Српске Гере доселио баш на Саутсајд.

Отуд, могуће је замислити да су повремени али без сумње кључни антагонисти породице Галагер - злогласни Милковичи, заправо Срби, иако се никада до краја не дефинише њихово етничко порекло.

Галагери и Милковичи на Саутсајду почињу као Монтаги и Капулети, не само због љубави њихових синова Ијана и Михаила већ и због тога су Милковичи у симболичком погледу слика онога какви би Галагери били да их је сиромаштво учинило злим уместо креативним и у суштини племенитим. Односи између породица кроз серију варирају од љубави до мржње, од сукоба до кохабитације, па и сарадње када Френк ангажује Милковиче да растерају антифа активисте и либерале са гласачког места.

Док се о пореклу Милковича и може дискутовати, неспоран српски допринос Бесрамницима је аустралијска глумица нашег порекла Бојана Новаковић која је обележила пету сезону играјући Бјанку Самсон, лекарку и Френкову љубав која одлучује да своје последње дане проведе са њим.

Телевизија је бизнис, филмови су љубав

Таблоидна димензија песме Common People групе Палп код нас је последњих година везана за питање да ли је Гркиња коју је сусрео и у песми опевао Џарвис Кокер заправо супруга Јаниса Варуфакиса, иначе велике интелектуалне узданице глобалне сиротиње. Међутим, управо је Џарвис Кокер, као једна од најхаризматичнијих бритпоп звезда деведесетих, каналишући своје одрастање у радничком Шефилду дао једну нову врсту гламура радничкој класи.

Иако у серији Бесрамници никада не чујемо Обичне људе, Френков син Филип у више наврата током серије проживљава ову песму Палпа кроз романсе са добростојећим девојкама које привлачи његов живот у сиромаштву. Колико и Палп толико су и ликови из серије Бесрамници као што је Филип Галагер, паметан и промућуран иако трауматизован момак из најнижег друштвеног слоја, дали дозу гламура сиромашнима и изборили им неку врсту идентитета и валидности у савременој култури.

Поред упечатљиве сексуалне енергије и магнетизма главних јунака, Велс инсистира на њиховом интелекту. Не само да су синови Филип и Лијам изузетно паметни и академски успешни већ су и сви остали из клана Галагер, осим Карла, поприлично бистри, па и сам Френк који повремено има невероватне тренутке луцидности.

Скрупулозност с којом је приказан сплет околности који јунаке држи на маргини и начини на који су приказане последице друштвених околности на ток догађаја и психу јунака, заслужују посебну пажњу. Бесрамници не нуде једноставан одговор на питање која је то тачка у којој се живот рачва у смеру успеха или пропасти, али целих једанаест година расветљава ту веома замршену механику. Ако имамо у виду да је реч о серији која има веома значајну комичну компоненту и потребу за ефектом који се најлакше постиже са приглупим јунацима, међу овим маргиналцима је зачуђујуће пуно паметних људи.

Отуд кроз цео овај текст вреба Џарвис Кокер који се у свом раду озбиљно бавио класним, друштвеним и културалним питањима. Следећи његове кључне цитате можемо доћи до закључка да је само Џон Велс, велемајстор мејнстрим телевизије могао да изгура овако стабилну и дуговечну серију - она се уосталом појавила када Златно доба телевизије није имало тако дуг стаж, баш због своје старинске способности да снажно веже гледаоце за своју слику природе и друштва.

Мајстор за растанке

„Телевизија је бизнис, филмови су љубав", гласи холивудска максима. Смисао серија је да се праве у више сезона, на што дуже стазе, а управо је Џон Велс мајстор који је у више наврата показао да може да их одржи у пет па и више сезона у пуном креативном тонусу. Ако говоримо о Златном добу телевизије и престижним продукцијама, онда његова серија Бесрамници спада међу рекордере у погледу броја сезона а нарочито кад је реч о очуваном квалитету.

Док је у сапунским операма потпуно уобичајено гледати како глумци старе, како се смењују генерације итд, Бесрамници су први случај да се тако нешто дешава у престижној серији, и да се без већих промена у подели заједно с причом развијају и глумци који ће се убрзо наметнути и изван ове серије.

Два највећа скандала која су потресла серију били су захтев Еми Росум, која је играла Фиону, да буде исто плаћена као Вилијам Х. Мејси који игра Френка, што је одмах прихваћено и од продукције и од славног глумца, и свакако бизарна афера - којој би се сам Френк Галагер јако обрадовао - када је Мејсијева супруга била умешана у скандал уписивања богате деце на престижне колеџе преко везе због које је на крају кажњена и на суду.

Једна од тајни дуговечности креативне екипе јесте и Велсова стратегија да глумце укључује у креативни процес и афирмише их као редитеље. Тако је на овој серији неке епизоде радила Еми Росум а потом је прешла да режира и друге серије, што је рецепт који је Велс раније већ применио у случају Реџине Кинг која је своју редитељску каријеру започела на његовим серијама у којима је и глумила, да би прошле године потписала веома хваљени филм Једне ноћи у Мајамију (One Night in Miami, 2020). Поред Еми Росум, као редитељи у серији су се опробали и глумци Вилијам Х. Мејси и Шенола Хемптон.

Џон Велс уосталом у свету америчке телевизије важи за продуцента који је поставио неке од најемотивнијих растанака међу ликовима, у одређеном броју случајева баш условљених одласцима глумаца. У Бесрамницима је то извео два пута.

За разлику од серије Ургентни центар која је афирмисала Џорџа Клунија, малтене аутоматски у биоскопског суперстара, Бесрамници су произвели низ веома солидних професионалаца пред којима је каријера али ниједан још нема клунијевски статус. Видећемо како ће им се каријере развијати после ове серије, али за сада нема сумње да оне само изнова потврђују њену поруку - најјачи су онда када су заједно.